У попису из 1477. Ровчани се изричито помињу као Власи то јест сточари, којима и нове, турске власти остављају одређене привилегије. То, с друге стране, значи да је и само ондашње турско уређење ишло на руку јачању локалних самоуправа. Власи су, црема „закону“ који је уз попис и приложен, имали да дају: свака кућа (боље је рећи домаћинство) о Ђурђев-дану по дукат, овцу с јагњетом (или у новцу 12 акчи) и овна (или 15 акчи). Поред тога што поједино домаћинство, годишње треба да да, од сваких педесет домаћинстава, у овом случају то је од цијелог катуна Роваца, тражи се још по једна черга -шатор, а када је био ратни поход да сваких десет домаћинстава даје једног наоружаног коњаника. Разумије се да је Рончанима било стало да сачувају повластице, ако већ нијесу могли да избјегну уопште и икаква давања. Јер, у односу на оно што је имала друга раја да даје, коју је обухватао феудални режим, дукат, овца и ован и нијесу били неко велико оптерећење за домаћинство које је држало више стоке. Одржавање тих повластица ишло је, сасвим природно, на руку уобличавању Роваца у организованију самоуправну друштвену групу, племе. Колино је пак и оно да су на одређени начин морали да учествују у ратним походима за рачун Турске учинило да се они све чвршће, па дијелом и на војнички начин, организују, то нам је у овој прилици тешко рећи.У овом попису Ровца се помињу као катун који има зимска и љетња боравишта. Зимска су била: Богутов До, Гостиње, Плате, Јаниште и Крановић, а летња: Штитово, Вукотица, Пониквица и Брњик. Ђурђев није успео да у Ровцима пронађе Јаништа и Крановић. А то су била Јагњило и Каранове Рупе, простор између ровачког села Трмања и Пипера, недалеко од Трмањског поља, богатог травом, која је сигурно и онда кошена за зиму. Овако велики простор мала Ровца су могла да чувају и одрже за себе само слогом, заједнички и уз одговарајућу организацију. Потреба, дакле, да се очувају пространа подручја шума и пашњака, природно је, гонила Ровчане на што тјешње међусобно збијање. Временом су им, ипак, јачи Пипери и Бјелопавлићи отели добар дио планина Штитово, Пониквица, Вукотица. Преотето им је и негдашње зимско боравиште Гостиље, које се налази у нижем дијелу Бјелопавлића, а за које Ровчани такође знају да је некада било њихово. Уосталом, у прошлости је доста често свако имао онолико права и правде колико је имао снаге и моћи. Знатно раније је и речено да је јачем племену била јача и правда. Ровчани су у односу на сусједе били малобројни, па су им зато и отимане територије. Дакле, Ровчани се још у 15. вијеку помињу као прави сточари. И то типични сточари катунскога типа, чија је стока љети боравила у вишим, а зими у нижим дјеловима своје територије. У оваквом начину живота, који се одвијао поред јачих суседа, природно је да су и малобројни Ровчани стално морали да мисле о својој слози и јединствености и да их је то све чвршће здруживало. Уосталом и само то да су припадали истом катуну већ подразумијева одређену организацију, јер катун је био традиционално изарађена и од власти већ призната као одређена заједница.Да ли је кнез и колико допринео формирању ровачког катуна у племе, тешко је ишта сигурно рећи. Ђурђев тим новим, каже и „феудализованим”, појединцима, односно локалним старјешинама у првим деценијама турске управе, придаје одређени значај за окупљање људи у територијалну групу. Јачањем старјешина, јачали су и њихови катуни. Чак каже предање које се може чути до данашњег дана у Ровцима ,да је од катуна прво створена књажина а од ове племе. Ако би се смјело судити по ономе да су Вуксанови потомци добили презиме не Вуксановићи већ Булатовићи, рекло би се да је прије овог пописа и његов отац био старјешина Роваца.