Све школе на српском језику су затворене .Пут Љеш -Скадар -Подгорица је запосједнут од стране фашистичких окупатора .Комесар башкије Скадарске Ђовани Бенини пише у извјештају од 12.маја 1939 .године -извор Архив Скадра 109-6/1939:У сјеверној Албанији откривена су значајна налазишта пирита који садрже више од 10% бакра. Укупна количина ове руде процјењује се на 5 милиона тона. Индустријска групација Пароди-Делфино добила је право да изгради неопходну фабрику за производњу од 6.000 тона чистог бакра годишње.Велики експеримент у пољопривредној мелиорацији треба да се изведе у приобалном региону Скадра и Враке . На веома плодном и свјежем земљишту које покрива 10.000 хектара, надамо се да ће гајење памука и уљарица бити веома плодно.Предузимамо све мјере да заједно са нашим пријатељем Марк Ђонмаркајем осигурамо границу са Југославијом од упада становништва које је до јуче пљачкало рудна богатства Албаније а да домицилно становништво о томе није имало појма. Коначно, путни систем се протеже на више од 2.000 км. ће бити у потпуности прекинут у року који одреди, Дуче“ .завршио је свој први извјештај о Скадру нови начелник Бенини . Тако је за неколико мјесеци Албанија требало да се претвори у огромну радионицу. Њено тло, за које се говорило да је сиромашно, сада је одједном открило своје богатство. Аутори горњег извештаја заборавили су да наведу само једно: да ће земља бити експлоатисана искључиво у корист Италије, а да ће Албанија бити лишена оних богатстава која би јој омогућила да постане цветајућа и просперитетна .
Амбасадор Краљевине Југославије и шеф Европског департмана Министарства спољних послова Краљевине Југославије Иво Андрић о томе у свом дневнику од 18.јуна 1939 .године пише : По завршетку рата краткотрајног рата и бега из Албаније њиховог краља Зогуа ,италијанске трупе су, на основу савезничке војне резолуције, заузеле целу територију Албаније укључујући и северни део који нам је био додељен Лондонским споразумом још 1911 .године у случају распарчавања Албаније . Сам Скадар је био под заједничком окупацијом италијанских трупа.С обзиром на тадашњи непријатељски однос Италије према држави Краљевини Југославији ,сматрали смо да је италијанска војна окупација Албаније тешка претња нашем постојању. На албанској територији вођена је огорчена борба између Италијана и нас. Италијани су отуда покренули питања Црне Горе и Македоније, као и идеју Велике Албаније која би проширила право на Качанику. Предузели смо акцију против њих, понекад тајно, а понекад отворено, подмићивањем албанских лидера и супротстављањем идеји ‘независне Албаније’ и ‘Балкана за балканске народе’.Дајући упутства нашим представницима у Албанији, покојни Пашић им је говорио још пре три деценије говорио : „Хоћемо независну, али слабу и нестабилну Албанију“. Време је показало да је таква жеља била немогућа. Слаба и нестабилна Албанија морала је да тражи подршку и заштиту где год је могла. Режим који је био угрожен од Италије обратио би се нама, док би се режим који смо желели да збацимо окренуо Италији за заштиту.Те пресудне 1926. године слаба и нестабилна Албанија затражила је заштиту и подршку Италије. Добивши почетне гаранције за свој режим, Ахмет Зогу је касније, 1927. године, пристао на закључење двадесетогодишњег војног савеза и добио стотине милиона лира за јавне радове. И економски и финансијски, он је темељно потчинио Албанију Италији и узео многе италијанске саветнике. Тако је створена ситуација која је умногоме личила на ону врсту протектората којем смо се противили на Мировној конференцији у Тирани .Највећа претња за нас из Албаније последњих година била је војно нагомилавање, као и утврђења са иредентистичким активностима. Видели смо претњу у свим италијанским активностима и у „офанзивној граници“ којој смо се противили у Паризу када су савезници предложили да се Италији додели мандат над Албанијом.Овде је занимљиво приметити да смо протестовали и противили се италијанском продору у Албанију и на Балкан, али нас ниједна од других балканских земаља није подржала по овом питању. Две средоземне поморске силе, Француска и Енглеска, нису се противиле блокади Јадранског мора. Заиста, сер Остин Чемберлен је пристао на Тирански пакт на свом састанку са Мусолинијем у Легорну (Ливорно) 1926.Француски представници у Тирани су стално саветовали краља Зогуа да избегава сукобе са Италијанима.