Мислим да нема горе ствари за неког човјека од тога да буде заборављен од свих. Поготово после његовог упокојења. Колико је таквих до сада безимених кроз историју, то само Бог зна. А поготовово кад је неко дао живот за слободу свог народа. Па му се не зна ни гроба ни мрамора.
Чешаљ и Мичимотика су топоними планине Бијела гора, која припада масиву Оријена. Бијела гора једним дијелом припада Црној Гори а Већим дијелом Херцеговини. Она је од стране браће Херцеговаца проглашена за национални парк. За ове топониме нико од вас није чуо. Али их ја помињем с разлогом. Јер сам управо на та мјеста долазио, као мало дијете док сам чувао овце код покојног ђеда и бабе. Тамо смо успијевали ријетко кад да наговоримо ђеда да поћерамо овце на испашу.
Суровост и љепоту једне планине у истом моменту управо ту сте могли да сагледате. Чешаљ и Мичимотика су обрасли стогодишњом боровом шумом. Тај мирис борове шуме је толико опојан да га још памтим и он ме највише вукао да идемо тамо. Ту су такве стијене и шкрипови да мала неопрезност може да има тешке последице.
У том дијелу и дан данас се могу виђети утврђени шанчеви које је подигла Аустроугарска према Црној Гори својевремено. Читав тај гребен који гледа према Грахову је био утврђен а централни дио је чинила твђава на Високој главици која и дан данас постоји у рушевинама. Она је била повезана добро урађеним путем са Требињем и Билећом. Као дијете колико сам се дивио Чешљу и Мичимотици уједно сам осјећао и неку језу кад бих ту дошао.
Покојни ђед ми је причао да су ту изгинули неки Црногорци који су својевремено напали ту утврду. А причу сам временом заборавио до синоћ.
Дођох код Радована синоћ због обавезе једне. Код њега затекох неког Јовановића из Нудола, то је гранична варош са Херцеговином. А он се управо кроз причу дотаче и Чешља: „Црногорска војска ваљда 1915 која се међусобно посвађала а била у Грахову. Јер нијесу могли да се договоре око напада на Бијелу гору. Јер управо изгледа је Чешаљ био повод свађе, јер су неки предлагали да ту прво ударе због неприступачности терена. Њих двадесетак , а могуће да их је било и више, који су то предлагали ту ноћ се запутише управо тамо. Читав тај предио осим добро утвђених шанчева је био ограђен и бодљикавом жицом. Изгледа да је у питању била ту и издаја приде, наше велико вјековно зло. Аустријанци су их спремно дочекали, претходно их пуштали да уђу у бодљикаву жицу кроз коју су пробијали. У нади да ће изненадити непријатеља. Овај пут су они били изненађени и сви до једнога су изгинули. Аустријанци су побацали лешеве нијесу се потрудили ни да их сахране. То су били житељи Грахова, Вилуса, Трепача…
Касније су те лешеве пронашли неки чобани који су боравили на планини и ту сахранили. Прође сто и нешто година стварале се за то вријеме и распадале државе, на овим просторима. Власт се смјењивала. Да се нико од њих па чак ни црква не сјети да те јунаке који дадоше животе за ослободе браће Херцеговаца, достојно сахране и одају им заслужен помен.“
Интересантно би било и поменути податак, који се препричавао у школи за артиљерце у Задру за вријеме бивше Југе. Неђе после поменутог догађаја. Један аустроугарски топ је задавао јаде нашој војсци у Грахово. Па је постављен у циљу неутрализовања истог и наш топ са супротне стране на брд0 изнад Грахова. Војник који је гађао чешаљ првом гранатом је подбацио. Да би после корекције испалио другу гранату која је завршила тачно у цијев аустроугарског топа и уништила и побила све који су били у непосредној близини.
Сви су изгледа заборавили на ове мученике, осим понекад ко их је све ређе спомињао у неком друштву, да би на крају практично и били заборављени.
Промишљу Божијом ко што је ја поново чух после толико времена. Па је ово уједно и мој апел на све оне чија је надлежност да се пронађу посмтрни остаци и достојно сахране. Да не буде да су узалуд дали своје животе и да коначно и они пронађу свој мир. Да се ова моја молба уврсти уједно у захтјев нашег Владике Методија који је упутио отворено писмо предсједнику Црне Горе за есхумацију и достојну сахрану жртава које су страдале у грађанском рату. Праштајте мени не знавеном.