“ Ђурђев као да је испустио из вида да феудалац, био он стари или “нови”, прије свега мисли о себи и својим интересима. Они опет, које је тај феудалац имао да представља и можда заступа, свакако су морали да више мисле о себи и својим интересима него о своме старјешини. Утолико прије када је овај тек „постао“ феудалац. И, само заједнички и солидарно могли су да се бране како од самовоље тог свог („феудализованог“) старјешине тако и од сусједних група које су посезале за њиховом територијом. Разумије се да је појединац, особито старјешина, у одређеним приликама, у извјесној мјери, понешто и могао да усмјери код своје групе, али ми за случај ровачких кнежева у том погледу не можемо ништа да кажемо. Истина је да Вуксана традиција и пјесме величају. Чува се и сјећање на мјесто гдје је било „Вуксаново кућиште“ у селу Горњим Ровцима. Ако је, пак, књаз био лош и неорганизатор, он је у основи за групу био деструктиван. Шуфлај каже да такви појединци феудалци разарају племе. Зато бисмо прије смјели да тврдимо да је род из кога је књаз потицао дао и давао одређени тон у образовању племенске групе, прије него што је томе доприносио сам старјешина групе.
Затим, по оном турском попису Ровцима је дат и статус нахије. Да ли је колико ово признавање статуса нахије, мада влашка нахија није исто што и нахија у административном погледу,о чему смо више пута писали па и сада налазимо да је потребно то истаћи , припомогло и њиховом груписању у чвршћу друштвену локалну заједницу? У случају израстања Куча у племе, с обзиром на њихову ондашњу „етничку и културну“ неједнакост, Васа Чубриловић је придавао скоро одлучујући значај њиховој припадности самоуправној заједници „која се звала нахија Кучи“. Могло би да се вјерује да су и Ровца, док су још фигурисала, као (посебна) нахија са одређеном унутрашњом самоуправом, ту околност искористила и за боље уобличавање у посебну, новога типа, самоуправну заједницу-племе. Утолико више ако су она дуже времена вриједјела као нахија. И утолико прије што су Ровца била истински одвојена и удаљена од турских посада, као и других околних нахија и њихових сједишта. Утолико се више наметала потреба да своје ствари што више сами уређују.Ђурђев каже „да је после доласка Турака и сеоска организација, када је дошло до њеног спајања оа катунском, такође имала конститутивну улогу у образовању племена. То је сасвим јасно и то је сигурно, мада он већи значај у томе придаје катунској организацији. Села су и пре тога, када год су и колико год су могла, настојала да се организују и да се тако успешније бране од појединаца, дажбина или чега другог. У средњем веку у одређеним приликама на село су ударане и заједничке одговорности, чак им се претило и колективним „расипањем” (расељавањем) ако би се рецимо у неком селу нашао лопов. Нису случајно у средњем веку брижљиво уписиване међе села. Па и Турци су од села на чијој би се територији нашао мртав човек тражили крвнину. Све власти су у прошлости остављале селу као правном лицу, управљање (самоуправљање) својим ужим пословима. Као оно што се и у наше време не само допушта већ и тражи од стране власти да се самодоприносом или на који други начин људи појединих места сами помогну и снађу.
Тако, Никшићи су се прво звали Грачаница, Дробњаци Комарница а Бјелопавлићи Зета. Занимљиво је да је и у Пољицама, у »сливу Цетине, недалеко од Сплита, још у 14. столећу, а где су села такође називана катунима, била створена локална аутономија. Пољичани су временом изградили и свој (Пољички) статут. Пољичка самоуправа и њихов статут као да су се јавили и развили по угледу на ондашње аутономије приморских градова. Ова самоуправа иначе се била развила пре доласка Турака у наше земље.Многи аутори, ако не и већина, када говоре о формирању неких племенских заједница, наглашавају и улогу заједничке земље (комун или комуница). Неки чак веле да су за обједињавање и међусобно груписање и окупљање и несродника те земље биле „привредна основа племенских друштава“, те да су заједничке земље биле не само „конститутивни“ део привреде, него су оне биле главна материјална основа и оно што је држало људе на окупу и са колективним осећањем.“ Булајић је чак тврдио „да су племена израсла као потреба новог реда и регулисања нових односа код појединих заједница које су, после пропасти средњевековних држава, приграбиле одређена подручја земље.“ Али, ваља знати и сљедеће, а што се, разумије се, односи и на Ровца. Заједничке планине и пашњаци за сточаре имају значаја два или три мјесеца у години, а за оне који немају стоке ни толико. На планини се стока љети само напасала. Тамо се траве коси веома мало. И то на присвојеним а не заједничким земљама. Зато се, по правилу, са планине и прије зиме бјежи. Како онда и гдје држати стоку, нарочито овце, осталих месеци у години? Заборавља се да је сточарима било лакше држати козе него овце. Ако коза нема вуну као овца, она даје више млинека од овце. Гдје је било близу шуме, а у Ровцима је има доста и свуда, козе је, и без посебно спремљене зимнице, било лакше изимити. Коза је пробитачнија, пентра се и прoпиње па долази до брсти и под снијегом. У Ровцима и народно памћење потврђује да су, и не тако давно, нека села (Мртво Дубоко, Горња Ровца, Међуријечје и Церовица) држали више -коза него оваца. Само привремено и за невољу овце су могле зими да се хране лисником и „четином” -посеченим гранама четинара које би овце брстиле. Зато, ако у завичају није било осигуране зимнице, овце су на зимовник одагоњене у који други и жупнији крај. Ровчани то и нису морали да чине, јер су имали и жупне и још више планинске крајеве. Уосталом, у овом попису из 15. стољећу помињу се ровачка зимска и љетња боравишта, а која су се састојала од непрекинутог комплекса земље од 200 до 2000 метара надморске висине, то јест од долине ријеке Мораче до планине Лукавице. Из овог пописа (1477) види се да су зимовишта Ровчана била у Вогутову Долу, Платијама и Гостиљу, што значи у жупним и нижим крајевмма, а да су „Крановић“ и „Јаништа“ како је Ђурђев прочитао „места Каранове Рупе и Јагњила, била недалеко од ливада Трмањскога поља, где је и онда кошена трава за зиму, и где су онда Ровчани оммовали.“ Дакле, ма колико заједничке планине биле значајне за сточаре у вријеме љетњих мјесеци, не треба тај значај пренаглашавати као „привредну основу“ настајања племенских друштава. Планине су љети биле богате пашом и живе од људи и стоке. Као заједничка добра оне су свакако и окупљале и везивале људе у одређене заједнице. Али, за више од пола године, чак и до девет мјесеци, високе планине су пусте и ничије. Оне су тада без вриједности и за саме сточаре. Када се истиче значај планина било би прецизније говорити о значају заједничких земаља уопште, јер су шуме, у дјеловима средње висине, за козарство значајније од пашњака у вишим рејонима.Шта је то онда још служило као кохезиона и обједињавајућа веза људи у племенске заједнице? Овде ћемо додирнути двије ствари, које до сада и нијесу посебно истицане. Једно су сродничке везе а друго иста идеолошко-религиозна традиција међу припадницима одређених подручја.
. Марко Јачов биљежи : У динарским крајевима значај крвно-сродничких веза одавно је познат не само као одређена и природна веза већ и као ,,света“ спона међу људима. Зато су често постојале забране орођавања и међу „сродницима“ који би могли женидбеним везама да се орођавају. И, нигде у нашој земљи није тако изграђена и богата сродничка терминологија као у зони ранијих наших племена. То свакако и зато да би се дуже браниле ендогамне брачне везе. Некада се те забране протежу кроз дужи низ генерација. Али, ни то није сваки пут довољно. Због тога се и на фиктивно-обредни начин људи „орођавају”. Наиме, 0ни који се братиме, узајамно један од другога попије по кап крви. Таква обредна веза држи се чак и за „јаче“ сродство од крвносродничких веза. Јер, каже се „брат је сродник по крви, а побратим и по крви и по Богу“. Код племена Бањана, иначе састављених од разнородних досељеника и групица, практиковано је мешање крви у некој посуди и на нивоу племена. Код Ровчана се истичу њихове сродничке везе са племеном Никшићи, јер и једни и други доводе порекло од истог претка Никше.