Докле год одржавају пријатељске односе једни према другима,Краљевина Италија и Краљевина Југославија могу да се договоре о Албанији на основу следећег: Италија има интерес у Валони и не треба да угрожавамо овај део албанске обале. Требало би да признамо и поштујемо интерес Италије. У виталном је интересу Југославије да не будемо угрожени на сопственим границама у јужној Србији, како на Косову (насељеном Албанцима), тако иу региону Скадра/Црна Гора. Ово је без сумње узето у обзир у тајном протоколу који је допунио пакт о пријатељству, који је такође предвиђао заустављање даљих утврђења у областима Либражда и Пилота. Што се тиче финансијских и економских интереса у Албанији, ми ту немамо, нити намеравамо да улажемо нека значајнија средства. Наша страна тако не нуди конкуренцију или замерке Италијанима, наравно под условом да испоштују другу тајну обавезу према нама коју су преузели пре две године, односно да не траже посебне привилегије у својим политичким, економским и финансијским активностима које би директно или посредно компромитовати независност албанске државе.Потписани Пакт о пријатељству од 25. марта 1937. је тако за нас и за Италију створио подношљив ‘модус вивенди’ на албанском тлу, где смо у прошлости тако често били умешани у сукобе и међусобне сумње.Сасвим друго питање је да ли ће ово примирје у Албанији проћи тест времена с обзиром на много напетију и сложенију ситуацију на Медитерану и на Балкану,закључује Андрић .Вриједно је прочитати и шта о свему овом пише Јован Дучић који је од 1912.године преко двадесетак пута боравио у Албанији и био веома добро упознат са тамошњим неприликама које су задесиле Српски народ ,нарочито после велике Врачке сеобе 1933-1934 .године .Уз опаску да је боравио у Албанији од Божића до Савин-дана 1939.године каже у извјештају -извор Архив Југославије 20-77 1939 /ф -зап 2:Независност једне земље је концепт који стално мења значење за њене суседе. Ова независност може бити или потпуна или смањена, у зависности од околности. Што се тиче данашње Албаније, не може се рећи да је њена унутрашња и спољна политика независна од Италије. Ипак, међународна заједница Албанију сматра независном државом. Према међународном праву, албанска обала није италијанска, већ под суверенитетом те балканске земље. Италија још није задирала на Балкан.Италија поседује суверену територију у Задру, али то не пружа могућност даљег ширења. Италија такође има утицај у Албанији, али тамо нема слободу деловања у поређењу са оном у својој земљи. Албанци се и даље противе италијанском продору тако што му постављају препреке и успоравају га.
Традиционална политика Србије била је „Балкан за балканске народе“. Овај принцип је раније примењиван у борби против Османског царства и против Аустроугарске монархије. Југославија га је ефикасно користила у својој борби против одредби Лондонског споразума који је Италији омогућавао напредовање у Далмацију и Албанију. Овај принцип је, по нашем мишљењу, увек представљао најбољу гаранцију за мир на Балкану, за сарадњу међу балканским народима и за њихов несметан развој. Присуство било које од великих сила на Балкану значи отварање капија за интриге и инвазију“
Некадашњи Вице-конзул у Корчи 1920 и Амбасадор -министар у Тирани до 1935- 1938 .године Станоје Симић пише у својој забиљешци -извор Архив Југославије 12-14-1939 -9деп. : Да ли је могуће замислити да ће се Италија, која је постала господарем јужне и централне Албаније, ограничити на тај уски појас обале? Нисмо веровали да ће то бити случај пре двадесет година када су велике силе понудиле Валону и њено залеђе Италији. Још је теже поверовати сада када Италија показује много више разметљивости и дрскости у својој спољној политици.Када нека небалканска велика сила заузме део балканске територије на који нема никаквих етничких претензија, то представља опасан преседан за нас и за све народе Балкана. Друге велике силе би могле доћи са сличним тврдњама из других праваца. Случај Италије у Албанији за нас представља посебну претњу јер је Лондонски споразум прво признао не само претензије Италије на јужну Албанију, већ и на Далмацију. Оживљавање одредби Лондонског споразума у једном делу Балкана ствара опасан преседан за оживљавање и других одредби.Бавећи се овим питањем на свеобухватан начин, треба нагласити да по сваку цену морамо избећи отворени или прикривени сукоб са Италијом. Такође морамо да избегнемо да Италија окупира целу Албанију, што би за нас представљало претњу у осетљивим областима као што су Бококоторски залив и Косово и Браку .Узимајући у обзир наведено, поделу Албаније сматрамо нужним и неизбјежним злом и великим недостатком за нас, али од којег ипак морамо настојати да извучемо што је могуће више користи, односно морамо искористити мање од два зла.
