Александар Вучић 27 .децембар 2023 .године Бања Лука :Косово и Крајина нису само географске области или историјски појамови, то смо ми јер кроз нас живи и тече нам кроз вене.Косово и Крајина су српска емоција коју осећамо сваки дан и у песмама и у причама. Косово и Крајина је наше добро јутро и добар дан. Нема ноћи да не помислимо на наш завичај,на Косово и Крајину .То су две најсветије речи сваког Србина ,ма где живео …Умјесто да настави дипломатске контакте, хрватска влада је одабрала војно рјешење питања. Република Српска Крајина је ликвидирана у мају Западна Славонија и августу, главни дио 1995. године током хрватских војних операција Бљесак и Олуја. Током операције Бљесак, Хрватска војска је заузела српску енклаву Западну Славонију. У покушају да спријечи хрватску офанзиву, предсједник Мартић је наредио ракетирање Загреба, што је и учињено. Након тога, ракетирање Загреба је сматрано ратним злочином. Међутим, то није омело спровођење хрватске офанзиве. Према подацима српске стране, а такође и међународне организације за људска права Хјуман рајтс воч,током операције Бљесак почињени су бројни злочини над српским цивилним становништвом, укључујући и дјецу.
Сљедећа војна операција је била Олуја, током које су хрватска војска и полиција окупирале највећи дио Српске Крајине. Са територије Српске Крајине је избјегло 250—280.000 Срба. Током и након операције Олуја, хрватски војници су починили бројне злочине над колонама избјеглица и против преосталог цивилног становништва, укључујући злочин у Двору на Уни и убиство српских цивила у Груборима. У пресуди Хашког трибунала хрватским генералима Готовини и Маркачу стоји „Да је операција Олуја била дио заједничке злочиначке намјере, коју је организовало хрватско војно и политичко руководство. Циљ операције је био протјеривање Срба из Хрватске и насељавање Крајине Хрватима“.
Остатак Српске Крајине област Западни Срем и Барања од 1995. и област Западни Срем, Барања и Источна Славонија од 1996.године опстао је у виду аутономије под покровитељством ОУН-а све до мирне интеграције у састав Хрватске почетком 1998. године. Према подацима Саве Штрпца, предсједника невладине организације „Веритас”, значајан број Срба је напустио ове територије — 77.316 људи.
Према извјештајима комесара ОУН-а за избјеглице, До 1993. године са територије под контролом Загреба протјерано 251.000 људи. Избјеглице су се углавном населиле у Српској Крајини, или у Србији . Неки су отишли у Сједињене Државе, Канаду, Аустралију итд, формирајући тамо бројну дијаспору. Црвени крст Југославији је пријавио око 280.000 избјеглица српске националности са територије Хрватске 1991. године. На територију Југославије 1994. године се доселило више од 180.000 избјеглица и расељених лица из Хрватске.Године 1993. Српска Крајина је имала 435.595 становника, од чега су 91% били Срби. Према подацима Главног штаба Српске Војске Крајине , 1993. године у сјеверној Далмацији је живјело 87.000 становника, у Лици 48.389 становника, у Кордуну 51.000 становника и у Банији 88.406 становника.Године 1995. из Крајине је отприлике протјерано 280.000 Срба,укључујући 18.000 људи током операције Бљесак и 230.000 људи током операције Олуја.Према подацима ОУН-а, „Послије операције Олуја у августу 1995. године на територији главног дијела Крајине живјело је само 5.500 Срба“.Већина становништва Српске Крајине су били православни хришћани.Свети Архијерејски Сабор СПЦ 1- 4.зап/22 -45 за 1995.