Свега у Ровцима Гојакових потомака данас има 386 домаћинстава или 75 % ровачког становништва. И, као (још) каснији слој ровачког становништва јесу житељи Вељег Дубоког: 1. Пижурице, 7 кућа, чији су преци пре 14 или 15 генерација „од крви“ побегли из Куча. Тврде да су они први стални насељеници овог села (ево једне њихове генеалогије: Петар — Ратко — Петар — Симо — Никола — Бека — Теодор — Новак — Бошко — Милош — Шћепан — Јоко — Новица — Павле, који је добјегао); 2. Радмановићи, 5 кућа, досељени из Загарача а тамо су дошли из Братоножића ; 3. Јањушевићи, 4 куће, поријеклом из Озринића, од Копривица и 4. Радовићи, 4 куће, поријеклом из Мораче, али у Ровцима доспјели преко Чева. (По једној верзији и Радмановићи и Јањушевићи су затечени у Ровцима од Гојака,што је историјска нетачност ). Ови новији досељеници углавноме су се концентрисали у Вељем Дубоком. Два домаћинства Јукића, у Међуријечју, не тако давно су досељени из Босне.Овај, по редослиједу четврти слој ровачког становништва задржао је своје славе (Пижурице, Јањушевићи и Радмановићи славе св. Николу, а Радовићи св. Арханђела). Својим поријеклом овај се слој не поистовећује са Гојаковићима, као што је већином случај оа онима који су у Ровцима „затечени“ од Гојака. Занимљиво је да се ни ово ставовништво није осјетније множило. Када човек данас запита неког од ових каснијих досељеника, како су били прихватани и гледани од затечених и снажнијих Гојаковића, одговоре: „Добро“, уз објашњење „што је нас ускока било више, онда смо као Ровчани били јачи“. Чак истичу -Да су раније у суседном селу Вишњама живели неки Жижићи, па када су се мало осилили и постали непослушни и несолидарни, Ровчани су их отерали из своје средине.Свега овог новијег или четвртог слоја Ровчана има 22 куће:Дакле, према народним казивањима (која се сваки пут међусобно и не слажу), становништво у Ровцима по своме пореклу оваквог је састава:„Старинци“ 20 кућа.Поријеклом од Никшића (Гојакови потомци 386 кућаЉешњани 40 кућа.Новији досељеници разног порек 22 куће.Свега 468 кућаПрема попису, опет, од 1901.године , у 9 ровачких села (села Горња Ровца и Мртво Дубоко пописним подацима исказани су као Булатовићи, док је Трмање пописано као село подгоричке, а не колашинске општине) било је 2041 становника, или нешто више од 4,3 члана на једно домаћинство.Прије 125 година 1880., по подацима Ровинског, „Ровца су имала 1800 душа, а пошто је просечан број чланова ондашњег домаћинства био 6 онда су она имала око 300 кућа или домаћинстава.“,из родослова Еровића, потомака Тиодорових, сазнајемо да се два потомка Милетина: Вукоица Тиодоров и Јевстратије Вукоичин, жене са 18 година. Узмемо ли у обзир да се и Милета тако млад оженио и да је у 20-ој години добио сина, то би значило да је тај син Милетин (непознатог имена), рођен 1789. године, а да између Милете и Тиодора има један пас, тј. предак непознатог имена. Да би отклонили ту недоумицу одредили смо за свих седам пасова потомака Тиодорових године средњовјечности рођења по 30 година. За то одређивање намеће се сама чињеница што су у стварности приближне те године. У сљедећем набрајању пасова и година средњовјечности од најмлађег Тиодоровог данашњег потомка (Уроша Иванова) до претка Тиодора у загради ће стајати стварна година рођења, а иза заграде година средовјечности у претпоставци што ће овакав математички прорачун јасно доказати да између Тиодора и Милете нема још један пас (кољено), него је Тиодор син Милетин. Пасови иду овако: Урош Иванов (рођен 2001. год.) – Иван Радосавов (1977) 1971 – Радосав Велизаров (1939) 1941 – Велизар Драгомиров (1910) 1911 – Драгомир Јестратијев (1885) 1881 – Јестратије Вукоичин (?) 1851 – Вукоица Тиодоров (1834) 1821 – Тиодор Милетин (1790) 1791 – Милета Петронијев (?) 1761.Овакав математички прорачун недвосмислено говори да је Тиодор син Милетин, и да Милета Петронијев није отишао у “Ерски“ крај као малољетник од 16 година, него је био пунољетни младић.“ .У песми „Освета Станоја Николића“ коју је записао Драгољуб Шћекић, пише се како су Васојевићи, предвођени Оташем Николићем, Русланом Николићем и Комненом Колевићем напали кулу Иваниша и убили Војводу Иваниша Срезојевића, његових „9 синова“, Турке и Бега Љубовића. Узимајући све већ изложено у обзир, сматрамо да то предање није тачно из више историјских и хронолошких разлога .Нема за сада историјског извора а нема ни предања у Ровцима колико је Иваниш имао синова, тако да је врло могуће да је преувеличано да их има 9, да би се у пјесми истакло јунаштво Васојевића.Бег Љубовић, родом из Невесиња, је био главни Турски „негативац“ у свим песмама из тог доба и нема са ким се није закачио, а и нема српског племена, а да га неки њихов знаменити јунак није убио, од Баја Пивљанина, Оташа Николића па на даље. Треба имати у виду, да се често у српским народним пјесмама, да би се сакрили или пренагласили неки догађаји, да би се истакло јунаштво неког племена, помињани сукоби са Турцима, као што је и у овим пјесмама описан сукоб са Бегом Љубовићем и његовим војницима, што није увек било случај.Нетачно је да је Бег Љубовић могао бити актер ових догађаја а самим тим и убијен од стране Васојевића, јер је био побратим каснијег ровачког Војводе Вуксана Булатовића који је живио крајем 17. вијека и почетком 18.