Ове накнаде су регистроване у документима који су сачињени пре двадесетак година када се расправљало о питању поделе Албаније.
Максимум који смо тада поставили и тражили била је граница дуж река Мат и Црни Дрин да бисмо обезбедили стратешку безбедност Црне Горе и Косова. Такође бисмо морали да обезбедимо басене Охридског и Преспанског језера припајањем Поградеца, као и словенска села Голо Брдо и она између Преспе и Корче.Запоседање Скадра могло би, у овом случају, имати велики морални и економски значај. То би нам омогућило да обављамо велике водоводне активности и да повратимо плодно земљиште потребно за прехрану Црне Горе. Присуство северне Албаније у оквиру Југославије омогућило би постојање нових комуникационих веза између северне и јужне Србије и Јадрана.После поделе Албаније, Косово би изгубило привлачност као центар за албанску мањину која би се у новонасталој ситуацији могла лакше асимиловати. На крају бисмо добили 200.000 до 300.000 Албанаца, али то су углавном католици чији односи са Албанцима муслиманима никада нису били добри. Депортација Албанаца муслимана у Турску би се тада могла извршити, јер у новим околностима не би било веће сметње за такав потез.
Фаик бег Коница (1875-1942) био је једна од значајних личности албанске интелектуалне културе у раним деценијама двадесетог вијека. У љето 1926.године Ахмет Зогу (1895-1961) га је именовао за шефа албанске мисије у Сједињеним Америчким Државама, на тој функцији до италијанске инвазије на његову земљу у априлу 1939. У писму уреднику „Њујорк тајмса”, објављеном 18. јуна 1939., Коница објашњава читаоцима свој поглед на догађаје Великог петка 1939. године :
Могу ли да изразим своју искрену захвалност за вашу одговарајућу употребу наводника у недавној депеши вашег дописника из Рима? Тамо се каже да су „албанске оружане снаге тражиле да се придруже италијанским снагама“. И у овом тексту и у насловима ријеч „питао” стављате под наводнике – знак интерпункције који се никада није више користио.Узмимо питање отпора у Албанији . Италијани, у безнадежној жељи да свијет повјерује да они нису агресори већ пријатељи које је народ позвао у помоћ, тврде да отпора није било. Албанци, пак, рачунају да је убијено око 12.000 Италијана, а слажу се и Грци, као блиски сусједи Срби и посматрачи.Одбацимо, међутим, ове бројке као преувеличане због емоција. Посједујем руком писана писма незаинтересованих, неутралних странаца који су се затекли у Драчу у вријеме италијанске агресије. Процењују да је само у Драчу убијених италијанских војника најмање 1.000. Али Италијани изјављују да је у целој Албанији убијено само двадесет пет италијанских војника, а то су, кажу нам, урадили „бандити“, иако је међу онима који су пружали отпор било 300 младих студената из Албаније , који су скоро сви погинули од агресора .Хајде да аргументовано прихватимо ову италијанску цифру, али имамо право на неке закључке. Како је искрцавање извршено на четири тачке, на сваком мјесту је у просеку морало бити по шест погинулих, а како је несумњиво познато да су Италијани неколико пута били приморани да се врате на своје бродове, можемо с правом претпоставити да је сваки пут један војник је погинуо, остали су побјегли.Италијанска инвазија на Драч, априла 1939.г. Друго, неколико напомена о овом питању персоналне уније, која би требало да буде статус Албаније у односу на Италију.У недавној књизи, од научне вриједности, два њемачка научника, „Истина историје“ Харберкерна и Валаха, Берлин, 1935, Персонална унија је дефинисана као унија између двије државе које немају заједничке уставне карактеристике, осим личности суверена. Најбољи историјски пример персоналне уније је она Велике Британије са Хановером.У супротности са персоналном унијом, права унија је заједница између двије државе које имају одређене уставне карактеристике и одређена овлашћења заједничка, а да притом не нарушавају одговарајући суверенитет два партнера. Најбољи историјски пример стварне уније је онај Аустрије са Мађарском.Њемачка темељност је крива што двојица аутора нису споменули трећу врсту уније, познату у правној историји као Инкорпоративна Унија . Британија и Ирска су имале Инкорпоративну унију од 1801. до 1920.г .Инкорпоративна унија претходила је мало прије потпуне анексије.