“ Додуше, ово вреди за три четвртине Ровчана. Остали јесу Ровчаии али не и потомци Никшини. Гдјекад је чак за одређену групу становништва и измишљан заједнички предак. У Бјелопавлићима два слоја становништва, једни поријеклом из Дукађина, а други из Хота, временом су се тако узајамно стопили да су стали да доводе и поријекло од истог претка. У горњем Полимљу, на проширеној територији племена Васојевића, временом је од административно-привредног а потом и географског назива Хас -некада од цара дато добро направљено и лично име Хасо. И, Хасо је постао брат Васов, па су Хашани, то јест невасојевићи у горњем Полимљу, или Хасу, према томе, сродници Васојевића! Преко заједничког и измишљеног претка гледали су да се и они, насупрот Васојевићима, уобличе у племе, иако, како Вукосављевић каже,„ни по чему нису племе“
Дакле, за стварање одређених група становништва као и одговарајућих друштвених и територијалних заједница, сроднички мотив је сигурио имао велики значај. Код Ровчана у 15. вијеку од Гојака је потицала једна четврина пописаних житеља. Данас се од Гојака у Ровцима доводи поријекло три четвртине Ровчана. Истиче се да су старије породице, или оне одакле касније досељене, примивши ровачку славу, св. Луку, тако почињале да се стапају са „правим“ Ровчанима. Дакле, имати што већи број сродника, макар то и не били блиски и прави сродници, некада је значило бити заштићен, сигурнији и јачи. Већ смо спомињали народну узречицу да је јачем племену била јача и правда. Припадност истој религији, уопште узев, такође је био веома значајан фактор у сједињавању људи. Да видимо како то? Када су средњовјековне балканске државе пале под турску власт шта је од свега ранијег остало? Остао је народ и његова тежња да се како тако буде и што слободнији. И, остала је дотадашња црква као организација и идеологија. У први мах турске власти и нису насртале на вјеру покорених народа. Познато је, с друге стране, да је у Турској ислам био државна и повлашћена религија. Онај који би прихватио ислам као своју нову религију није имао потребе да тражи и неку заштиту у каквој локалној организацији. Њега је, као муслимана, штитила држава, дајући му над иновјерцима чак и одређену предност и повластице. Међутим, они који су остали у дотадашњој својој старој вјери самим тим били су без државне заштите и без повластица које је нова вјера нудила својим вјерницима. Зато раја и тражи заштиту у локалним организацијама, ослањајући се на своју религију. Православна црква опет гледала је да јој се вјерници не осипају. Зато је здруживање у племена сигурно имало подршку и цркве као такве. Уосталом, свако потоње племе имало је овоју богомољу и врсту свог племенског заштитника или славу. Ровчанима је то био св. Лука, (31-Х-) Кучима св. Никола (19-ХII-), Васојевићима св. Арханђел Михаил , (21-XI-), Братоножићима св.Никола (19-XI),Moрачаним Арханђел Михаило 21-XI),Васојевићима св.Арханђел Михаило (21-XI ) ,Бјелопавлићима св.Петка (27-X) .Утицај манастира Мораче на не много удаљена Ровца могао је такође да има одређени значај.