Константин Бодин Војисављевић (Скадар , око 1050 — Скадар, око 1099) био је српски краљ из династије Војислављевића, који је владао од 1081. до 1099. године. Његова држава је у вријеме свог највећег опсега обухватала готово све српске земље, укључујући: Дукљу, Травунију, Захумље, Рашку и Босну,Далмацију . Био је син и наследник краља Михаила I. За вријеме очеве владавие учествовао је у борбама против Византије. Током великог словенског устанка против Византије, који је избио 1072. године, стао је на чело устаничког покрета, узевши титулу бугарског цара, под именом Петар III, чиме је постао први Србин који је овјенчан царским достојанством. На прољеће 1081. године Михаило је уприличио брак између Бодина и Јаквинте, ћерке угледног племића из јужноапулијанског града Барија, чиме су оснажене везе са Норманима. Већ у октобру 1081. године Бодин је владао сам, те се стога сматра да је његов отац преминуо између маја и септембра 1081. године. Током наредних година, учврстио је власт у приморским областима, а потом је својој држави прикључио и унутрашње српске области, од Рашке на истоку до Босне на западу ,Далмације на сјеверо западу чиме је објединио готово све српске земље. Око 1090. године, пао је у византијско заробљеништво, али накратко, тако да није изгубио престо. Након тога његова власт почиње да слаби, а првенство у борби против Византије већ од 1091. године преузима Вукан, велики жупан у унутрашњим областима Србије, услијед чега је Бодинова непосредна власт сведена на приморске области .Од Српских владара Бодин је једини који је добио високу византијску титулу протосеваста, која је настала у доба Алексија I Комнина. Раније се претпостављало да је умро 1100. или 1101. године. Новија истраживања у којима је учествовао и аутор овог текста ,указују на могућност да је преминуо већ око 1099. године. Сахрањен је у манастиру Светих Срђа и Ваха у близини Скадра -Ширђ на имању Српске властелинске породице Крстовић ,која је још од 14.вијека присутна у Деригнату ,Дривасту и простору око Бојане .
Бодинов отац Михаило имао је једанаест синова, седам из првог брака с ћерком бугарскога цара Самуила и четири из другог брака са византијском принцезом. Бодинова браћа су: Владимир, Пријаслав, Сергије, Дерија, Гаврило и Мирослав, а полубраћа из Михаиловог другог брака са рођаком византијског цара Константина IX су: Доброслав, Петрислав, Нићифор и Теодор. Историјски извори спомиње и извесног Радослава, али није познато да ли је Радослав заправо био Бодинов брат или стриц. Бодинова браћа из првог брака су изгинула током рата са Византијом 1072-1075 године.Ана Комнина помиње да се Мономахат, превртљиви управник Драча, на вијест о доласку новог дуке из Цариграда, Георгија Палеолога, склонио 1081. године код Бодина и Михаила. Изгледа да је био савладар оца, што је могуће јер су му остала браћа можда већ била мртва. Отуда Поп Дукљанин о смрти Бодинове браће вјероватно доноси тачан податак.
Бодин је још као младић предводио српску дукљанску војску током рата са Византијом 1072-1075. године, што ће на њега имати велики утицај, који ће се показати у његовој владавини.
За вримеме краља Михаила и Бодина у државној управи су се појављивали сатници који су
били заповједници војних одреда од преко 100 ратника, владари су њима поверавали цивилне односе различите садржине.
Након великог пораза Византије код Манцикерта у Маћедонији се почео припремати устанак изазван фискалном политиком логотета Нићифорице. Главни извор за устанак из 1072. године јесте анонимни Скиличин настављач. Устаници су за вођу изабрали Константина Бодина јер је био краљевског рода. Самуилови потомци већ су ишчезли или су били непожељни због искуства из 1041. године. Михаило је послао и 300 војника под војводом Петрилом у Призрен гдје су се окупљале вође покрета, укључујући и Ђорђа Војтеха из Скопља, најугледнијег међу устаницима. Бодин је почетком јесени 1072. године проглашен за цара под именом Петар, што је разбијеснило цара Византије. Стратег Бугарске кренуо је да угуши устанак, али је у међувремену смијењен. Нови намјесник претрпео је пораз у коме је изгубио живот. Устаници заузимају Скопље након чега се дијеле у двије скупине. Бодин је кренуо према Нишу, а Петрило према југу заузимајући Охрид и Деволски град . Напао је Костур, али је у нападу поражен те се морао спасити бјекством у Дукљу код Михаила. Бодин је за то вријеме постизао успјехе у Нишу, али је Војтех предао Скопље Византинцима уз гаранције да му се неће ништа десити. Бодина је позвао да нападне Скопље. Била је зима и Бодин је на Косово стигао по снијегу. Византинци су му пошли у сусрет и тешко га поразили код места Пауни у Вучитрну. Бодин је заробљен и послат у манастир светих Срђа и Ваха одакле је пребачен у Антиохију. Отуда се спасао помоћу млетачких морнара унајмљених од стране краља Радослава, Михаиловог брата и наследника на владарском престолу Србије (док у другом извору код Академика Милоша Благојевића налазимо да их је унајмио сам Михаило). Све то је пољуљало Михаилов положај, али после 1072. године нема података о његовом односу са Бугарском.
У 26. години и петом месецу Бодинове владавине, у Скадру, његовој престоници, Бодин је умро. Тачан мјесец и година смрти може се одредити на основу податка да је крунисан за бугарског цара септембра/октобра 1072. године. Бодин је стога преминуо фебруара/марта 1099. године и сахрањен је у већ поменутом манастиру Светог Сергеја и Вакха, који је служио као гробно место Српских дукљанских краљева. Смрт краља Бодина означавао је и крај успона дукљанске државе.
