Хоти су племе у данашњој сјеверној Албанији, чији припадници живе у сјеверној Албанији, на југу Црне Горе и на Косову и Метохији.
Хоти се помињу 1330. године „у катуну Љеша Хота“, кад и Матагужи, Кучи и Бушати. У почетку су живјели у Хотским брдима (Хотској планини) одакле су се полагано спуштали према равници. Њихова снага је почела да долази до изражаја на самом истеку 14. вијека, у балшићко доба, у моменту када су Млеци 1396. године завладали Скадром и лијевом страном Бојане. Према уговору који су тада потписали Венеција и Ђурађ Други Стратимировић -Балшић, млетачка територија се протезала пријезерјем све до Зетске равнице, до подручја Матагужа – које се простирало негдје до брда Хума. У таквим околностима, Хоти су као једна од „ратничких породица“ или „самосталних општина“, добили на значају, особито од избијања Првог скадарског рата између Балше Трећег и Млетака 1403. године.
Најстарији познати помен Хота у Дубровачкој архиви забељежен је 1474. године када је област гдје живе Хоти споменут на латинском језику као montanea ottanorum (планина Хоти).Маријан Болица (Mariano Bolizza) (1570—1624) 1614. године у свом извјештају о Скадарском санџаку биљежи племе Хоти са 212 домаћинстава и 600 чланова на чијем је челу био Мараш Папа Године 1658. седам племена Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Пипери, Клименти, Хоти и Груда су се придружили Млетачкој републици, успостављајући савез „Седам барјака“, у борби против Османлија.
Природно-географски услови готово да су истовјетни у Црној Гори и сјеверној Албанији. Дуго у прошлости овдје су владале исте историјске прилике. Сјеверну Арбанију су у средњем вијеку држали, а свакако и насељавали, зетским Срби. Престоница породице Војислављевић била је у Скадру, у такозваној Доњој Зети. Отуда, према Арбанији, бројни називи мјеста српског поријекла (према Селишчеву, 1934, више од хиљаду) као и исти начин живота јединственог народа. Отуда извесни разлози међусобног сродства.
За вријеме Турака, због посебних политичких, пореских и економских прилика у сјеверној Албанији и Црној Гори, локално становништво почиње да се организује у племенске заједнице тзв.племена.То је била нека врста самоодбране и самобитности локалног становништва од стране отоманске администрације. Углавном су хришћани били организовани у племенске заједнице, које су личиле на мале државе, које брину о својим члановима и штите их. Оне су, дакле, биле више територијалне него сродничке организације. Они који би прихватили ислам нису имали потребу, осим када је државна (турска) власт била потпуно слаба, за самоорганизовањем јер их је штитила нова држава и њихова нова вера – ислам, која је била државна религија у Турској . Временом су племена стварала своју, наравно, традиционалну историју, а донекле и свој особени морал и понашање саплеменика. Онај ко се придржавао племенског поријетка и правила могао је рачунати на пуну подршку свог племена. Такво племе ће штитити, осветити се, памтити. Уосталом, познато је да народ на одређеном простору, у одређеном времену, има своју, посебну историју у којој су, на одговарајући начин, и сами активно учествовали.Већ смо рекли да су углавном хришћанске скупине организоване у племенске заједнице. Рецимо године 1694. Хоти и Кучи су били у савезу , а у 18. вијеку Хоти и Клименти не само да су помагали Куче и Васојевиће у борби против Турака, већ су после тог неуспјешног рата, Клименти побјегли из завичаја. Чак се и Васојевићев војвода Миљан Вуков/ић/, крајем прошлог вијека, обраћао поглаварима племена Краснићи Арбанона (како Марко Миљанов пише) .
Лазар Томановић је записао да су многи од малесорских племена, дошавши у Подгорицу, задржали „ако не већина православље, онда сви макар српски језик“. Хоти су по његовим наводима „донедвано српски зборили (почетком 20. вијека ). Павле Ровински пише да су се „Хоти дуго држали своје народности и вјере, али су касније попустили као и да их тада још има 20 породица које су православне вјере и говоре српским језиком“ .
Средином 19. вијека аустријски конзул у Скадру Хан је записао народну причу, коју доносимо скраћено: Неки Арбанас, по имену Кећ,побегао је од Турака и дошао у крај који ће касније бити звани Пипери. Ту се настанио и ту се родило шест синова: Лазар, Бан, Меркот, Кастер, Вас и Пипер. А кад су му синови порасли, један од њих у свађи је убио комшију. Отац, стари и оронули, и најмлађи син Пипери, иначе хроми, помириће се са породицом убијеног. Временом су од тог најмлађег израсли Пиперси. Остала браћа су, у страху од освете, после убиства одмах побегла у Затријебач (данашњи Кучи). Лазар и Бан ће ту остати да би временом у крајевима на левој страни Цијевне из Лазара израсли Хоти, а од Бана у Затријепчу Бонкећа. Нешто касније и Меркот ће се вратити у родни крај, па ће из њега потом израсти Мрке у Пиперима.Андрија Јовићевић наводи и верзију да је Лазар био отац оних пет синова: Пипа, Васе, Хоте, Краса и петог чије је име заборављено. Он иначе наглашава да се у Црној Гори „много прича“ да је било петорица не шесторица браће.
Постоји и верзија да су била четири брата :Васо, Красо, Ото и Озро и да није сигурно да им је Пипо брат. Стефан Балевић говори о четворици, међу којима је и Пипо, али не и Озро. У Пиперима је Јован Ердељановић забиљежио предање о четири брата: Пипу, Озру, Васи и Оту, који су били синови Николе Гојкова, који је са дјецом побјегао из Пирота пред Турцима, а Ердељановића верзија, наводи да су дошли из Призрена.
Средином 19. вијека француски конзул у Скадру, Хенар, који је иначе много писао о сјеверној Арбанији, испричао је мотив народне песме која говори о Васи, Хасу и Колашу као о три рођена брата, од којих су наводно израсла племена Васојевићи, Ашани и Колашинци.
У дјелу познатог француског историчара Хекарта , Histoire et deskription de la Haute Albanie on Jegarie, Paris (1859). стр. 171–5 јасно се наводи да су „Хоти Српско православно племе које говори српским језиком а као писмо користе ћирилицу „Њемачки историчар Хесе каже у свом раду о Балкану : Хоти не знају ни једну ријеч гегељонског језика .Они се споразумијевају на Српском језику“ -Историја Балкана ,Берлин 1907 .године стр.66 .
