У историографији су познате многе појединости које су утицале на стварање и подјелу области Николе Алтомановића, чији је политички успон био муњевит,како биљежи Милош Благојевић „не толико због његових личних способности колико због жеље српске властеле у матичним српским земљамада поново створи своју државу“, — расправљајући о том периоду историје српске државности.Међутим,за кратко вријеме створене су двије коалиције противника младога, борбеног и осионог жупана. Прво су се у табору Алтомановићевих противника нашли Браћа Балшићи с Мрњавчевићима (краљ Вукашин и„млади краљ“ Марко). Они су у јуну 1371. године код Скадра спремаливојни поход према Оногошту с намјером да се разрачунају с Николом Алтомановићем, али се одустало од тог похода због турских пријетњи територијама Мрњавчевића. Трагичан исход Маричке битке крајемсептембра исте године и погибија Браће Мрњавчевић приморали су Балшиће да привремено одустану од отвореног сукоба с младим жупаном. Другу по реду коалицију против Николе Алтомановића чинили су бан Твртко Котроманић и кнез Лазар Хребељановић , које је одлучујуће подржао мађарскикраљ шаљући у помоћ свога палатина Николу Горјанског (који је био и зет кнеза Лазара) с одредом 1000 коњаника (копљаника). Кнезу Лазару савезници су били и сестрићи Мусићи, али се разликују мишљењао томе да ли су они и учествовали у подјели територија.Браћа Балшићи су искористили прилику да одмах запосједну Алтомановићевеприморске жупе Требиње, Конавле и Драчевицу, вјероватно и Сланско приморје а наравно и Морачи као сједишту Захумско – Рашке епархије и духовним центару Брда .Њих ће 1377. године преотети од Ђурђа Балшића бан Тврко, да би се исте године прогласио у Милешеви за „краља Срба, Босне,Поморја и Западних страна“,о чему смо више пута писали са Академиком Милошем Благојевића и сами .Један дио територија Николе Алтомановића запосио је Вук Бранковић, с тим што вијести о томе потичу тек из година после Косовске битке (1389).Oд тада земље под Лазаревом и Вуковом влашћу Дубровчани називају Србијом, односно Склавонијом(Sclavonia), и сматрају да у њој постоје два господара.Тиме се недвосмислено намеће закључак да Манастир Морача и Племе Морача припадају Србији све до ослобођења Колашина 1878 .године Послије Косовске битке Вук Бранковић је, заиста, једно вримеме преузео улогу кнеза Лазара, али у изворима нема знакова који би наговјштавали да је Вук у то вријеме преотео неки дио територија које су припадале кнезу Лазару.Двије и по године Вук се опирао потчињавању Турцима ослањајући се на сарадњу с босанским краљем Твртком Котроманић ем . Али, већ у јануару1391. године умире Твртко и Турци повећавају притисак на Вукову област. Они су тачно годину дана касније, у јануару 1392. године, запосјели Скопље, до тада у саставу Вукове области. Вук се посебним уговорима морао обавезати на вазални однос према султану Бајазиту, што ће бити основа статуса цјелокупне области Бранковића све до њеногконачног пада под турску власт 1455. године.Међутим, Вук каснијеније показивао очекивану лојалност према султану, па је Бајазит упао с војском у Вукову област и скршио његов отпор у јесен 1396. године.Тиме је његова политичка каријера била завршена, а он ће и физички бити ликвидиран наредне године. Највећи дио Вукове области, — иначе од изванредене стратегијске важности за Турке, — султан ће датина управу Лазаревићима, док ће жени и синовима Вуковим оставити само мањи посјед ради издржавања (у Дреници или у околини Вучитрна и Звечана као и самоуправу Мораче . Може се закључити да се, захваљујући Турцима, неколико година после Косовске битке десило да Лазаревићи привременозапосједну земље Бранковића, а не обрнуто. Тако је настао разлог за /diiv>дуготрајно спорење и сукобе двије српске племићке феудалне породице у блиском сродству.Смрћу моћнога краља Твртка 1391. године у српској босанској државинастају крупне промјене. Поред Твртковог слабог насљедника, краља Дабише, уздижу се три крупна феудална великаша — Хрвоје Вукчић, Сандаљ Хранић и Павле Раденовић. Они ће због своје моћи и утицаја на државни врх Босне („русаг босански“) добити епитет „русашка господа“.Током двије деценије од Тврткове смрти заокружују се области „русашке господе“. Сандаљ Хранић је и титулу војводе и поседе (а они нису били компактни), наслиједио од свог стрица Влатка Вуковића, који је већ средином 1392. године озбиљно оболио тако да је умро прије марта 1393. године. Успон Сандаља Хранића био је несумњив од 1397.до 1404. године, о чему свједочи и растући респект који су му исказивали Дубровчани и устаљивање његове титуле „велики војвода русагабосанског“. О посједима Сандаља Хранића, — чија се активност, и товеома велика, примјећује тек од 1395. године, знамо пак да су билипространи и да их је повељом потврдио мађарски краљ Жигмунд (Си-гисмунда), као босански сизерен.
( наставиће се)