Пише, Дејан Бешовић, Трагедија Срба у Албанији ,Велики петак 1939 ,четврти дио

Генерал Петар Булатовић пише даље у мемоарима :Авај, европске канцеларије нису биле спремне да се боре за принципе Пакта Лиге народа. Талас дефетизма захватио је континент. Помирење је било уобичајено, а то је у пракси значило да  агресору попуштају на рачун неког другог.Не само да је Европа била незаинтересована за Албанију што није био случај 1912 .године када су нам на превару Атинским споразумом  отели Враку ,Скадар ,Љеш , Пешкопеју и Дебар ,већ су и САД- е и Совјетски Савез били незаинтересовани за судбину како Албаније тако и њених народа .Чемберлен је, одговарајући на питање у Доњем дому, изјавио да је Албанија ван свере британских интереса. Албанско посланство у Лондону је затворено. У Паризу, захваљујући чврстом ставу отправника послова, Влаха Милта Ночке, посланство је наставило да функционише све до распада Француске. И у Турској је албанско посланство остало нијемо, а анексију Албаније .Влада Анкаре никада није призналаснексију али није рекла ни ријеч против . Што се тиче јужног сусједа Албаније, њихов став је био кротко покоран. Дана 11. априла 1939, грчки премијер Метаксас је послао инструкције грчком министру у Рим да италијанском министру спољних послова пренесе следећу поруку:Чврсто сам увјерен да се у будућности неће десити ништа што би нарушило традиционално пријатељство које постоји између двије земље, и да почиње нова ера срдачности и мирне сарадње међу нама.-Грци су се вјероватно надали плијену на тлу Албаније,са територијом за коју су изгинуле десетине хиљада најбољих Срба . То ме руководило да поднесем оставку на мјесту начелника генералштаба војске Албаније и да се 12 априла 1939 .године запутим у Враку како бих тамо организовао ред и колико ми снаге дозвољавају био од помоћи нашем народу који је по ко зна који пут био остављен на историјској вјетрометини Балкана “ . 
Догађаји у самој  Враки после Драгићевићеве сугестије Павлу Ђуришићу и Ђорђу Лашићу били су заглушујуће мирно  они су ипак одлучили да се са војском врате у село Борич ,које је било административно сједиште  општине Врака .Дакле искусни ратници и родољуби нису насјели на провокације Орошких првака и са око 300 војника стационирали су се у Враки умјесто да буду глинени голубови у гудурама Проклетих и Маранских планина . Агресија Италије на Албанију поменуте је затекла међу својим народом у Враки . Патроле краљевске Војске Југославије заузеле су готово сва села од Каменице ,Коплика па до Штоја испред Скадра . Дојучерашњи пријатељ Срба Марк Ђонмаркај,поглавар четри барјака одмах по капитулацији Албаније 11.априла 1939 .године  из Ороша упутио за Тирану а његови борци дислоциран и су из Скадарског басена и врачког војводства у планине према Косову и Метохији. Пуковник Драгољуб -Бећо Драгићевић у свом раду Четнички покрет  у Подгорици и Скадру 1938-1944 .године Чикаго 1993 .године каже :Тек што је војна окупација завршена, предузето је  низ политичких мјера да се статус Албаније сведе на статус италијанске провинције. То је ипак учињено на начин да се очува фикција независне земље.Војно стање је још увијек било на снази када је стотинак часних људи окупљено и доведено у Тирану као у концентрациони логор. У кругу зграде парламента им је речено да морају да играју улогу народних делегата-посланика  у Народној скупштини. Џафера Ипија, бившег судског инспектора, именовао је Ђакомони, нови врховни владар Албаније, да пренесе делегатима сврху због које су тамо доведени: „Господо“, рекао је у свом уводном говору, „Ја само да вам прочитам предлог за који се тражи да га одобрите, као што сам га добио од италијанског посланства гдје је састављен“. Предлог је прогласио детронизацију краља Зогуа и спајање круне Албаније са круном Италије у личности Виктора Емануела Трећег а црногорска краљица Јелена Петровић постала је преко ноћи -Принцеза од Драча . Датирано је два дана раније, а потписали су га Ђакомони, италијански министар у Тирани, и његов секретар Бабушио-Рицо. Текст је објављен у вечерњем листу који је потом на брзину конфискован.