вијека, односно владао је Ровцима у периоду после Војводе Иваниша. Писац Стеван Поповић у својој књизи Ровца и Ровчани пише: “Супротно овом тврђењу постоји и једно друго на које се често указује: да је Вуксан Булатовић био заточен у Скадру и побјегао за вријеме морејског рата, 1691. г. Повод за овако тврђење дали су извјештаји далматинских провидура (F. Ongania, Il Montenegro) о чему је већ било ријечи. Овај млетачки извјештај од 23. јула 1691. г. наводи на помисао да се ту ради о тројици племенских првака о којима говоре поменуте народне пјесме и традиција.”По предању које је пренио Предраг Т. Шћепановић, чак је и жена Вуксана Булатовића са дјецом нашла уточиште код бега Љубовића послије смрти њенога мужа у нападу Ћуприлић везира на Ровца 1714. године. Дакле, Бег Љубовић дефинитивно није живио у периоду старешинства Војводе Иваниша Срезојевића, па самим тим није могао бити актер догађаја које пјесма „Освета Станоја Николића“ описује.Пошто знамо да се освета Васојевића десила у цркви у Међуријечју, гдје Турци свакако нису ишли да се моле, ово је још један несумњив доказ да Васојевићко предање о страдању Турака није тачно.Такође, један од доказа да је тврдња контрадикторна, може се пронаћи у књизи Васојевићи историјска истраживања од Марка П. Цемовића, гдје пише следеће: „Маријан Болица даје нам поуздане податке да је 1614. године постојала чврста организација брђанских племена у одупирању Турској владавини. Он каже да је онда било одметнутих брђана из 11 разних крајева које он назива селима. Међу одметнутим племенима помињу и племе Ровца и Војводу Иваниша Срезојевића, њихов војвода. Из ових података види се оно што се провлачи кроз даљу историју Црне Горе и Брда све до Шћепана Малог – две оделите историје, брдска и црногорска. Одметнути брћани, каже Болица, пре неколико година (пре 1614) нису хтели да приме ниједног турског чиновника, ни војводе ни војне старешине и војску.“ По предању за време владавине Војводе Иваниша Турска нога није крочила у Ровца. Сва брђанска племена, не само да нису дозвољавала Турцима да уђу у села, већ су једни другима прискакали у помоћ.“ Писац Стеван Поповић у књизи Ровца и Ровчани између осталог пише: „У кандијском рату који је трајао 25 година (1645-1669), Млетачка Република, као сусјед Црне Горе, гледала је да искористи црногорска, херцеговачка и брдска племена против Турака, познајући тешке прилике у овим племенима и њихову мржњу према турском поробљивачу. Зато их она позива у рат са великим обећањима од којих фактички ,а то су ровчани били свјесни ,није било ничег опипљивог .Напротив .“Друга хипотеза коју заступа Предраг Т. Шћепановић да су Васојевићи и њихови помагачи из околних племена, након злочина Срезојевића на Кумовском гробљу, побили све одрасле чланове породице Војводе Иваниша Срезојевића као и остале Срезојевиће који су учествовали у злочину, а да су њихова дјеца поштеђена, и да су их Шћепановићи у Међуријечју усвојили. Ова хипотеза може бити тачна, под условом да се нико од Срезојевића, који су претходно учестововали у злочину, није на вријеме склонио из Роваца, док је асимилација појединих Срезојевића међу Шћепановиће и/или усвајање дјеце већ доказана разним историјским ,антрополошким и етнолошким анализама.Примјетна је у пјесмама још једна контрадикторност, да је Војвода Иваниш Срезојевић, који је по предању важио за великог јунака, али који је уједно био и суров и немилосрдан (сравни : Морача, Ровца, Колашин од Ранка Раосављевић), предао не само свог зета Турцима, већ и своју ћерку и унуке. Војвода Иваниш, који се брутално свети на мјесту које ће се касније назвати Кумовско гробље, за побијене чланове своје породице, је човјек коме је породица на првом мјесту. Толико је заштитнички настројен према својој породици, да када страдају чланови његове породице, он не може да контролише бол, тугу, бијес и потребу за осветом због њиховог страдања и чин крштења дванаесторо деце Васојевића претвара у страшну крвну освету. Због породичне трагедије, крши моралне кодексе који су темељ хришћанства, јер страдају невина дјеца Васојевића. При томе то чини не марећи за посљедице тога чина, не само по њега већ и за његово цинело братство и потомство . Дакле, такав човек не предаје чланове своје породице никоме, па ни Турцима, па ни ћерку Стану ни унуке Васојевиће.Предраг Т. Шћепановић нам је поменуо дјело хроничара Радомира Ђоровића и предања братства Дабетића исељених у Никшићкој Жупи у село Мораково, по коме Станојева дјеца нису убијена већ су се иселила у Никшићку жупу у другој половини 17. вијека, што такође говори да предање Васојевића о страдању дјеце Станоја Николића Дабетића није тачно.Додатно, Предраг Т. Шћепановић нам је указао да је Комнен Кољевић по предању и родослову братства Миомановића, дједа од Вука Брајотића, који је живио у првој половини 18. вијека, што значи да Комнен Кољевић није ни живио у периоду владавине Војоводе Иваниша, нити је учествовао у злочину у цркви у Међуријечју, тако да он није ни могао да убије Војвoду Иваниша, како је опјеван у пјесмама Васојевића.У песми „Шта освета чини“, коју је записао Вук Стефановић Караџић, се много више ствари разоткрива.