У периоду 1879-1914. године велики број Српских муслиманских породица из Подгорице и околине доселио се у Скадар и код Скадра , а има их и из Босне ,Херцеговине Рашке . Како је ово вријеме састављања службених евиденција, било релативно скоро подаци о њима су потпунији. Током истраживања пронашли смо 50-так презимена србо- муслиманских породица досељених из .Познато је да је мухамеданска вера обезбеђивала пуну слободу и равноправност овом становништву (по принципу „чија је држава вјера“), а њихов живот и опстанак био је потпуно другачији од живота православних који су живјели у Скадру ,Враки ,Бушату и Љешу . Истовремено, то је био фактор брже албанизације муслиманског живља, а данас је тешко идентификовати њихово етничко поријекло, када се зна да политика и пракса албанизације српског исламизованог становништва траје дуже од сто година, полазећи од становишта да се албанска националност поклапа са мухамеданском вјером у вријеме владавине Премијера каснијег Краља Ахмет Зогољића (Зогуа ) Презимена муслимана су; Аџагић ,Аливодић, Алибанић, Алибалић ,Хадровић, Хаверић, Османагић, Гоковић, Гојковић Дековић, Данићи ,Денанић, Ћерић, Рамовић, Оковић, Јакић, Лекић, Аркић, Халуновић, Пепић, Фрљукић, Дервишевић, Братовић, Буразеровић ,Крњић, Белић, Цуцовић, Отовић, Ораховац, Хоџић, Диглишић, Бунић, Ђевићи, Ефовићи, Граољевићи, Хафовићи, Крпуљевићи, Лукачевићи,Исљамовићи, Бручевићи, Редовићи, Серхатовићи, Серхатлићи ,Тузовићи, Луњићи, Јерковићи, Адемовићи, Лалевићи, Лазовићи, Перовић, Јајићи,Каписазовићи ,Оберкнежевићи ,Саватовићи Ефовићи.
Исламизовани Срби у Скадру и околини бавили су се привредом (земљорадња и сточарство), разним видовима занатства а знатном броју њих било је ускраћено школовање и ако није запамћено да је било који од Срба исламске вјере учествовао у фашистичким и нацистичким насртајима на Србе православне вјере .Братство и пријатељство, гостопримство, домаћа заједница , обичаји, морал, традиција, су потпуно сачувани код Срба исламске вјере у Скадру и околини .По свему судећи, ови елементи народног живота били су доста слични племенском и задружном животу осталог српског становништва у другим крајевима. На жалост било је много освета, као моралног и правног феномена племенског друштва у Србији ,Црној Гори и Албанији.
Карактеристичне су животне везе са матицом. У првом реду, то је веза између Зете и Враке, Подгорице и Скадра која је била условљена пловидбом по језеру и родбинским и другим пријатељским везама које су се одржавале и обнављале.
Срби исламске вјере су стално били ангажовани као помоћно особље у црногорском , а касније и југословенском конзулату (тзв. Кавази) у Скадру што само говори о повјерењу и повезаности које су их карактерисале. Свечаном крунисању краља Николе 1910. године, по позиву је присуствовало 4 изабрана муслимана из Скадра .Током ратних операција црногорске војске 1912-1913. током опсаде Скадра, мушкарци и жене из Скадра Срби исламске вјере су носили ратни материјал и храну и бринули о рањеницима, иако из одређених политичких разлога нису били мобилисани под оружјем. Сам краљ Никола и његов штаб били су стационирани у селима Груде и Грујемире , а у другим селима штабови, болнице и јединице биле су смјештене не само врачким кућама,већ и у Србо муслиманским кућама . У Првом свјетском рату 1914-1916. Срби исламске вјере су мобилисани у војску .Ахмет Зогољића (Зогу) то никада није заборавио овој групи Срба али због веза са Блискоисточном муслиманима и осталим исламистичких организацијама широм Европе није иселио толико Срба исламске вјере као што је то било случај са Србима православцима . Током Другог свјетског рата у Албанији (1939-1944 ) није забиљежен ни један инцидент између Срба православаца и Срба муслимана на територији Албаније . Напротив .Ћазим Каписазовић ,Бако Халуновић ,Дедо Ћерић ,Наим Аџагић ,Бељо Крпуљевић и још многи други су се раме уз раме борили са својим православним сународницима против фашистичке окупације у Скадру. Веома битно је напоменути да је један број Срба исламске вјере забиљежен на југу Албаније у Фиру.
Пошто је Президијум, преко Скупштине Албаније, 23. септембра 1975. године донио указ од 4 члана којим се забрањује употреба неподобних имена и презимена, то је довело до промјена имена и презимена не само православних него и муслимана , а данас је немогуће рећи како је све то установљено. О последицама албанизације живота говори и пример да је Мишан Микулић из села Каменица поред државне границе својим синовима дао име Бајрам, Алија и Марко. Даље, знамо да су братства Пељи промењена у Ћелће (Врба), Матановићи у Фољет (Роћела), Ћиновићи у Грену (ограда или двориште) Брајовићи у Грилу (по названи су по њихових ливадама званим Ферезе).
Констатовани су и други облици насиља у виду забране српског језика, школе, вјере, обичаја, веза са Југославијом .
Данас је отворено питање: да ли је, после свега што је ове људе гушило, могуће утврдити њихов идентитет по националном поријеклу, вјерским и другим осјећањима и да ли се може узети у заштиту сваки појединац који припада националној мањини, чак и када би наша земља хтјела да то уради сада, са трагичним закашњењем ?Тај одговор смо тражили и тражићемо .Једини човјек који се одважио да, да одговоре јесте Александар Вучић као премијер а касније и као предсједник Србије и несумњиво вођа Срба не само у Србији већ широм Српских етничких територија .