Локалних општинских самоуправа, са карактером црквених самоуправа, у вријеме турске владавине било је не само код нас већ и код Бугара. Ово двоје, дакле, религија и тежња за било каквом слободом и самоуправом удружило се. Уосталом, зна се да се раја на такозваним свечаностима вјерске природе договарала и о другим питањима, касније чак и о устајању на Турке. Онај који би напустио стару вјеру сматран је разбијачем и издајником свога „рода“. Зато су у појединим временима на ,,потурчењаке“ приређиване и праве „истраге“. Кучи су у том погледу нека врста изузетка. Код њих је у оквиру истог племена било православиих, муслимана и католика. У Ровцима није никада било потурица. Утолико је код њих компактност била већа и сигурнија. Да је вјерска припадност недржавној и неповлашћеној религији била значајна снага и подршка у стварању и одржавању локалних народских заједница очигледна потврда су нам и аналогни примери из раније историје, када је још увелико поистовјећивана нечија вјерска и народносна припадност. Наиме, када је последњих деценија прошлога вијека турска власт у Доњем Колашину почела да узмиче и нестаје, исламско становништво се тада почело осјећати угроженим. Зато муслиманска братства почињу да се окупљају у „племена“. Братство Калићи ,по једном казивању ровачког порекла и , Мицани, које Мркоњић, по народном, погрешно назива „племенима“, почела су тада да се организују баш онако како је прије тога у оквирима турске империје било организовано православно становништво. Исто тако, после ослобођења Никшића, (1877) и никшићки „грађани“ (муслимани) почеће да се, насупрот хришћанима, „сплемењују“ у чвршћу заједницу. Била је то тада опозиција, односно облик организовања исламског становништва за већину православних , туђој државној власти, која је долазила оа Цетиња. Организовање, дакле, у локалне или племенске заједнице била је, макар то било и притајено, у основи својој и врста опозиције туђој власти.Као племе, Ровца су се у овом затуреном крају организовала онда и онако када и као и њихови сусједи друга брђанска племена. Можда дијелом и због неких од њих. Дијелом можда и по угледу на неке од сусједних и јачих племена. И код њих ће рано приче и пјесме почети да уздижу и величају појединце из своје средине или Ровца као цјелину. У пјесмама ће појединци били унапријеђени у кнежеве, војводе, банове, капетане, барјактаре. Ту се помињу Вуксан, Иваниш, Цоле, Милутин, поп Радован, Реџа, Божина, Нова, Вујо,Дејан Тодоров и други. Тако су радили и други околмих племена . Уосталом, пјесме и приче су онда у Ровцима биле и једина историја .Скоро сви Ровачки главари потицали су из братстава Булатовића и Влаховића.Племена код нас, тај занимљиви и истински сложени проблем, ваља, дакле, посматрати као процес који није само једном настао и отпочео, већ који је у динарским крајевима трајао неколико вјекова . Тако, нека племена су образована нешто раније, а друга и касно па понеко од њих није успјело ни да се сасвим уобличи, нека су имала свој вијек трајања па су на одређени начин раније и нестала; нека су била боље друга нешто лабавије организована. Једна су постајала у такозваној карсној а друга у зеленој зони. Нека су захватала мало, а друга и повелико пространство. Све је то зависило од општих као и локалних услова. Дробњаци су по попису из 1477. имали 16 катуна, а Ровца свега један, па се временом од оних 16 формирало једно а на другој страни од оног једног друго племе. Од појединих племена гранањем је могло да настане и по два или три племена. Тако, око брда Требјесе, поред никшићког града, од племена Никшића било се уобличило ново племе, Требјешани, који су потом, будући гпреблизу и на удару Никшићу и његовим обијесним „Турцима“, „разурени“ и као посебна група нестали. И Ровчани се рачунају као огранак племена Никшића, јер највећи дио њихов води поријекло од Никшиног сина. У оквиру племена Васојевића, који су се низ горње Полимље, проширили у 18. и 19. вијеку постојало је и даље мало старије племе Шекулар. Најкасније су, у 18. односно 19. вијеку биле почеле да се уобличавају племенске заједнице у Ускоцима и Колашинским Пољима. То свакако и зато што су се у Ускоцима и Пољима нашли на окупу досељеници из већ постојећих племена а који су собом донијели традиције племенског начина живота. Само, племе Поља или Пољани није успјело да се до краја уобличи, јер су се Колашинска Поља од краја прошлог стољећа нашла у саставу „своје“ државе (Црне Горе).Може се рећи да за ранији период о становништву Роваца немамо довољно података. За неколико минулих вјекова ту су свега неколико помена самих Роваца, броја њихових житеља или броја војника на које би из Роваца могло да се рачуна. Подаци у два од ових, сравни рад Марјана Болице из 1614. и Ника Ерицо из 1692.године дати су уопштено и очигледно одока. Једини сигуран,прецизан а истовремено и богат архивски докуменат о становништву Роваца, јесте и онај први, већ спомињани турски попис Херцеговине, па и Роваца као њеног дијела, из 1477. године. То је не само ваљан и важан већ и први нама познати историјски спис који говори о Ровцима. Подаци из писаних извора, разумије се, биће искоришћени на одгаварајућим мјестима, док је овај одјељак углавном урађен на основи народног казивања и памћења.Поријекло Ровчана веома је комплексно што дозвољава квази-историчсрима многе фалсификате и методолошке интерполације .Најстарији становници у Ровцима, које је родоначелник већине данашњих Ровчана, Гојак, затекао приликом досељавања у Ровца, кажу у предању да су били „по једна или двије куће“ Синђићи и Дмитрићи, од којих и данас има по неколико кућа у Сретешкој Гори, и Милетићи у Горњим Ровцима, од којих данас има само једна кућа, јер су се последњих година остали из Роваца иселили. Има затим појединачних тврдњи и за још неке породице да су од тог старијег ровачког становништва. Тако се и за Петричиће из Међуријечја, као и Радуловиће из Лијешња, а којих опет има свега по која породица, казује да су од тог „старог свијета“. По једном опет казивању, Петричићи су досељени из Босне. Радуловићи казују да им се предак доселио из Комана (Катунска нахија). Они славе ов. Арханђела, као и остали становници Лијешња. За Мрвошевиће, којих је донедавно било у Влаховићима, али су одсељени ка Колашину, који су славили св. Луку и исказивали су се за Влаховиће, по једном казивању се вели да су били од „старих Мацура“. И у Церовици, гдје сада живе само Булатовићи, може се чути да и међу њима има „неких“ који су се „прибили“ уз Булатовиће, а поријеклом нису од Булата.Неки од 0них „старинаца“, ако су они уопште старосједиоци, од поодавно везују своје поријекло за остале Ровчане и славе св. Луку као и највећи део Ровчаиа. Поред Мрвошевића такав је случај и са Милетићима, Синђићима и Дмитрићима. Сами Дмитрићи (неки се казују и пишу као Митрићи) тврде да су потекли од Стевана Срезојевића, дјечака који се у време неког покоља „једва“ спасио. До тог Стевана набрајају 15 генерација (Радун — Драгољуб — Милисав — Раде — Новак — Бошко — Станоје — Шалета — Брацан — Раде — Јоксим — Новак — Шалета — Раде Стеван). То значи да су у Ровцима одавно, јер се толико генерација набраја и до самог Среза.Оно што је заједничко свима овим, за које се тврди да су старији слој становника Роваца, јесте то да не воле о своме поријеклу да говоре.У Ровцима се иначе тврди да су се ове породице, које смо помињали, мало размножавале. То је карактеристично и за остале дјелове Црне Горе када се говори о „старосједиоцима”. И у Ровцима је, као и другдје по Црној Гори и Брдима, било погрдних надимака томе становништву. Петричиће су називали и Мурићанима а понекад и Шокцима. Радмановиће у Вељем Дубоком, за које се и не тврди да су старосједиоци, али их је мало, задиркују што имају презиме по Радману који је, наводно, у дјетињству доживео неку незгоду.„Старосједилачких“ домаћинстава у Ровцима данас има 20.