Као што смо већ навели, Васојевићи долазе пред дворе Иваниша гдје се веселе Турци и двори их, са све дјететом у рукама снаха Војводе Иваниша, Комненија рођена сестра покојног Васојевићког војводе Станоја Николића Дабетића и његовог брата који иде да се свети, Оташа Николића Дабетића. Ово је прва контрадикторност, јер се знало шта су Турци радили српским женама, поготово млађим женама и нико није био луд да их излаже њима. Једноставно, мајка са бебом у наручју нема шта да тражи међу гостима Турцима. Уз анализу дату у претходном дијелу текста, очигледно је да Турака овде нема, али исто тако закључујемо на основу овог податка, да је и очигледно да се у тренутку извршења освете Васојевића, дешавао неки свечани породични чин, гдје нису присуствовали само мушкарци, већ су присуствовале и жене и дјеца, а то је по већ изнијетој хипотези чин крштења бебе у цркви у Међуријечју.Када видје брата Оташа, Комненија креће да га загрли, а он потеже мач и убија рођену сестру и том приликом њој испада из руку дијете (по свему судећи не старије од годину дана), Малени Павлица је у песми представљен као мало дијете које бјежи од рођеног ујака Оташа, који није успео да га стигне, ухвати и убије. Све остале укључујући и Иваниша и његове синове и Турке су Васојевићи побили. Овдје треба уочити још један детаљ, помињањем да у освети Васојевића страда жена, а да се дијете спашава, обара се Ровачко предање да страдају само војници Срезојевићи у цркви у Међуријечју, јер страдају и жене и дјеца.У песми „Шта освета чини“, коју је записао Вук Стефановић Караџић, се много више ствари разоткрива.Очигледно је да је хипотеза коју смо успоставили у поменутом догађају , након ове анализе још вјероватнија и да је “Павлица”, највероватније Млађен Срезојевић, међутим, са њом се отвара још једна хипотеза, да је Војвода Иваниш био Млађенов прадједа. Уколико је ово тачно, предак који је усвојио Млађена прије заједничког исељења из Роваца, био би Иванишев син или унук по бочној линији (подсећамо на резултате WGS тестова по којима је заједнички предак Млађеновића и Главоњића из Бистрице рођен у другој половини 16. вијека, а то је управо у периоду рођења Иваниша Срезојевића, као и наше до детаља разматрано предање, да је Млађен пронађен као беба негдје на стратишту и да га је предак Главоњића усвојио.Дакле у склопу изнијетих хипотеза, Војвода Иваниш Срезојевић и остали Срезојевићи, укључујући и друге његове синове и унуке, дошли су чим су чули за злочин у цркву и затекли масакр породице. На стратишту су нашли живу бебу „Павлицу“, коју је усвојила најближа бебина породица, његов прадједа Војвода Иваниш Срезојевић и породица његовог другог сина, рођеног брата „Павличиног“ дједа. Нешто касније, преци Главоњића усвојеном дјетету „Павлици“ на новом крштењу су дали име Млађен (дијете је на претходном крштењу прије самог масакра можда добило и друго, непознато име.Писац Стеван Поповић у књизи „Ровца и Ровчани у историји и традицији“ спомиње да је Которанин Марјан Болица у свом опису Санџаката скадарског из 1614. године навео да је на почетку владавине, под својом командом Војвода Иваниш Срезојевић у Ровцима имао 120 наоружаних људи“. Помиње се и да сачувана традиција говори о снази Срезојевића, који су пред црквом у Госпођину Пољу, гдје су се одржавали племенски зборови, сами вјешали 70 мачева (то би представљало скоро двије трећине Ровачке популације). Срезојевићи су вјероватно и преузели Ровца, тако што су природним прираштајем и могућом чињеницом да су им се више рађала мушка деца постали доминантни у Ровцима.У Српским динарским крајевима, значај крвно-сродничких веза одавно је познат не само као специфична и природна веза већ и као „света“ веза између људи. Зато су често постојале забране сродничког спајања чак и међу „рођацима“ који су се могли сродити браком а камо ли овакво бруталним убиствима . И нигде у нашој земљи терминологија сродства није тако развијена и богата као у зони наших ранијих брђанског племена. То је свакако и да би се ендогамне брачне везе браниле дуже вријеме. Понекад се ове забране протежу на дуги низ генерација. Али ни то није увијек довољно за доношење тезе о тзв Кумском масакру у Ровцима . Зато се људи „сроднички паре“ на фиктиван и ритуалан начин. Наиме, они који постану браћа пију кап крви једни од других. Таква ритуална веза се чак сматра „јачим“ сродством од крвних веза. Јер, како се каже, „брат је сродник по крви, а брат по крви и по Богу“.Отуда смо слободни да хипотезу историјски и научо неутемељену на Кумском пољу у Ровцима у цјелости одбацимо.Трагајући за генеалогијом и прецима ПетровићаЊегоша, Ковијанић налази да се њихов најстарији предак, Богут, јавља у которским архивским списима 1399. године. Народно предање набраја од данас до Херака (Богутова унука, а сина Ђурђева, за Богута и Ђурђа предање не зна) 22 генерација. Дакле од 1399. до 1960. године изређало се 24 генерације. То значи по 4 на једно столćљеће. Како видимо број генерација у једном вијеку тешко је иоле прецизно одређивати.Нека народна казивања желе да Гојаково досељавање у Ровца ставе у вријеме подизања Манастира Мораче (половина 13. вијека), а што је, према броју нараштаја, од данашњег до Гојака, немогуће. С друге стране, друго предање каже да су Нишу, Гојакова оца, убили Турци. А Турци су овамо дошли не у 13. већ у 15. вијеку . Већина, дакле, Ровчана као свога претка узима Гојака. Од његових синова највише су се намножили Булатовићи, па Влаховићи, а мање Шћепановићи и Срезојевићи (Шћепановића има у Међуријечју и Вишњама, а Срезојевића само у Међуријечју. Срезојевићи кажу да су њих неком конкретном на Кумском пољани приликом Васојевићи доста побили).