Видјеће се по томе да Италија, одржавањем војске у Албанији, наметањем фашизма Албанцима, обавезним учењем италијанског језика, потискивањем здраве златне валуте Албаније, укидањем албанских царинских баријера, итд. само неколико тачака, не само да је уништило Личну унију прије него што је настала, већ је чак није ни замијенила Правом унијом. Оно што сада имамо није ништа друго до Инкорпоративна унија.Инкорпоративна унија превасходно има за циљ да уништи домицилно становништво привреду и економију а тај акт уништења се системом спојених судова преноси на сусједе која ће не само нас већ и њих учинити системом спојених судова преноси на сусједе која ће не само нас већ и њих учинити несрећним и пораженим “ Дипломата и сликар Катин Сараци (1903-1974),у свом дјелу „Зогуова Албанија “ -Скадар 1940 .године пише : Френси, која је у Тирану стигла са два мала кофера, напустила је Албанију првих дана окупације неколико недјеља касније са два војна камиона пуна луксузних потпуно нових ковчега пуних злата Веома сам се забринуо због Зогуових екстравагантних трошкова и предвидио даље потребе за новцем, што ће њега и нашу земљу довести до онога што је урадила. Мислио сам да је моја дужност да га упозорим, и једног дана јесам, и предложио сам Зогу своје ставове. Чак сам поменуо историјске чињенице да га убиједим да су чак и богатији и моћнији мушкарци од самог Зогуа били уништени типовима жена каква је била Френси. Када сам завршио свој дуги говор, он ми се насмијешио и лијевом руком потапшао по десном рамену, увјеравајући ме да је Френси најскромнија дјевојка на свијету и да сам јој нанио неправду тврдећи да је „копачица злата“. .’ „Зар не схваташ да је заљубљена у мене?“ упита ме Зогу. „Она је добра душа, и нимало као Бечлијка !“ Иако сам од саме Франси знао колико је јака њена љубав према Зогу, остали смо на томе.За њом је и побјегао Зогу оставивши народе Албаније на цједилу „.Британски пуковник писац и војни аналитичар Ванделур Робинсон (1902-1990) био изасланик за Лиге народа као извјестилац за југоисточну Европу.У извјештају Генералном секретаријату Лиге народа за 1939 .годину пише : Једна од потешкоћа краља Зогуа била је да пронађе праве људе, који би му помогли да модернизује своју земљу, а да не одустане од тог снажног хватања ауторитета који је био суштински. Нашао је разорену земљу, али је недавно изашао из турске власти, са свом корупцијом и другим манама које је подразумијевао турски систем. У десетак година између свргавања Турака и Зогуовог стицања власти, земља је доживјела неколико страних окупација, неколико локалних или ефемерних влада, и, у осталом, безакоње. Неки од његових људи били су навикли да владају — али према турским стандардима, а сада их је сама Турска напустила; остали су коришћени само да се супротставе власти, одакле год би она могла да извире.Прије само три-четири године, Скупштина Друштва народа расправљала је о Извјештају Мандатне комисије о управи у Палестини. Појавио се делегат који је захтијевао посебна знања, јер је некада био гувернер Палестине. То је био нико други до делегат Албаније Мехди Фрашери, који је прије Великог рата једно вријеме управљао Палестином под турским султаном. Хамидијска деспотовина нам је тако близу. Овакав човјек је био материјал који је Зог нашао при руци када је тражио администраторе, министре, дипломатске представнике, званичнике, жупане. Као и да постави садашњу британску владу за комесаре у совјетској држави, као његово очекивање да ови реликти Отоманског царства уведу модерне административне стандарде у Албанији, или да их се лично придржавају ако буду успостављени.Прво начело државне службе у турско вријеме било је: „Не супростављајте волу који гази кукуруз”. Штавише, на преклапајуће каријере бирократије и политике гледало се — и још увек се на њих гледа у широким дјеловима свијета, укључујући дјелове Британске империје — као на аутентичан пут којим сиромашни сељак може да достигне утицај и богатство. Албански сељак је био тај који је постао муслиман и ставио своје таленте у службу султана, који је имао највеће шансе да заврши као паша, намјесник или велики везир. И по протеку времена и по религији, Албанија је најмање удаљена од свих балканских земаља од Отоманског царства и његових традиција.То је условило брзим поразом Албаније у априлском рату 1939 .године .
