Драгољуб -Бећо Драгићевић,министар- ађутант краљевске владе Бановине Зетске у хроници „Четнички покрет у Подгорици и Скадру 1938-1944,“Чикаго 1993 .године записаће : Албанија је била сасвим нефункционална држава . Италијански фашисти су је покорили за непуних 48 часова .Трула изнутра ,нагрижена корупцијом, са испреплетеним непрестаним племенским свађама локалних Малесорских поглавица разједена на сјеверу ,под јаким утицајем Зогиста у централној Албанији ,хеленофилском утицају на југу и аспирацијама Грчке ,држава је била осуђена на нестанак . Једино су је одржавали и одржали до 7.априла 1939 .године, њен геополитички положај и англо-саксонски утицај као и огромно рудно богаство које су од народа Албаније сакривали локални моћници .То је руководило Павла Ђуришића ,Ђорђа Лашића и мене да нашем народу у Враки оставимо приличан број оружја (око 750 пушака и 130 пуних кашета муниције ,два бестрзајна топа и 240 бомби ) те да се већ 13 .априла повучемо на административне границе Албаније и Југославије са око 300 војника који су били припадници школе резервних краљевских официра у Билећи . Свако даље задржавање и наш ангажман у Албанији није имао одобрење и благонаклоност наше Краљевске намјесничке владе у Београду .Напротив .Потпоручник Саво Дмитровић ,13.априла 1939 .године донио ми је депешу стр.пов.11-39 дат .13 .април 1939 .године у којој је Предсједник- Министар Стојадиновић захтијевао да се одмах повучемо са положаја и то беспоговорно .Ђуришић је командовао постројавање и кренули смо према Тузима око 13 .часова истог дана усиљеним маршем.Могу слободно рећи, да се за сада завршила наша мисија у Албанији завршила . Моје последње ријечи нашем народу у Каменици биле су :Нека Вам је Бог на помоћи . Војску је благословио Протојереј Велиша Поповић који нас је пратио до административног прелаза гдје смо се и поздравили “ .
Српски народ вољом историјских неприлика и небригом Београдске власти , по ко зна који пут ,био је остављен на милост и немилост ни мало наклоњеним освајачима Албанцима и Италијанима .После четрдесетодневних борби и пружања отпора Италијанским окупаторима дјелови који етнички припадају Српском народу ,потпали су под окупацју ,која ће од априла 1939 .године до 23. априла 1942 .године избрисати све оно што су вјековима стварали наши најбољи сународници од 6 .вијека до тог трагичног Великог петка године 1939 . За почетак италијански окупатор затворио је све цркве и школе,забранио српски језик а надлежног Свештеника Велишу Поповића као и његовог рођеног брата Свештеника Лазара протјерали су у далеки Агирокастер -Ђирокастро. Свим школама на српском језику су одузели лиценце за рад а све Цркве проглашене су за Римо-католичке ,што је изазвало додатни бијеса Српско-православног народа у Враки ,Скадру ,Љешу ,Пешкопеји и Дибру .Окупациони управник Скадра наредио је тамошњим Србима исламске вјере да службу у џамијама никако не објављају на српском а хоџу Нијаза Аџагића су ухапсили и прогнали у Тирану . Цјелокупни богати сточни фонд Срба из Враке је заплијењен а умјесто новчане накнаде издате су им потврде ,да је стока заплијењена и стављена под управу новог намјесника Скадарске фашистичке Италије.
Пандорина кутија новог погрома Срба у Албанији је отворена . Након што смо испитали зашто је чишћење мањина било неопходно, хајде да сада видимо које су опције биле доступне за извршење задатка -прогон Срба у Албанији . У ствари, услови за имплементацију су прилично били повољни. Европа је 1918. године заступала став да се проблем мањина може ријешити давањем привилегија таквим групама. Искуство овог рата у Албанији као и почетка општег рата у цијелој Европи доказало да је овакав приступ био погрешан. Бескрупулозна експлоатација немачких мањина од стране Фашистичке Италије показала је да је једино праведно рјешење проблема депортација мањина.Мусолини је спровео бруталну политику колонизације, пребацујући милионе људи из једног дијела Европе у други. Истовремено је Фашистичка Италија имала планове за протјеривање читавих народа, настојећи да одржи своју власт у источној и југоисточној Европи кроз разрађену политику насељавања. Ми Срби, били смо буквално збрисани са лица земље. Савезници Њемачка, Италија Мађарска и Италија , заузеле су исти приступ рјешавању мањинског проблема. Стога је разумљиво да су наши савезници током овог рата заузели став да проблем мањина треба да се ријеши евакуацијом и пресељењем. Братски Совјетски Савез је искористио ову методу још прије рата. Давно је преселио Кареле са финске границе. Корејци и Кинези пребачени су из приморских региона на Далеком истоку до Туркистана. Када је Совјетски Савез окупирао Бесарабију 1940. године, протјерао је 150.000 бесарабских Њемаца из региона.Ниједан народ на овом континенту није толико пропатио као ми од стране народа који су етнички сродни нашим мањинама. Преко два милиона Срба укључујући жене и децу, страдало је у овом страшном Другом свјетском рату, три пута више него што је погинуло на фронту , са пушком у руци. Велику одговорност за овај геноцид над Србима имају наши сусједи . Ово кажемо нашим савезницима и доказали смо им. Дубоко смо увјерени да ће они цијенити проблем и подржати наше намјере да будемо своји на своме без било каквих према било коме а првенствено према њима .

