Вукан Немањић рођен је у Скадру -престоници прве Српске средњовјековне државе -Зете,прије него што је Стефан Немања постао велики жупан и да је име добио по неком претку Стефана Немање, али нема сагласности да ли је то био велики жупан Вукан (од око 1084. до око 1112. године) или његов синовац Стефан Вукан.
Вукан је пред крај очеве владавине добио управу над Зетом. Као управник у Зети он се спомиње у двије повеље Стефана Немање коју је велики жупан издао Скадру и Сплиту. У тим повељама се спомиње његов најмлађи син Растко (Свети Сава) као управник у Захумљу. Зато да се претпоставља да је повеља издата у периоду 1190-1192.У једном натпису на цркви у Котору пише да је урезан 1195. године у доба великог жупана Немање и његовог сина Вукана краља Диоклитије , Зете ,Далмације, Травуније, Топлице и Хвосна (лат. sub tempore domini Nemane magni iupani et filii sui Velcani regi Dioclie, Dalmatie, Tribunie, Toplize et Cosne).Можда је и престолонаследник Стефан Првовенчани такође имао област којом је управљао, или је био уз владарев двор, без неке посебне области.
Као најстарији, прворођени, син Стефана Немање, Вукан је могао очекивати да буде одређен за наследника српског престола, али то се није догодило. Одлазак са власти Стефана Немање 25. марта 1196. године и постављање на престо великог жупана његовог другорођеног сина Стефана, који је касније прозван Првовенчани, нису изазвали отворени сукоб међу браћом док је био жив Немања. Овдје треба напоменути да је, по свему судећи, управо брак Стефана Немањића, касније Првовјенчаног, са Евдокијом Анђел довео до промене у редослиједу наслеђивања. Наиме, постојао је обичај да византијске принцезе, њихови мужеви, или синови, буду владари земље у коју се принцеза удала, без обзира на редослијед рођења. У прилог овоме говори још и чињеница да је до грађанског рата између Стефана и Вукана дошло тек пошто је Стефан раскинуо свој брак са Евдокијом. Вукан је као велики кнез задржао Зету, Скадар ,Требиње, Топлицу и Хвосно. Ипак, Немањина жеља да га наслиједи средњи син Стефан је код старијег Вукана могла створити осећај повријеђености
братом, јер га је прекорио због грубости према бившој жени, а Евдокији је дао јој пратњу до Драча.То је можда указало на почетак отвореног разлаза међу браћом. То је поспјешило угарске намјере и у савезу са Вуканом 1202. године угарска војска је продрла у Србију. Према писању Првовенчаног Вукан „остави заповиједи господина и оца својега, и би преступник. Јер изведе иноплеменике на отачаство своје, и одузе ми земље и опустоши их”.Судећи по папским писмима Вукан је био владар Србије у марту 1203. године и у једном дијелу 1204.Вукан је постао велики жупан и задобио средишње српске земље, укључујући и нишку област, а угарски краљ Емерик је узео сјеверне области око Велике Мораве. Тако Вукан постаке угарски вазал као и босански бан Кулин. Првовјенчани се вероватно склонио у Бугарску код Калојана. Врло брзо већ 1203. године између Бугара и Угара долази до сукоба ради области уз Велику и Јужну Мораву. Угари су били приморани да се повуку из Браничева, а њихов штићеник Вукан из нишке области. Вукан је морао склопити некакав споразум са братом Стефаном Првовјенчаним који се могао 1204. или 1205. вратити у Србију на свој владарски престо, а Зету је оставио на управу старијем брату .
Вукан се угледао на раније владаре у Зети који су најкасније од 1077. године носили звање краља и сам је узео титулу „краљ краљевства Далмације и Диоклитије и Скендерије и всего Серпскаго народа ”, а са титулом краљ Вукан се јавља у једном натпису из 1195. а од 1197. године у неколико сачуваних одлука градског вијећа Котора.
Тај сукоб међу браћом имао је и једну далекосежну последицу, пошто је нередовне прилике у Србији искористио угарски краљ Емерик, који је управо око 1202. године присвојио наслов „Цар Србије” (лат. Rex Serviae), који ће остати у проширеној титули угарских владара све до пропасти њихове краљевине.
Фебруара 1208. године Сава Немањић је дошао у Србију и донио очево тијело, како би било сахрањено у Студеници. У Студеничком типику Сава је записао да је осам година после смрти Симеона дошао „ са часним моштима у Хвосно. И сазнавши владајући син његов Стефан и брат му кнез Вукан, сакупише светитеље, и јереје, и игумане са многим црнцима и са бољарима свим, … са великом чашћу узеше мошти господина Симеона најсвештенијег “ Из његовог описа тог догађаја се закључује да он тада успио је да измири старију браћу над очевим ковчегом. Постоји предање да се овај сабор догодио у Полумиру односно у цркви Светог Николе у Ушћу, неколико километара сјеверније од манастира Студеница.
Према писању Саве преношење ковчега Светог Симеона догодило се на захтјев оба његова старија брата. Он пише да је посланице са таквим захтевом добио од „Стефана, који је владао његовом државом, и брата његовог, великог кнеза Вукана”.Како се већ у љето 1208. године као управник у Зети јавља Вуканов најстарији син Ђорђе,могуће је да је Вукан тражио да се донесе ковчег Светог Симеона јер је видио да му се приближио крај или је само желио да по узору на свог оца преда власт сину. У том случају још једно измирење са братом Стефаном Првовенчаним било би за Вукана начин да учврстити везе и своје, али и свог наследника са великим жупаном. Тим поступком би олакшао владавину свог сина Ђорђа који се, већ, 3. јула 1208. заклео на вјерност млетачком дужду без обзира на стрица Првовенчаног и био спреман да са Млечанима ратује против Српског кнеза у Скадру Димитрија Прогоновића иначе зета своје куће. Ђорђе је био прилично самосталан у вођењу своје земље.
Поред Ђорђа Вукан је имао још тројицу синова и то: Стефана који је подигао манастир Морачу, монаха Дмитра и Владина Немањића. Дмитров син је Вратислав а унук Вратко који је отац Милице, жене кнеза Лазара Хребељановића.
Иначе оно што је јако интересантно за поријекло српског народа и једно од највећих ако не и највеће племе Васојевића, чије је матично подручје у предјелу Брда, то је да је управо ово племе настало из лозе Вукана Немањића. Наиме, родоначелник племена Васо имао је три брата Краса и Ота (од кога су племена у Скадарском срезу Краснићи и Хоти) и Озра (од кога су Озринићи) а по Јиричеку и Пипа (од кога су Пипери). Они су синови Костадина чији је отац био Стефан. Стефанов отац је био Васоје а дједа Костадин, по некима син Вукана Немањића али вероватније унук од сина Стефана.
Вуканово јеванђеље је, уз Мирослављево јеванђеље, најзначајнији споменик српске писмености с краја 12. вијека. Рукопис је настао у пећини, „код града Раса“ посљедњих година 12. вијека. Садржи 189 пергаментних листова, а припада типу „изборних јеванђеља“ (апракоса). Иако је назив Вуканово јеванђеље одомаћен, јеванђелистар је, по свему судећи, настао по наруџби Вукановог брата, Стефана Немањића, још за живота Стефана Немање. Према запису старца Симеона, једног од писара јеванђеља, рукопис је рађен за „великославног жупана Вука(на)“. Међутим, Вуканово име писано је по брисаном, радираном мјесту.