годинe извјештава : Територија Српске Крајине се налазила под канонском јурисдикцијом Српске православне цркве. На територији Српске Крајине су биле Митрополија загребачко-љубљанска, Епархија горњокарловачка, Епархија пакрачко-славонска, Епархија осјечкопољска и барањска и Епархија далматинска. У земљи су се налазили многи православни манастири и цркве. Највећи, стари и познати манастири су Драговић, Гомирје, Крка, Крупа и Лепавина. Током борбених дејстава, многе српске православне цркве су уништене или знатно оштећене. Тако је 1993. године Хрватска војска уништила Саборну цркву Светог Николе у Карловцу и резиденцију епископа горњокарловачког Никанора Богуновића . Од 1990. до 1995. године, укупно је уништено 76 православних цркава,96 црквених зграда, 10 гробаља, једна патријаршијска ризница, црквени музеј, двије црквене библиотеке и двије архиве. Опљачкане су 94 цркве и 4 манастира.Направљена је материјална штета од 1,2 милијарде њемачких марака .Хрватска национална мањина је већином исповиједала римокатоличко хришћанство. Многе римокатоличке цркве су порушене или оштећене током борбених дејстава. Током масакра у Ловасу,Широкој Кули и Воћину,српске паравојне јединице су потпуно или дјелимично уништиле римокатоличке цркве у овим насељима.За вријеме постојања, Српска Крајина је имала три предсједника и шест предсједника владе. Након проглашења независности 19. децембра 1991. године Милан Бабић је постао предсједник. Међутим, на тој дужности није дуго остао. Током Бабићеве владавине, он се сукобио са Миланом Мартићем, који је контролисао милицију и територијалну одбрану.Стварање Српске Крајине у првој фази показало је значајну зависност од Југославије и сложеност политичким несугласицама, што је довело до политичке нестабилности. Односи између Книна и Београда били су веома сложени у јануару 1992. године. Разлог за то је био неслагање око Венсовог мировног плана. Милан Бабић је вјеровао да план „Не одговара интересима Српске Крајине, док се Слободан Милошевић залагао за његово усвајање у раној фази. Као резултат спорова са Милошевићем, Бабић је потпуно изгубио повјерење у Београд“. Скупштина Српске Крајине је 22. јануара је одбацила план уласка мировних снага у Хрватску, али је Скупштина 9. фебруара под притиском политичара из Београда, који су имали много присталица из Српске Крајине, ипак то усвојила. Бабић је 26. фебруара 26. фебруара смијењен са дужности предсједника. На приједлог Београда за новог предсједника изабран је Горан Хаџић, а Здравко Зечевић је постао предсједник владе. С обзиром да се Бабић и његови сљедбеници нису сложили са том одлуком Скупштине, у Српској Крајини је настало двовлашће. У Српској Крајини су 12. децембра 1993. године одржани први вишестраначки предсједнички и парламентарни избори. Уз Милошевићеву подршку у другом кругу избора, побједио је Милан Мартић. Бабић је пристао на компромисну позицију министра спољних послова.За вријеме постојања Српске Крајине, предсједници су били:
-Милан Бабић од 19. децембар 1991. до 26. фебруар 1992.године
Горан Хаџић од 26. фебруар 1992.до децембар 1993.године Милан Бабић од децембар 1993. — јануар 1994; изабран у децембру 1993. године, али је у јануара 1994. године на новим изборима побједио Милан Мартић;-Милан Мартић од 12. фебруара 1994.до август 1995.године љето 1990. године од јединица милиције и добровољаца у Книну формирани су одреди самоодбране, као и милицијски секретаријати, чији су припадници били српски милицајци, који су одбили да се потчине власти у Загребу. У јануару 1991. године створено је посебно одјељење унутрашњих послова, које је омогућило крајишким Србима да координишу дјелатност Милиције. Приближно у исто вријеме, у оквиру Милиције Крајине од добровољаца је створена специјална јединица, која је носила назив „Мартићевци”, по команданту Милану Мартићу. У љето 1991.године у Крајини су мобилизовани одреди Територијалне одбране, а у великом случају њиховим акцијама су руководили официри Југословенске народне армије. Након потписивања примирја 1992. године, ЈНА се повукла са територије Хрватске и Крајине, остављајући Србима дио тешког наоружања. Оружје је складиштено под надзором Мировних снага ОУН-а. Пошто су јединице ТО повучене у касарне, на борбеној линији су остале само бригаде Посебне јединице милиције, чији су припадници имали само лако ватрено наоружање. Ове бригаде су биле подређене посебном одјељењу у оквиру МУП Српске Крајине.