Још у почетку рата, 1645. г., Црногорци су потукли скадарског санџак–бега на Морачи који је био дошао да купи данак. Брдска и херцеговачка племена била спремна су на устанак. Зато у Котор долазе представници Никшића који изјављују генералном провидуру за Далмацију, Фосколу, да су спремни за устанак и да ће им се придружити сва околна племена: Дробњаци, Бањани, Плана и Колашин са околним племенима Морачом и Ровцима. Оваква изјава Никшића генералном провидуру је добро дошла да сва ова племена увуку у борбу. Исто тако обраћају се млетачком Сенату и Црногорци, 1648. г., са захтјевом да се Црна Гора прикључи Млетачкој Републици, с тим да би она уживала исте повластице као под Турцима, „да би у честитој сјенци уживала мир и спокојство, и поред тога што је под турском влашћу ова земља уживала слободу каква другима није дата“. Млечани, да би и њих подстакли на борбу, шаљу један одред од 800 људи као посаду на Цетиње, 1649. г. Али послије пораза на Морачи исте године, овај се одред повлачи и борбе у Црној Гори престају, док брдска и херцеговачка племена настављају борбу све до краја рата.“Из горе приложеног се види да је и Војвода Иваниш Срезојевић, попут осталих Брђанских Војвода ипак био посвећен борби против Турака.Дакле, Бег Љубовић и Турци тада нису страдали у Ровцима, а ко је онда страдао? Нису могли да страдају ни Војвода Иваниш, нити сви његови синови у цркви у Међуријечју, јер су они уз Иваниша вјероватно били директни егзекутори следеће освете и злочина, који је спроведен годину дана касније над дванаесторо дјеце Васојевића на Кумовском гробљу. С обзиром да је одређени број људи страдао у цркви (њих дванаесторо), а знамо да у њој није био Војвода Иваниш, нити су ту били сви представници његове велике породице, закључујемо да је у цркви вјероватно страдао дио породице Војводе Иваниша Срезојевића. То објашњава мотив за све будуће потезе Војводе Иваниша, па тако освета на Кумовском гробљу над Васојевићком дјецом, постаје његова лична освета.Дакле, без обзира на измишљање појединих догађаја у пјесмама, од којих смо дио њих навели у претходном излагању, била би велика грешка несагледавање ових пјесама у цјелини и њихово потпуно одбацивање. Ове пјесме треба сагледавати у ширем историјском контексту и покушати у њима открити, шта су вјероватно били стварни догађаји, а шта је придодато у виду пјесничке слободе.Очигледно је измишљен и догађај да су Васојевићи напали кулу Иваниша, већ је нападнута црква у Међуријечју, гдје је уз Срезојевиће, чак страдао и свештеник Аксентије Марковић. Одавде се назире, шта су били главни разлози зашто се у пјесмама Васојевића не спомиње окрутан злочин Срезојевића на Кумовском гробљу, јер се тиме побија опјевана тврдња да је Војвода Иваниш страдао у освети Васојевића у Међуријечју, годину дана прије догађаја на Кумовском гробљу. Очигледно да Војвода Иваниш није могао два пута да умре, па зато су Васојевићи у пјесмама „заташкали злочин“ који се десио над дванаесторо дјеце Васојевића на Кумовском гробљу.Осим тога, за Васојевиће је неоспорни злочин Срезојевића био понижавајући, можда их је било и срамота што нису успјели да га спријече, а можда је помињање тог догађаја упућивало да се ипак десио ништа мање бруталан злочин на крштењу бебе Павлице Срезојевића у цркви у Међуријечју, који су Васојевићи починили, гдје су страдали не само мушкарци Срезојевићи, већ и жене, дјеца и свештеник Аксентије Марковић. То у народним песмама не може да се оправда, јер то није јуначки и хришћански и не би представило Васојевиће у добром свијетлу. Отуд је у пјесми и опјеван измишљен напад на „кулу Иваниша“, а не на цркву у Међуријечју.У пјесмама је примјетна још једна занимљивост, а то је да је Војвода Иваниш имао чак деветорицу синова. Уколико је овај податак тачан, имајући у виду његове године у то вријеме (око 80 година), он је тада имао и пуно одраслих унука, па неки од њих су свакако морали имати своју дјецу. У том случају, хипотеза о протјеривању само његове уже породице из Међуријечја је значила протеривање минимум 80-100 људи, а знамо на основу распрострањености подгране изван Роваца, да су протјерани још неки саплеменици Срезојевићи, који су учествовали у чину освете на Кумовском гробљу и неки који су се највјероватније солидарисали са Војводом Иванишем.Сумирајући до сада свако српско племе – Брдо у Црној Гори на крају доносимо људе који су обиљежили епоху не само свог племена већ и Српског народа у цјелини што ће бити случај и са Ровачким племеном .-Никша од Оногошта живио је у Никшићу. Његов отац, бан Илијан(бан Владимир), био је ожењен Јевросимом, сестром Стефана, сина Вукана Немањића који је саградио манастир Морачу 1252 г. Никшин унук Гојак је дошао у сукоб са баном Угреном који је управљао Никшићком Жупом, па је послије убиства бана Угрена побјегао у данашња Ровца и настанио се на десној страни Мртвице, у близини њеног утока у ријеку Морачу. -Гојак од Роваца је основао породицу и према ровачком предању имао је 4 сина: Булата, Влаха, Шћепана и Срезоја од којих су се формирала данашња велика ровачка братства: Булатовићи, Влаховићи, Шћепановићи и Срезојевићи.