Када се помињу преци појединих племена, некако се намеће мисао да ли су ови, или бар неки од њих, у вријеме почетка образовања племенских заједница били и старјешине појединих сточарских катунских организација (као што је вјероватно случај са Васом Хотом ) То је и због чињенице да су се ови мотиви о сродству појединих племена очигледно кретали. А управо тако су се некада кретале (катунске) пастирске заједнице. Занимљиво је да се неки детаљи понављају у овим предањима. То је, на пример, нечије дуго лутање (кретање), или бјежање; затим ниоткуда долазак удовице са дјететом; полубраћа, хромост појединаца. У овим и сличним мотивима свакако има општих и старих елемената.
Друго, познато је, опет, да су некада у неким породицама биле насљедне титуле старешина (катунари, челници, кнезови). Катун је као организација имао породичне (сродничке) везе унутар себе, а по другима је био и организован на одговарајући војнички начин. Зато, када један катун, који има и свог челника, порасте у броју, тај катун се сасвим природно дијели на два-три па читри нова катуна. Јасно је да ће браћа или синови претходног катунског старјешине, по праву насљеђа, постати или остати старјешине новоформиране катунске групе, односно новоподијељеног катуна као организације. А од катунских група у прошлости су се најчешће формирале племенске заједнице.
Извјесно је, међутим, да су на стварање таквих традиција пресудно утицале одговарајуће историјске околности. Наиме, у „разборитим“ временима, када је државна власт, посебно у удаљеним крајевима, била слаба или непостојећа и када је преовладао закон силе и право јачег, тај народ је, нужно и природно, почео да се позива и ослања на свакога .Друго. Нарочито су они слабији апеловали на јачег.
Јер у таквим условима појединац је вриједио и јак колико је била његова заједница и бројна „родбина“. У таквим приликама је морало бити позивања „рођацима“. Тада су и измишљани рођаци . А рођацима, посебно онима који су у невољи, по племенским мјерилима, треба помоћи, бранити их. То је захтијевала обавеза сродства (да крв није вода). Зато је крвно сродство, кумско сродство и припадност у невољи једноставно било пресудно . То је било потребно свим странама, реципрочно. Већ смо поменули да се у такозваној патријархалној зони посебно цијенило сродство које је долазило „по крви“, односно по мушкој линији. Што су се људи више удаљавали од накнадно пронађеног и утврђеног „сродства” током времена, то је оно више добијало своју „историјску” истину у причама и казивањима. Осим тога, то није могло и није хтјело да се провјери.Што се Хота тиче битно је напоменути Краљ Стефан Урош III Дечански, син краља Милутина, отац цара Душана, који је подигао 1330. године задужбину манастир Дечане спомиње први пут то племе . Том приликом је издао хрисовуљу у циљу утврђивања правног статуса задужбине и регулисања статуса становништва, њихових права и обавеза на манастирским посједима. Побројани су посједи који припадају манастиру и мушко становништво на имањима. Све од Белог Дрима до Комова у Црној Гори, и од Пећи до ријеке Валбоне (у данашњој Албанији) припало је манастиру Дечани. Хрисовуља је написана у канцеларији краљевог двора у Породимљу на Косову и у њој разликујемо катуне Хоте и Клименте ,Матагуже, Куче и Бушате.
Постоји и варијанта о битисању четири брата: Бијели Павле, Васо, Пипо и Озро. Овдје, као да су преци неког од арбанских племена (Краса и Ота) намерно искључени, уместо њега нађен је као алтернатива Бијели Павле( Павле Мрасоровић из Корче који се у то вријеме већ доселио са својим потомством у регион Скадра ) .
Затим постоји легенда о постојању само три брата: Васо, Озро и Пипо. Према једној верзији. По другом су то били: Васо, Хото и Красо. Прва верзија говори о три брата од којих ће израсти само црногорска племена .Према другој варијанти, од Васове браће Хоте и Краса израсла су два племена: Хоти и Краснићи.Средином прошлог вијека француски конзул у Скадру, Хенар, који је иначе много писао о сјеверној Арбанији, испричао је мотив народне песме која говори о Васи, Хасу и Колашу као о три брата, и о тројици од којих су наводно израсла племена Васојевићи, Ашани и Колашинци. Ни у овој верзији неће бити „рођака“ Арбанаса.
О постојању тројице, четворо , петоро па чак и шесторо браће, као што видите, има све више и различитих писаних варијанти, од којих је временом нарасло неколико наших или наших и арбанонских племенских заједница. Такве традиције су наставиле да се јављају у случају да неко друго племе не би било укључено у њих и не би било укључено у групу „сродника“. Чинило се да народној машти и изуму у том погледу нема краја. Појавиле су се и нове традиције.
тим годинама Хоти су око себе већ били окупљени неколико сусједних катуна с којима су били повезани родбинским и другим везама. Ради се о Тихомирима,Михаљанима,Побрежанима, Божанима, Љубичитама и Кећима који су у врањинском уговору (1455) били наведени као „самосталне општине“ („катуни“, „ратничке породице“). Према турском дефтеру из 1497. године, ти катуни су већ били обухваћени хотском племенском територијом коју су Османлије прихватиле као посебну хотску нахију.
У Морачком поменику , Јунко Хот се помиње 1432. као „одметник“ деспота Ђурђа Бранковића, кога су Млеци прихватили и називали витезом“ Стефан Вукчић Косача је запосјео је Зету 1441. године и изнова придобио Јунка Хота, додијеливши му три села. Деспотов војвода је посредовао 1445. године у измирењу Хота с Матагужима, када је међу њима утврђена и међа. Хоти се помињу 1455. године у врањинском уговору који је Стефаница Црнојевић потписао са Млецима, скупа са главарима 51 „самосталне општине“ („ратничке породице“, „катуна“) из Горње Зете .Веома битно по нама је напоменути и то да Хоти не припадају ни једном постојећем Арбанашком племену како то до у детаље обрађује Проф.др.Александар Драшковић у књизи „Неарбанашка племена на тлу Арбаније “ -Нолит , Београд 1993 .стр .32-39 .Такође Хотско племе подробно обрађује и Академик Милош Благојевић у својој монографији „Србија у доба Немањића “ -Београд 1989 .г. стр.23-39