Хрватски напад на Миљевачки плато, показао је да мировњаци неће бранити Српску Крајину и 16. октобра 1992. године основана је Српска војска Крајине — регуларна војска Српске Крајине. Спроведена је војна реформа, према којој су јединице ТО и бригаде Посебних јединица милиције трансформисане у војне бригаде и одреде. Све оне су распоређене у састав шест корпуса и Главни штаб. Српска Војска Крајине се састојала из Главног штаба, штабних јединица, армијских корпуса и РВ и ПВО. У основи, корпус СВК се састојао од штаба, неколико пјешадијских бригада, артиљеријских батаљона, противтенковског дивизиона, дивизиона ПВО и позадинских база.Неки корпуси су имали специјалне јединице, а у 7. корпусу се налазио оклопни воз. Сви корпуси СВК, са изузетком Корпуса специјалних јединица који је основан у љето 1995. године, били су засновани на територијалном принципу,што је прилично отежавало одбрану других дјелова Српске крајине .Важно тијело које је координисало активностима министарства одбране и војним јединицама, било је Врховни савјет одбране. Састојао се од предсједника, првог министра, министра одбране, министра унутрашњих послова и команданта војске. Врховни савјет одбране одређивао је војне положаје, усмјеравао одбрану у случају пријетње, мобилизовао војску и спроводио друге активности у складу са уставом и законом.Према многим истраживачима, у социјалистичком периоду, територије које су ушле у састав Српске Крајине, биле су значајно слабије развијене од остатка територије Хрватске.Бројлер пише : Инфраструктура је била мање развијена, туристички потенцијал знатно мањи, као и обим инвестиција. Прије рата, многи индустријски објекти у крајишким градовима су били дио индустријских постројења које се налазе у Хрватској или у Босни и Херцеговини. Борбена дејства су нанијела знатну штету инфраструктури Српске Крајине, прекинувши многе производне и трговинске везе. Изузетно су оштећени и стамбени објекти. Увођење санкција Југославији је утицало на ситуацију у Српској Крајини, што је погоршало већ тешку економску ситуацију.Након пада Српске Крајине 1995. године, велики дио наоружања СВК евакуисан је на територију Републике Српске и предат Војсци Републике Српске. Дио припадника СВК је наставио војну службу у ВРС. Посљедњи преостали је 11. источно-славонски корпус који је попуњен у јесен 1995, а оружје је добијао из Југославије. Послије Ердутског споразума је распуштен 21. јуна 1996. године, а оружје је враћено Војсци Југославије“.Током стварања државе, крајишке власти су вјеровале да ће изградити привреду кроз блиску сарадњу са Југославијом и Српском.Међутим, помоћ из Београда отежале су међународне санкције. Ипак, привреда Српске Крајине наставила је да функционише током периода борбених дејстава.Влада је 1992. године одлучила да подржи предузећа, која су прије рата била у јавном власништву, јер су се суочила са великим потешкоћама. Усвојила је своју валуту — динар Републике Српске Крајине, али је због велике инфлације њена вриједност стално опадала. Хиперинфлација је почела 1993. године, што је онемогућило усвајање републичког буџета. Почетком 1994. године у Југославији је уведен нови динар, везан за њемачку марку по курсу 1:1. Југословенски динар се у Српској Крајини и Српској усваја као једина валута, чиме је хиперинфлација заустављена. Нова влада са Бориславом Микелићем на челу, усвојила је буџет и почела да обнавља привреду.