Као трећи слој, који ће се показати најенергичнијим, који ће временом постати бројнији и преовлађујући и бити организатор и носилац племенског живота Роваца, јесу потомци Гојакови. Предање, наиме, овако казује. Најстарији син Нишин (по једном предању Ниша је досељен од Ниша. Отуда му, тобоже, и такво име. Најприје се био доселио у Кртоле, у Боки, па одатле отишао у Оногошт, који је касније по њему и назван Ни(к)шић), Гојак, убије неког виђеног човјека, наводно бана Угрена, од староседилаца, у свом завичају, Никшићкој Жупи, па побјегне на исток, у правцу Мораче, у пуст и непознат крај. У том новом и „ненасељеном“ предјелу Гојак је најприје тешко живио, “0д лова и коријења”. Али, намјери се у Лијешњу на Богданове потомке, узме од њих девојку и окући се поред Мртвице, на њеном изласку из кањона, а недалеко од њенога утока у Морачу. То мјесто, у рејону села Мртво Дубоко, од тада и отуда названо је Гојачевине. Донедавно су се, наводно, ту познавали и темељи његове куће.Према предању, Гојак је имао 4 сина: Влаха, Булата, Шћепа и Среза. Када су браћа одрасла, и издијелила се, разишли су се са Гојачевине: Влахо је отишао пут Трмања, Булат се настанио у месту Грабље (Горња Ровца), гдје се и сада сријеће назив Булатово Кућиште. Шћепо је остао у месту Липље, на територији потоњег села Међуријечја. Срезо је остао поред саме Мораче, такође подручје Међуријечја.Овај слој „досељеника“, који се у Ровцима назива и Гојаковићи, слави св. Луку. По Гојаковом поријеклу и заједничкој слави Ровчани се и сматрају дијелом ранијег племена Никшића. Јер и Никшићани су потекли од Нише као и Требјешани, дећио Никшићана, који су се оно брда Требјесе, недалеко од града Никшића, оформили као група. Иначе Гојакови потомци брзо су се снашли, намножили и ојачали. Затеченом становништву почели су да импонују. Зато су неки од њих и примили св. Луку као своју славу па временом почели и они да се исказују за Гојакове потомке. Занимљиво је да су и двије куће Поповића, досељених из Зете у Лијешње прије неколико деценија, примили св. Луку за своју славу, а дотадашњу своју славу, св. Ђурђица- обновљење и пренос моштију Св.Вел.муч Георгија , оставили само као прислужбу или приславу Од свог заједничког претка до данас Гојакови потомци набрајају 15 генерација (Селићи из Трмања, који су део Влаховића, али су и резиме добили по Сели, удовици, од пре 4 генерације, овако набрајају од данашњег младића: Ђорђе — Милун — Ново — Ђоко — Лука — Мато — Аџија — Брацан — Секула — Драгоје — Вуксан — Вукић — Никола — Влахо — Гојак Нишин. Ако би се овим предањима вјеровало, излазило би да су Љешани у Ровцима за три генерације старији, па би Гојак требало да је од Никшића отприлике дошао прије око 480 година, негдје у првој половини 16. вијека . А то значи баш онда када је код Никшића и живећио бан Угрен, кога је, према предању, Гојак и убио. Овдје се историја и предање „слажу“ у томе да је постојао неки Угрен у жупи Грачаници (потоњи Никшић). Можда је то био цариник-митар Угрин који је поменут 1411. године у Дефтеру Грачаничком ? Шобајић је забиљежио да су од старосједилаца, Лужана, у Никшићу остали Угреновићи и Раичевићи (или Рончевић???). Али, ако узмемо да на једну генерацију отпада по двадесет пет година, како се обично рачуна, онда вријеме досељавања Гојака у Ровца не би падало почетком 16. већ почетком 15. вијека. Јер, ако су у оном попису од 1477. године уписани Гојакови унуци као носиоци домаћинстава (синови Срезови, Влахови и Стјепови, а Гојаков унук је и кнез Вуксан, син Булатов) онда је сасвим јасно да се у овом случају не могу узимати 30, већ око 36 тодина за једну генерацију. Онда би се историјске чињенице и предање слагали, или редослед генерација није добар,што може довести до крупних историјских промашаја,као и погрешних закључака, што не би било први пут .
( наставиће се )