Булата, сина Гојакова. Булат Гојаков се населио у село Горња Ровца, у заселак Грабље. Булат је имао сина Вуксана, кнеза ровачке нахије који је уписан у херцеговачком тефтеру 1477. године. Сви Булатовићи потичу од Батрића и Богића (Вуксанови синови). Батрићеве потомке зову Горњоровчани или Батрићевци, а Богићеве потомке зову Церовчани или Богићевићи. Батрић Вуксанов имао је четири сина: Драгића, Илијана, Драгишу и Вука.Од Драгише Батрићевог потичу: Секулићи, Томићи, Вучелићи и Савићи.- Влаховићи носе презиме по Гојаковом сину Влаху Борити у . -Влахо Богутов се доселио у Богутов До и ту основао своју породицу. Имао је два сина Богету и Николу и кћер Ксенију.Од Богетових синова настала су ужа братства (огранци): Вукановићи, Ђурашевићи, Палевићи, Раичевићи и Симоновићи. Пресељењем дела Богетових потомака у Србију 1878 – 1903 настали су нови огранци: од Вукановића – Божинићи, од Палевића – Миловановићи, од Раичевића – Миковићи…Од Николиних синова развили су се огранци: Вељовићи, Дуровићи, Ђуричићи, Јуковићи, Марковићи, Мартиновићи, Ницовићи и Селићи. Од ових огранака један број породица се одселио у Србију и од њих су настали нови огранци. Од Дуровића – Спасојевићи, Спасићи и Пајовићи, од Ницовића – Секулићи. Од Мућа Николина развило се пет огранака: Јововићи, Милајићи, Милићевићи, Новаковићи и Пековићи. Од Јововића развили су се Лакићевићи. Од Пековића настали су огранци Вуксановићи и Митровићи. У Васојевићима су насељени Богавци који тврде да потичу из Роваца и да су огранак Влаховића.Шћепану Гојаков ,се населио у село Липље, на десној обали Мораче у близини манастира Морача. Пошто у Липљима није било довољно обрадиве земље, Шћепанови потомци се селе у Веље Дубоко, у Вишње и у Међуречје. Шћепан Гојаков је имао пет синова: Вукца (Вука), Влатка, Божидара, Станишу и Радоја.Потомство Станише Радоњина диели се на огранке: Бошковићи (у Барице, Поља и Ровачко Требаљево), Муцовићи, Радојичићи. Од Бошковића су Вучетићи и Димбовићи. Од Радојичића су Драшковићи, Крстовићи, Мишовићи, Ђекићи и Вујиновићи. Од Драшковића су Бећковићи, Вујовићи, Крстићи, Марићевићи, Радојевићи и Делимарковићи. Од Мишовића су Ровчани (н). Од Ђекића су Грезићи. Од Вујиновића су Милићи.Потомство Марка Петрова: Лазаревићи и Лешперовићи. Од Лазаревића су Јовановићи, Милуновићи и Јоковићи. Од Лешперовића су Видићи и Ваганари. Од Видића су Миловановићи. Потомство Шћепана Петрова су: Ковачевићи и Гогићи. Од Гогића су Гугићи и Вукојичићи. Од Ковачевића су: Мандићи, Симоновићи, Пењајићи, Бојовићи, Вељовићи и Руповићи. Од Мандића су Пулетићи и Божовићи. Грабљани су Шћепановићи из Стратешке Горе који се деле на седам огранака. Потомци Станка Стаматова су: Вукови, Ниношевићи и Ракитићи. Од Ракитића су Јоковићи Потомци Јездимира Јегоријева су тзв. Давидовићи.Потомци Пурише Ристова тзв. Шћепановићи – Пуришићи и од њих су: Ђокићи, Веснићи и Тошковићи. Постоји још родова који су пореклом од Шћепановића: Бојовићи (рођакају се са Мутаповићима), Божовићи (рођакају се са Мутаповићима), Богдановићи (рођакају се са Мутаповићима), Вукашиновићи (рођакају се са Мутаповићима), Гојковићи (рођакају се са Мутаповићима), Зубановићи, Јоксимовићи (рођакају се са Мутаповићима), Јокићи (рођакају се са Војиновићима, Костићима и Милићичима), Јакшићи, Јаковићи (потичу од Јакшића из Вишања), Костићи (рођакају се са Јокићима, Миличићима и Вујиновићима), Красојевићи (рођакају се са Мутаповићима), Каровићи (потичу од Кара, брата војводе Мутапа Лазара – Јовановићи), Кезуновићи (од Миличића), Мрдовићи (огранак Јакшића), Миличићи, Мутаповићи, Мићићи (рођакају се са Мутаповићима), Мулићи (рођакају се са Мутаповићима), Одовићи, Порубовићи, Станојевићи (у Вичи), Стјепановићи (потичу од Митра, брата војводе Лазара Мутапа), Стаматовићи, Чичаревићи (рођакају се са Перишићима, Вујовићима, Челебићима и Бошковићима), Челебићи (не треба их мијешати са истоименим муслиманским родом у Босни).Кнез Богдан Љешњанин се прво доселио са Чева у Љешанску нахију па онда у Ровца. Имао је четири сина од којих су се развила братства: Вуковићи, Јанковићи, Јоковићи, Јововићи, Перишићи и Букилићи. За једну генерацију су старији у Ровцима од Никшића тј. Гојакових потомака. Због изразито високог наталитета и пренасељености Лијешња, које и поред чињенице да је најплодније и најпогодније за живот село у Ровцима, ипак често није могло да задовољи основне животне потребе пренасељеног становништва, али и због честих случајева крвне освете и из економских разлога, од давнина су његови становници напуштали своја огњишта и селили се у разне крајеве света. Тако су од Вуковића одсељени Радовановићи и Божидаревићи у Пећ (Метохија), као и Вуковићи одсељени у Штитарицу код Мојковца и Вуковићи из села Радовци код Ужичке Пожеге, који су потомци Старца Милије, чувеног Вуковог епског певача. Од Јанковића су Јанковићи из села Пусто Шилово у Горњој Јабланици (Србија) и Јошановићи одсељени у село Милошевићи (племе Дробњак) и у Орлане на Косову. Букилићи су се селили у Горњу Јабланицу (Србија) и на Косово Поље. Од Јоковића су Радојичићи и Ђуровићи из села Пусто Шилово у Горњој Јабланици (Србија), а сродни су им и Радовановићи из села Мркоња у Горњој Јабланици (Србија). Од Јововића