Многа предузећа из Српске Крајине су покушала да се преоријентишу на тржишта Српске и Србије, што је дјелимично постигнуто. Програм стабилизације привреде и финансија је развијен 1994. године. Функционисање монетарног система и финансија зависило је искључиво од Београда. Активно је кориштено пољопривредне земље површине од 700.000 хектара. Међутим, због недостатка горива за машине и недовољног финансирања, пољопривреда у Српској Крајини је показала ниску ефикасност. Конкретно, у Источној Славонији је 1994. године 45% земљишта припремљено за сијање, али је крају жетва прикупљена само за 30%. Активно је кориштен и шумски фонд од 540.000 хектара, са годишњим прирастом од 1.500.000 м³. Медији су при томе у више наврата тврдили, како је сјеча шума у Источној Славонији спровођена без регулатива и планирања. У овој области је црпљена и нафта, али у недовољним количинама како би се покрио републички дефицит горива.Нафта црпљена у Српској Крајини слата је на прераду у Панчево у Југославији. Затим је оно продавано на територији Српске Крајине. Истовремено, дио горива је додјељиван војсци и министарству унутрашњих послова, како би испунили своје потребе.Прва мјера ка стварању образовног система независног од Загреба преузете су у септембру 1990. године, када је основан Културно-просвјетни савјет Сјеверне Далмације и Лике. У марту 1991. основано је министарство образовања, са сједиштем у Книну и мјесним канцеларијама у Белом Манастиру и Топуском гдје је основано нешто касније. На челу министарства се налазио Душан Баџа, професор из Обровца. Са почетком непријатељстава, образовни процес је више пута прекинут. Саме школе су периодично бомбардоване и уништаване.Душан Баџа пише : У јуну 1993. године влада Српске Крајине донијело је одлуку о оснивање Универзитета Никола Тесла у Книну. У саставу универзитета су се налазила четири факултета: Филозофски факултет у Петрињи, Пољопривредни факултет у Белом Манастиру, Политехнички факултет у Книну и Факултет друштвених наука у Книну. Професори из Србије и Српске су пружали значајну помоћ универзитету.У школама Српске Крајине су се учили сљедећи предмети: српски језик и књижевност, српска и општа историја, географија, музичка и ликовна култура, природа и друштво и вјеронаука. Уџбенике је штампао Завод за уџбенике и наставна средства Београд. Из Србије је допремана хуманитарна помоћ како појединачно ученицима, тако и цијелим школама. Дјеца погинулих бораца су добијала уџбенике на поклон. Знатну помоћ образовном систему Српске Крајине, осим Србије, пружале су Грчка и Русија.У љето 1993. године у Српској Крајини је основана Народна библиотека, чије је оснивање помогла Српска академија наука и умјетности. У Книну је 16. јуна основано Српска народно позориште.
Ансамбл позоришта је учествовао на фестивалима у градовима Српске Крајине заједно са колегама из Српске и Србије. Нешто касније у Книну је основан документациони центар „Крајина-филм”. Бројне културне манифестације су одржаване у Домовима Српске војске Крајине, посебно у Книну, Бенковцу, Петрињи, Глини и Белом Манастиру. Организована су и културна друштва. Поред тога, у Српској Крајини су преузете одређене мјера за оснивање музеја. Музејска дјелатност је организована у Книну (Книнска тврђава), Бенковцу (Каштел Бенковић), Петровој Гори, Топуском, Вуковару (Дворац грофа Елца) и Белом Манастиру“.У Српској Крајини се емитовала „Државна радио-телевизија”, као и у Бенковцу, Книну, Грачаници, Кореници, Слуњу, Вргинмосту, Петрињи, Окучанима, Вуковару, Борову Селу, Мирковцима и Белом Манастиру. Крајем 1993. године, ради предизборне кампање Милана Мартића, уз подршку Југославије, почело је емитовање програма „Телевизија на Плитвицама”.Послије пада Српске Крајине у августу 1995. године, многи ученици и студенти наставили су школовање у Србији. У јесен 1995. године, образовне институције Србије су из избјегличких породица из Српске Крајине забиљежиле 15.900 основаца, 6.100 средњошколаца и 1.890 студената“.
( наставиће се )