Нова марионетска влада Тиране била је конституисана у истом италијанском посланству у којем се злогласни Ђиро вратио у тријумфу наоружан најдалекосежнијим овлашћењима. На чело владе постављен је Шефћет бег Верлаци, најбогатији земљопосједник у земљи. Било је малог застоја у именовању министара. Неки од оних који су претходно одабрани да дјелују као квислинзи приоритетно Марк Ђонмаркај ,били су толико шокирани ударом Италијанске  силе од 7. априла да су одбили да сарађују. Ђиру и Ђакомонију је било тешко да их убиједе да Мусолини не жели ништа толико као добробит народа у  Албанији; морали су чак да прибјегну прикривеним пријетњама да би приморали оне који су оклијевали  да прихвате функцију.Потом је донесен низ конвенција између марионетске владе и Ђакомонија, који је имао двоструку улогу вицекраља Албаније и италијанског опуномоћеника. Овим конвенцијама су спроведене све тачке чувеног ултиматума од 5. априлам1939 .године ,који су народ и владаре слободне Албаније прогласили неприхватљивим од стране суверених  држава. Ова чињеница сама по себи оповргава тврдњу да се у Албанији ништа није промијенило после италијанске инвазије, или да је Албанија већ била италијански протекторат прије 7. априла. И овде ће ауторитативни и непристрасни суд  Гарвина резимирати ситуацију у неколико ријечи:“Да се изразим у једној реченици, он (Мусолини) сада преузима оно што је краљ Зогу одбио, војну контролу над Албанијом потпуну као њемачко потчињавање Чехословачке“.Такође осврнућемо се нетачне и злонамерне тврдње појединих беранских  комуниста који су у њиховим забиљешкама  измислили чисту лаж да смо се ( Павле Ђуришић ,Ђорђе Лашић и ја) састајали са малисорским првацима Ђонмаркајем и сличним за које сам од самог почетка знао да су наклоњени фашистичкој идеологији преко ватиканског пројекта „Serbia тerra misionis “ о коме сам у више извјештаја писао ондашњим краљевским изасланицима  као и самом пуковнику Угљеши Поповићу ,начелнику Тајне војно-обавештајне службе Краљевине Југославије.
Први датовани тирански споразум успоставио је царинску унију са Италијом, чиме је стављена тачка на слободну трговину Албаније. Затим је албански франак стављен у зависност од италијанске лире, чиме је албанска валута изгубила своју независност и постала нека врста локалног новца. Коначно, Италија је добила ексклузивно право на експлоатацију свих природних ресурса и извођење свих јавних радова у Албанији. Ту је био крај Албаније што се тиче о економских и финансијских аспеката.Да не би било сумње да од независне албанске државе ништа није остало, угушени су војска, полиција, граничари и Министарство спољних послова. Све ове организације су „спојене“ са одговарајућим институцијама у Италији, а све као резултат „добровољног споразума“.Затим је услиједио споразум из једног члана који је дефинитивно био најсудбоноснији за будућност Албаније.Њиме је у ствари било предвиђено да држављани једне од уговорних страна који су настанили на територији друге аутоматски постају држављани и уживају иста права и привилегије земље у којој су рођени. Недуго проје него што су погубне посљедице ове конвенције по Албанију постале очигледне. За генералног директора за културу и пропаганду постављен је стари новинар из Барија Франциско Лука .Слично, италијански вијећници су додали различита министарства замијенила министре у испуњавању њихових функција. Забрињавајућом брзином, службеници свих степена у административној машини су удвостручени. Тако су албански званичници сведени на улогу посредника између италијанских владара и народа у Албанији . Али дугорочна и најозбиљнија импликација овог „Споразума“ била је да је отворио пут масовној колонизацији Албаније.Најтежи ударци задати су просвјети, са којом је ишла слобода културе. Једна од првих мјера предузетих након инвазије било је затварање француског лицеја у Корчи. Мусолинијеви послушници, у својој слијепој мржњи према демократији и слободној култури, били су довољно брутални да затворе лицеј само неколико недјеља прије краја школске године и натерају француско особље да напусти земљу у врло кратком року. Ђаци су се, пркосећи новом угњетачу, дирљиво опростили од својих учитеља и пјевали Марсељезу у њихову част. Ови студенти су касније били међу жртвама првог таласа терора фашистичких завојевача.