су Лакићевићи из села Мркоње у Горњој Јабланици (Србија) и Радосављевићи из села Пусто Шилово у Горњој Јабланици (Србија). Од Перишића су пореклом Мировићи из Липова код Колашина и Вранешке долине. Братство Радуловићи кажу да потичу од оних Радуловића из Комана (Катунска нахија), а постоји и друго предање о томе да су Радуловићи староседелачко братство и да су пришли уз потомке кнеза Богдана Војинића. Велики број братстава са Лијешња се расељавао кроз векове и насељавао се у суседну Доњу и Горњу Морачу, па тако данас у тој области живи велики број братстава која су пореклом од кнеза Богдана са Лијешња. Највбројнији су у селу Ђуђевина (Јанкетићи, Ковијанићи, Ђурђићи, Бошковићи) и селу Рашко (Кљајићи, Рашчани, Ћетковићи) у Доњој Морачи, као и у селу Старче (Мујовићи, Марковићи, Перутићи) у Горњој Морачи.Момир Савов Булатовић рођен је Београду, 21. септембара 1956.године од оца Сава и мајке Софије и био је Србо- црногорски политичар.Обављао је функцију предсједника Предсједништва СР Црне Горе од 1990. до 1993. године, а потом предсједник Републике Црне Горе од 1993. до 1998. године и предсједник Владе Савезне Републике Југославије од 1998. до 2000. године.Потицао је из официрске породице. Због природе очевог посла, породица се често селила тако да је Момир Булатовић рођен у Београду, а основну и средњу школу је завршио у Задру.У Црну Гору је дошао 1975. године, након чега је у тадашњем Титограду уписао Економски факултет. По дипломирању, постао је асистент на истом факултету, на предмету Политичка економија, а потом је стекао и звање магистра економских наука.Политиком се почео бавити у студентској организацији Савеза комуниста Црне Горе. У вријеме политичких промјена, које су у Црној Гори извршене крајем 1988. и почетком 1989. године, стекао је знатан углед у јавности. На десетом конгресу Савеза комуниста Црне Горе, који је одржан у априлу 1989. године, изабран је за предсједника Предсједништва Централног комитета СКЦГ. На првим вишестраначким изборима који су у Црној Гори одржани у децембру 1990. године, изабран је за предсједника Предсједништва Црне Горе. Средином 1991. године, након трансформације СК Црне Горе у Демократску партију социјалиста Црне Горе (ДПС) изабран је за првог предсједника странке.
Као предсједник Предсједништва Црне Горе, учествовао је у преговорима о разрјешењу југословенске кризе, који су вођени током 1991. године. На изборној сједници Предсједништва СФРЈ која је одржана средином маја 1991. године, одбио је да гласа за избор Стјепана Месића на функцију предсједника Предсједништва СФРЈ, у знак протеста због хрватске и словеначке блокаде рада Скупштине СФРЈ. Био је један од потписника Београдске иницијативе, политичке декларације од 12. августа 1991. године која је предвиђала опстанак Југославије. Све до тог времена, Булатовић је досљедно заговарао опстанак Југославије и њено преуређење у савремену федеративну државу.Увидевши да се велика већина грађана Црне Горе залаже за опстанак заједничке државе, Булатовић је почетком 1992. године преузео улогу главног заговорника идеје о преуређењу преосталог дијела Југославије, што се у пракси свело на Црну Гору и Србију. На референдуму о државном статусу Црне Горе који је одржан 1. марта 1992. године, Булатовић је подржао останак Црне Горе у заједничкој држави са Србијом, што је 27. априла исте године довело до стварања Савезне Републике Југославије. Међутим, у вријеме преговора о уставном уређењу заједничке државе, Булатовић се залагао за што слабију федерацију, што је касније довело до многих проблема у функционисању СРЈ.Поучен непријатним искуствима из октобра 1991. године, Булатовић се током 1992. године пред лицем јавности приказивао као велики заговорник новостворене СРЈ, желећи да се на тај начин одбрани од све оштријих критика које су му упућиване од стране Бранка Костића и других искрених присталица даљег јачања заједничке државе. Након најаве Костићеве кандидатуре за функцију предсједника Црне Горе, Булатовић и Ђукановић су подијелили улоге, тако да је Булатовић током предизборне кампање успио да убиједи највећи дио бирача у своју подједнаку приврженост Црној Гори и заједничкој држави. Након побједе на предсједничким изборима, Булатовић је постао први Предсједник Републике Црне Горе, а на ту дужност је ступио почетком 1993. године.
Иако је током наредних пет година (1993-1998) обављао високу дужност Предсједника Републике, вођење политичких послова је препустио свом страначком колеги Милу Ђукановићу, тадашњем предсједнику Владе Црне Горе. У то вријеме, Булатовић се није противио Ђукановићевој политици сузбијања и разбијања српских националних и других опозиционих странака у Црној Гори. Чак и када је долазило до прекрајања састава Скупштине Црне Горе путем одузимања мандата опозиционим посланицима, Булатовић се таквој Ђукановићевој политици није супротстављао, што је довело до поновног нарушавања његовог угледа у широј јавности.
