Бригу око школе и њених потреба водила je српска црквено-школска општина. Она je, иначе, била у сталном контакту и сарадњи са надлежним епископом призренским, a питање школе и њенога издржавања, посебно рада, било je осјетљиво, па су зато од времена оснивања школе те везе и односи били појачани. Пошто je то била турска држава, и тај епископ и његови вјерници, па и ови у Скадру, били су Султанова тзв.paja – дакле, држављани турске државе. Као такав, епископ je имао пред собом примарни задатак чување, развијање и даљи напредак православља (његовог учења и морала) код својих вјерника које je он имао пред собом само као православне вјернике, а не као Србе. Да би његов план рада ишао што je могуће што успјешније и несметано, он je гледао, колико-толико, да стишава ситуацију, јер je Балкан посебно, а и цијела Европа, у XIX вијеку био у неком, посебно националном превирању. Римокатоличка унијатска пропаганда je ширена; њене мисије су биле прегле на посао тражећи међу православнима своје нове вјернике, свакако не и међу муслиманима.
Уосталом, та je мисија размрежила свој рад доласком Турака, па њени мисионари шестаре и стижу чак и тамо гдје никад раније није било римокатолика. Иако је велика Империја, као тешки болесник на Босфору, кроз цио XIX вијек посртала и постепено се клонила своме коначном паду, њен теократски став je држан чврсто: вјера као вјера je била заштићена, и било je могуће прелазити из вјере у вјеру; али ако би неко из државне религије, а то je она коју исповиједа сам Султан, дакле из ислама, прешао у било коју другу тај би то плаћао главом.
Зато римокатоличка мисија није могла рачунати ама баш ни на какав успјех у односу на муслимане; а како других вјерника осим православних није било, они су били, значи, мета и циљ њених мисионарских подухвата. Са примањем уније, одређени турски држављанин би се, нема сумње, одвајао од свога српскога поријекла и православнога увјерења, остајући турски поданик римокатоличкога исповиједања.
Будући да je скадарска православна школа – а то значи, стварно и српска, jep других вјерника, рецимо Грка, није било у већем броју – имала право јавности, њу су похађала и дјеца Грка и Куцовлаха ( Србо-Влаха учила српски језик и православни закон вјероучење, вјеронаука). Са овом православном несрпском дјецом било je и римокатоличке дјеце – управо из разлога јавности рада школе. У школи као таквој, и јавној и црквеној, није било никакве бојазни од асимилације њених полазника – било вјерске, било националне. Уосталом, православнима je, уопште гледано, стран прозелитизам. Међутим, баш с те стране рад школе није био несметан. Свакако услед недостатка уџбеника (буквара, катихизиса и можда неких других), можда и учила, школи су понудили римокатолички мисионари своје књиге – свакако штампане у Риму, у штампарији Пропаганде- Конгрегације за ширење вјере. Те су књиге биле, нема сумње, у двојакој функцији: као образовна и као прозелитско- мисионарска средства. Кад су римокатолички мисионари испољили ту своју добру вољу и спремност и понудили те књиге, све нове и фино опремљене, црквено-школскоме туторству, настала je брига и главобоља: како да их прихвате кад су римокатоличке; да ли да се њима само помажу због недостатка својих православног садржаја, или не; једноставно – шта да раде ?! Зато су се обратили владици Партенију у Призрену, а он хитно одговара да те књиге ставе на сигурноме мјесту док он не дође, а да учитељ и родитељи васпитавају своју дјецу у традицијама своје вјере „као и досада“. То je било управо у половини XIX вијека, тачније 1850. године.
Недостатак уџбеника, свакако и програма, гледали су мисионари да искористе за рачун Римокатоличке цркве и да тиме оправдају повјерење и наде које им je Пропаганда поклонила. Али код скадарских православаца то није прошло; код владике Партенија који тако хитно реагује тај покушај je био још лошије среће. Епископ Партеније je овдје реаговао из још једнога разлога: будући да су понуђене књиге имале другу намјену као крајњи циљ, више je него сигурно да би то изазвало буру код православних Скадрана, па и са политичкога становишта то није била добра ствар. Бојећи се буне, епископ упозорава и подсјећа часно туторство да су они поданици Султана и да не примају никога за учитеља ко није Султанова paja.
Такво, веома неорганизовано стање школе потрајало je, прилика je, све до те, односно идуће 1851 године.
Није прошла ни једна година откако Владика Партеније подсјећа на поданичке обавезе и владање сходно њима, jep je у питању школа са правом јавности по грађанскоме праву турском, – а у Скадар долази и бива примљен за учитеља Никола Мусулин, православни Србин из Гомирја, из Крајине , учен човјек (завршио je богословију у Сремским Карловцима) и аустријски официр који je послије бурне 1848. отишао у Србију, а онда још даље – у Турску. Примање њега у службу упућује нас на траг да закључимо да се часно туторство оглушило о јасну ријеч Владичину и примило овога „Хрваћанина“ за учитеља. Он се њима свидио ученошћу и родољубљем. Он je тако и радио. Развијао je код млађих у духу и сфери православља Српску Светосавску мисао и организовао светосавске прославе, што Владици – Грку и турском поданику – није било по вољи – ни интимно, а камоли званично.
Будући човјек упућен у питања школе и културе, Мусулин je у Скадру, може се рећи, поставио школу на ноге и увео у њој школски поредак. Од његовог времена може да се, по архиви, прати рад школе из године, у годину. Вођени су дневници, извјештаји о инспекцијама али нијесу сачувани неки су сачувани неки нису ; извјештаји о издржавању школе: помагало je туторство и поједини имућнији вјерници-грађани… Послије Мусулина су готово редовно учитељи Васојевићи или Скадрани. Као човјек који je завршио богословију у Аустроугарској гдје су Срби, иако бројни и са својим институцијама, ипак у туђој држави – Мусулин je добро знао шта значи једна школа те врсте – богословска. Зато се много залагао за отварање Српске богословске школе у Скадру. У томе није успио, али неће бити да je то његово залагање остало без икаква резултата: нема сумње, његов одјек je оснивање богословско-учитељске школе у Призрену (1871).
