Као што знамо први бан са овог нашег простора који је постао краљ, био је Твртко (Котроманић). Крунисан је краљевском круном Немањића и својевољно постао Стефан Твртко Први. У својим прерогативима (владарским овлашћењима), и он и његови насљедници, представљали су се на овај начин:
- Стефан Твртко I (Котроманић) 1378: „Ја, у Исусу Христу благовјерни и Богом постављени Стефан, краљ Србљем Босне, Поморја и Западних крајева…“
- Стефан Дабиша (Котроманић) 1392: „Ја, Стефан Дабиша, по милости Божјој краљ Срба Босне и Поморја…“
- Стефан Остоја (Котроманић) 1398: „Ја, Стефан Остоја, по милости Господа Бога благовјерни краљ Срба Босне, Поморја, Захумља, ’Западних крајева’ / Завршја, ’Доњих крајева’, Усоре, Соли, Подриња итд.“
- Стефан Твртко II (Твртковић) 1405: „Ја, Стефан Твртко II, по милости Господа Бога мога краљ Срба Босне, Поморја, Захумља, ’Доњих крајева’, Усоре, Соли, Подриња, ’Западних крајева’ / Завршја итд.“
- Краљ Стефан Томаш (Котроманић) 1444: „Ја… господин краљ Стефан Томаш… по милости Божјој… У име Оца, Сина и Св. Духа Стефан Томаш, по Божијој милости краљ Срба Босне, Поморја, Захумља…“
- Краљ Стефан (Томашевић) 1461: „По милости Божјој, ми, господин Стефан Томашевић, краљ Срба Босне, Поморја, Захумља…“ Био је и деспот Србије (1459).
Е, онда, на овај наш простор стиже окупатор, империјална сила под називом: Османско царство. А са тим царством долази и нова територијална организација бивше краљевине. Тако је 1463. године основан Санџак Босна као дио Румелијског ејалета (покрајине, пашалука). Припојен је Босанском ејалету (покрајини, пашалуку) 1580. године и постаје његов централни санџак. Након укидања покрајина 1864. године, постао је санџак новоформираног Вилајета (покрајине) Босна. Тај Босански вилајет био је подијељен на седам санџака: Босански санџак, Херцеговачки санџак, Зворнички санџак, Бихаћки санџак, Травнички санџак, Бањалучки санџак и Новопазарски санџак (до 1877. године, када је припојен Косовском вилајету).
Послије доласка Турака много је Срба богаташа прешло у муслиманство. При томе су сачували своја права, имовину и привилегије. То је имало веома велики утицај на даљи развој збивања у држави. Имућни људи су се одвојили од већине простог православног народа, и постали су „десна рука“ турске политике у земљи. У том периоду Османско царство, након што је на различите начине много људи превело на ислам, покушава и да их обликује у, за Царство прихватљиву, народну заједницу. Пишу се и рјечници који су представљали јединствен спој аутохтоног српског језика са значајним утицајем оријентализама (турцизама, арабизама, персизама). Уједињавањем локалног језика са османлијским турским, стваран је посебан културни идентитет. Настали специфични дијалект развијао се кроз администрацију, трговину и културну размјену.
Године 1908, преласком Вилајета Босна из османске под аустроугарску власт, санџак је престао да постоји.
Е, сада, када хладне главе анализирате хиљаде вулгарних коментара којима су ме обасипали бошњачки читаоци ове моје фејсбук странице – можете доћи до закључка зашто се постављају како се постављају и зашто мисле да могу са висине да мени упућују увреде. Преносило се то генерацијама! Од тих првобитних богаташа који су пожурили да буду султанова „десна рука“ па до ових њихових данашњих потомака, који нису у стању да ту (као насљедство добијену) ароганцију супримирају, већ се и даље, попут лоших блефера-коцкара („са пар крека“ у рукама) обраћају мени са висине, притом не желећи ниједног тенутка да поштују мој животни пут и моје животне успјехе који су у поређењу са њихових пар седмица („крека“) – прави Ројал Флеш.
(Доктор Драган Ђокановић, 08. 03. 2026)
Напомена: Фотографисано у Храму Успења Пресвете Богородице, Чајниче – Република Српска
Мишљеља и ставови изнесени у рубрици колумне нису нужно ставови портала083