Дјевојачки институт у Тирани је такође показао дух отпора вриједан дивљења. Када је учињен покушај да тамошњи ђаци, старости од 12 до 18 година, покажу одушевљење фашистичким јармом, они су искористили прилику да покажу своје непријатељство према освајачу, потпуно не обазирући се на репресалије.О т Петар Булатовић пише у дјелу : На правој страни историје „Узбуђење које је владало међу школском дјецом и омладином свих разреда било је такво да су Италијани након затварања лицеја у Корчи наредили да се све школе, и основне и средње, затворе прије краја полугодишта . Изговор је био да су просторије биле потребне за смјештај сталног прилива италијанских војника, све док се не изгради касарна. У ствари, још увијек је био мај, вријеме је било савршено, и није било разлога да италијански војници не живе под платном. Заиста, врло мало школа је заправо окупирано од стране војске.Крајњи циљ Италијана био је да спроведу „образовну реформу“ и да ревидирају школске уџбенике како би их очистили од свега што би могло да омета умове будућих генерација да буду методички затровани врелом полуистина и празне речи које су окитили титулом „фашистичке доктрине“.Ова политика фашистичке индоктринације употпуњена је забраном свих страних листова и књига осим оних из Италије и Њемачке. Сама Албанија је била практично затворена за странце. Француској археолошкој мисији коју је водио Леон Реј, неуморни истраживач и искрени пријатељ земље, наређено је да одмах престане са радом, а да није могла да оконча послове мисије. На исти начин су Италијани приморали представнике Рокфелерове фондације, који су годинама чинили земљи огромну услугу у борби против маларије и постигли сјајне резултате у областима најзараженијим овом страшном болешћу, да затворе Институт за борбу против маларије и напусти земљу. Коначно, изолација земље је завршена укидањем албанских дипломатско-конзуларних служби у иностранству и „премјештањем“ Министарства спољних послова у Палацу Киђи. Неизбјежна посљедица тога било је затварање страних представништава и конзулата у Албанији, и као резултат тога, нестанак свих извора објективних информација.

Нови режим који је наметнуо освајач добио је правно посвећење у уставу којим се Виктор Емануел Трећи прогласио за краља Албаније. Њиме је било предвиђено да спољну политику Албаније води италијанско министарство иностраних послова. За албанске послове био је задужен подсекретар у Палацо Циги у Риму. На исти начин, албанске војне снаге су стављене под команду италијанских официра као дио италијанског војног естаблишмента. Албанска фашистичка партија била је директно потчињена Мусолинију, коме су сви чланови партије положили заклетву на вјерност. „Нови поредак Албаније“, писао је савремени посматрач Василије Шантић за Београдску Политику бр.2067 на стр.7 , „је модел за земље које су покориле европске диктатуре Италије и Њемачке .Уставни закони Краљевине Албаније даље откривају како модерна фашистичка диктатура може потпуно и ефективно да доминира вазалном државом помоћу модерне организације.
Паралелно са политичком интеграцијом Албаније у фашистичко царство ишао је нагон за економском експлоатацијом земље. Тим стручњака је послат да истражи рудна богатства закопана у албанском тлу. У извештају свом начелнику, који је објављен неколико месеци после инвазије, ови фашистички стручњаци, на челу са извесним Бенинијем, тријумфално су објавили да ће Италија моћи да из Албаније извуче знатну количину драгоцених сировина. Неколико цитата из овог извештаја вреди дати, не само због њихове информативне вредности већ и као узора фашистичког стила.
Цјелокупни сточни фонд сјеверне Албаније са претежно Српским живљем у Љешу ,Скадру ,Враки и Каменици је заплијењен .Све школе на српском језику су затворене .Пут Љеш -Скадар -Подгорица је запосједнут од стране фашистичких окупатора .


(наставиће се )

0 komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare