До пре једног века Срби су били већинско становништво у Скадру и на северу Албаније, а југ ове земље такође је био насељен православцима, пре свега Србима, Цинцарима и Албанцима православцима.
Град Корча је био један од центара православља на југу Албаније и у том граду православци су били већина све до педесетих година прошлог века. Након отварања граница Албаније, после 1991. године велики број православаца је напустио Корчу, која данас броји око 70.000 становника. У том граду је након забране укидања религије, саграђен готово најлепши и највећи православни храм у Албанији.
На само 15 километара од Корче је други град у коме су Цинцари били већинско становништво све до њиховог прогона из Москопоља.
На само 15 километара од Корче је други град у коме су Цинцари били већинско становништво све до њиховог прогона из Москопоља.
Али-паша Јањински је заједно са Тоскима, Албанцима мухамеданске вере, Москопоље палио, разарао и пљачкао у три наврата. Након последњег погрома који се догодио 1821. године у Москопољу је остало само 150 најсиромашнијих породица Цинцара, од некадашњих 12.000, колико их је до прогона живело у овом граду. После тог последњег погрома Цинцари из Москопоља населили су се по целом Балкану.
Цинцари су у Москопољу саградили 24 цркве, од којих је до данас сачувано осам.
Цинцари су у Москопољу 1742. године отворили Академију, претечу првог универзитета у Албанији, на којој су изучавани језици, право, историја и уметност.
У том граду, који је до данас сачувао део раскоши и некадашњег богатства, Цинцари су градили палате од тесаног камена, цркве саграђене и покривене каменом, имали су улице поплочане каменом, водовод и млековод којим су са околних брда допремали млеко у град и прерађивали га у качкаваљ.
Прву цркву у Москопољу посвећену Светој Петки, саградио је Стефан Јован Трећи Балшић још 1135. године, а обновили су је 1372. године Дејановићи који су тада управљали Корчанском републиком и северним делом Косова и Метохије.
Осим Корче, Албанска православна црква данас има своје епархије и у Берату, Ђирокастри, Драчу и Тирани, у којој столује Архиепископ Анастасије, поглавар Албанске православне цркве који је у највећом мери заслужан за обнову православља и православних храмова у Албанији. Од његовог доласка на чело православне цркве у Албанији, 1991. године до данас обновљене су и изграђене 173. православне цркве.
Од 24 % православаца, за колико се верује да их данас има у Албанији, пет одсто су криптохришћани или двоверци, који иду и у цркву и у џамију и славе Божић и Рамазан.
Одувек је ту у Корчи била заједница Срба „који говоре јужносрбијанским наречјем“. Гостовало је 1926. године битољско Певачко друштво „Мокрањац“ у Корчи. Извели су два концерта и певали у тамошњој православној цркви са хоровођом свештеником Мирком Павловићем. Марија Ђорђевић модисткиња радила је у тамошњој албанској фабрици дамских шешира 1932. године. Ту се у Корчи налази и лепо уређено српско војничко гробље, са посмртним остацима 37 српских војника погинулих у рату. О гробљу је прво водио рачуна један чувар, да би бригу преузео конзулат Краљевине СХС. Српски конзулат је ту отворен у лето 1916. године, а за првог конзула је постављен Богдан Раденковић. Генерални Конзул у Корчи био је 1930. године Славко Којић, а након погибије – утапања његове супруге на Охридском језеру, заменио га је Александар Анић.
У Корчи је у другој половини 19. века живео и радио књижар Андрија П. Детић. Он се јавља јула 1895. године као један од приложника за српску школу „Дом науке“ у Солуну. У тој српској књижарници се 1899-1904. године могао узети српски календар „Голуб“, који је излазио у Цариграду.
За време Првог светског рата 1916. године српска војна команда је послала у Корчу, као агента Богдана Раденковића. Један од главних организатора српске комитске организације је добио задатак да у Корчи и околини, створи систем обавештајаца, који ће у непријатељској позадини стварати услове за брже ослобођење српске државе. Деловао је прикривено као српски конзул у Корчи.У Корчи и околини Немањићи су за два века подигли десетак цркава и два манастира – задужбине.