Суочен са убрзаним опадањем политичког утицаја, Булатовић је током 1997. године покушао да поврати стварну контролу над странком, како би осигурао кандидатуру за нови предсједнички мандат на наредним изборима, али тим поводом је у врху ДПС дошло до оштрог сукоба, пошто Ђукановић није хтио да се одрекне контроле над страначким апаратом. Њихов сукоб се потом пренио на цијелу странку, што је довело до њене подјеле на два крила: Булатовићево и Ђукановићево.На предсједничким изборима, који су у Црној Гори одржани у октобру 1997. године, два крила ДПС су истакла своје кандидате: Булатовића и Ђукановића.Иако је однио побједу у првом кругу, Булатовић је изгубио у другом кругу под сумњивим околностима , тако да је за новог Предсједника Црне Горе изабран Ђукановић, који је на ту дужност ступио почетком 1998. године. У међувремену, Булатовић је покушао да оспори исход избора, жалећи се на бројне неправилности, али без успјеха.У фебруару и марту 1998. године, Булатовићево крило ДПС се трансформисало у нову странку под називом Социјалистичка народна партија Црне Горе (СНП). За првог предсједника странке изабран је управо Булатовић. Недуго потом, његова странка је на савезном нивоу озваничила коалицију са Социјалистичком партијом Србије, а Булатовић је 20. маја 1998. године изабран за предсједника Владе СРЈ и на том месту остао је до 4. новембра 2000. године.Булатовићева влада СРЈ суочила се са отвореном непослушношћу владе Црне Горе.За вријеме Булатовићевог мандата на челу Савезне владе, догодила се НАТО агресија на СРЈ, која је трајала од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Булатовић је писао да од СРЈ није био тражен неки посебан уступак на Косову, него је циљ био да се СРЈ војнички порази, а покаже способност и „право” НАТО-а да то учини и да је то био дио „новог свјетског поретка” који су стварале САД.Послије избора 24. септембра 2000.године и наводног пораза Слободана Милошевића на изборима за предсједника СРЈ, у октобру 2000. и предсједник владе СРЈ Момир Булатовић поднио је оставку, али његова влада је наставила да ради до избора владе Зорана Жижића (такође члана СНП) 4. новембра 2000.године .
Преминуо је 30. јуна 2019. године у насељу Раћи код Подгорице гдје је и сахрањен 2. јула исте године.Постхумно је проглашен почасним грађанином Требиња.Павле Никичин Булатовић рођен је у. Горњим Ровцима, код Колашина, 13. децембар 1948.године .Био је, српски политичар, који је обављао дужност министра унутрашњих послова Црне Горе (1990 — 1992), затим савезног министра унутрашњих послова (1992 — 1993) и министра одбране Савезне Републике Југославије (1993 — 2000).Убијен је у атентату у ресторану Фудбалског клуба Рад у Београду, 7. фебруара 2000. године.Како убиство никада није расвијетљено и поред закључака Анкетног одбора оба дома Савезне Скупштине СРЈ ,којима је предсједавао проф.др.Војислав Шешељ,појединци тврде да иза његовог убиства стоји Мило Ђукановић, са којим је био у сукобу по питању одвајања Црне Горе из државне заједнице и којем је наводно запријетио да ће му војним бродовима потопити глисере и бродове којима је шверцовао цигарете.“Убиство министра одбране Савезне Републике Југославије Павла Булатовића (52) наредио је лично председник Црне Горе Мило Ђукановић јер му је запретио да ће војним бродовима потопити све глисере и чамце којима је шверцовао цигарете из Италије!Ово за београдске медије тврди некадашњи начелник Одељења за крвне деликте Жарко Поповић -Поп и наглашава „да Ђукановић стоји иза низа смакнућа у Београду.– Ђукановић је извршио многа убиства у Београду. Булатовић је убијен по директном налогу Државне безбедности Црне Горе – тврди Поповић.
Атентату је према његовим ријечима претходио сукоб Булатовића и Ђукановића.“Мотив за убиство је тај што се супротставио да се ради сепаратистичка прича и запретио Ђукановићу да ће му војним бродовима уништити све глисере и бродове којима је шверцовао цигарете.“Убиство министра одбране Савезне Републике Југославије Павла Булатовића (52)наредио је лично председник Црне Горе Мило Ђукановић јер му је запретио да ће војним бродовима потопити све глисере и чамце којима је шверцовао цигарете из Италије!Ово за београдске медије тврди некадашњи начелник Одељења за крвне деликте Жарко Поповић -Поп и наглашава „да Ђукановић стоји иза низа смакнућа у Београду.-Ђукановић је извршио многа убиства у Београду.Булатовић је убијен по директном налогу Државне безбедности Црне Горе – тврди Поповић.Атентату је према његовим ријечима претходио сукоб Булатовића и Ђукановића.“Мотив за убиство је тај што се супротставио да се ради сепаратистичка прича и запретио Ђукановићу да ће му војним бродовима уништити све глисере и чамце којима шверцује цигарете из Италије у Црну Гору-рекао је Поповић у јутарњем програму на Хепи телевизији.Булатовић је убијен у вечерњим сатима у ресторану ФK Рад 7.фебруара 2000. године.Истрага је утврдила да је убица дошао преко игралишта из Бањичке шуме и кроз прозор испалио више пројектила и убио министра одбране СРЈ.Поповић тврди да је директни извршилац атентата Иван Делић из Будве.“Делића је у град довео власник кафића „Плави јахач“на Студентском тргу Вељко Церовић.Склонио га је и после убиства.Делић је иначе неколико месеци касније убио и Церовића у кафићу „,тврди некадашњи начелник Одељења за крвне деликте и додао да је Ђукановић одговоран и за убиства Радомира Стојичић Баџе и Жике Петровића.Делића је иначе као извршиоца први поменуо лидер радикала проф.др Војислав Шешељ када је био предсједник Анкетног одбора за истрагу убиства Булатовића у Савезној Скупштини Југославије.Булатовић је убијен, подсјетимо, док је сједио у ресторану на стадиону ФK Рад на Бањици у друштву директора некадашње Ју гарант банке Генерала Вука Обрадовића и управника ресторана Мирка Kнежевића.“Убица је преко фудбалског терена пришао задњој страни ресторана и кроз прозор испалио неколико рафала из „калашњикова“. Један од метака за тадашњег министра одбране био је фаталан, а погодио га је, према извештају са обдукције, право у срце. Министар је усмрћен на мјесту док је Kнежевић лакше рањен.Убица је непримијећен побјегао са мјеста злочина. На тераси је само те ноћи било искључено свијетло. Булатовић је убијен из аутоматске пушке „застава М 70“ којом може да рукује само мали број људи па је вероватно у питању био професионалац.Истрагу о убиству Павла Булатовића водио је истражни судија Небојша Симеуновић, који је иначе током поступка пронађен мртав у Дунаву, а његова смрт још није расветљена.“- Генерал Петар Василијев Булатовић ,рођен је 22.јула 1917 у породици трговца Василија и учитељице Јелисавете Шантић у Боричу -Скадар . Основну школу завршио је у родном мјесту код чувеног професора Ђорђа Харалампића .Реалну Гимназију учио је у Скадру и Тирани а факултет умјетности у Скопљу .Краљевску Војну академију завршио је у Београду . За вријеме владавине албанског Краља Ахмет Зогуа као веома школован човјек брзо је напредовао у војној служби . По повратку у Скадар ,добија чин капетана и команданта обласне дивизије војске Краљевине Албаније .Године 1937. именован за замјеника начелника Генералштаба а 1938 . изабран за начелника Копнене војске Албаније .Априлска анексија Албаније 1939 .г. затекла га је на мјесту Генерала ађутанта Краљевске Војске Албаније . Петар Булатовић није знао за пораз . И ако именован од албанске стране да потпише војну капитулацију Албаније и повинује се фашистичкој војсци Италије ,то је одбио уз образложење : „Ја надасве говорим Српски језик .Ја сам Србин а Срби немају ријеч предаја “ После капитулације и бјекстава краља Зогуа из Албаније вратио се у родни Борич организујући илегалну групу Срба за подизање устанка искључиво међу Српским живљем од Коплика до Скадра и Љеша .Како Енвер Хоџа и Мехмед Шеху нису били примијећени и значајни све до 1942 .године ,Петар Булатовић предузима кораке ка повезивању са ондашњим пуковником Краљевске Војске Југославије Бајом Станишићем, Капетанима Павле Ђуришићем ,Ђорђијем Лашићем те начелником министром унутрашњих дјела бановине Зетске капетаном Драгољубом -Бећом Драгићевићем .У то вријеме готово целокупно становништво Скадра било је ангажовано у фашистичким милицијама и групама Албаније и Италије . То је додатно иритирало генерала Петра Булатовића,подстичући га да се повеже и са илегалцима Иваном Милутиновићем и Душаном Мугошом „ради што бржег подизања Анти-фашистичког устанка у Албанији “ . Петар Булатовић од маја 1939 .године до 23 априла 1942 .године десетак пута је боравио у Подгорици ,Колашину и Беранама илегално се пребацујући у Зету чуном из Каменице .Забиљежена су и два његова сусрета са Ратком Парежанином о чему Парежанин у књизи „Моја Мисија у Црној Гори “ пише : „Приликом првог сусрета са пуковником расформиране Албанске војске Петром Булатовићем видео сам да имам посла са поштеним ,честитим ,искреним и родољубивим Србином из Враке.То сам му и рекао не скривајући одушевљење да таквих Срба постоји у нашој древној постојбини Враки “ Петар Булатовић је био у свакодневном контакту са Скадранима који се нису мирили са фашизмом у Албанији .Поменућемо само неке : Делавер Поћи,капетан албанске војске, ромског поријекла ,Ћазим Каписазовић-Подгоричанин ,потпуковник Албанске војске, студенти Садиком Ставалеци , Џоџи Мартини и Реџеп Перати.“Петар Булатовић био је вођа анти- фашистичког устанка у Албанији 23.априла 1942 .године ,на дан када је Краљ Никола 1913 .године ослободио Прву Српску престоницу .“Првог дана устанка Скадарска група Срба на чијем челу је био генерал Петар Булатовић ослободила је концентрациони логор за дјецу у Пукама изнад Скадра . Фашистички гувернер Скадра Ернест Колић бива натјеран на бјекство . Петар Булатовић је са собом повео Војислава из Василија Кушића,Василија и Владимира Шантића ,Јордана Мишовића ,Ива Јованова ,Војина Драговића који су предводили групе десет Врачких села са око 450 Срба .После 1945 .г. Петар Булатовић добија чин Генерала Албанске војске и бива проглашен Херојем народа .Због отвореног неслагања са режимом Енвер Хоџе и његовим насељавањем Албанаца на Косову и Метохији 1952 .г.доспио је у Албански гулаг „Бурељ “ .По изласку из логора убијен у Тирани 26. новембра 1957, заједно са Лири Гегом , Далијом Ндреу и осталом групом албанских анти- фашиста и хероја народа у улици 28 .новембра . Након убиства, његова породица је интернирана на фарму „Либерасион“ у Фиру. Иза њега је остала супруга Јелисавета са дјецом . Главна улица у Фјеру – јужној Српској колонији до 1957 .г.носила је име Petro Bullati.После краткотрајног рата , 1997 .г. главној улици у Фјеру враћено је његово име .Претходно је Петар Булатовић суђен и осуђен на смрт због велеиздаје 1956.године али нико од Албанских официра није хтио да изврши наређење Енвер Хоџе.Стријељао га је вод бивших фашистичких официра заједно са југословенским балистима и вулентарима заједно са Грегом и Ндреуом .
( наставиће се)