-Тодор Божинин Булатовић ,рођен 1937 .године у Горњим Ровцима -Колашин .Основно образовање стекао у Горњим Ровцима а Гимназију у Подгорици .Медицински факултет завршио у Београду гдје је завршио ,први из Црне Горе специјализацију из педијатријске кардиологије а касније се сели у Подгорицу .Са супругом Цаном има двоје дјеце : Дејана и Данијелу .Упокојио се 17.јануара 2020 .године у Подгорици .-Ранко Јагошев Булатовић,рођен је 1955. године у Колашину. Један је од оснивача ПСД „Требаљево“, а касније и ПСК „Требаљево“. У клубу је обављао функцију благајника и секретара, а 05.12.2010. године изабран је за председника клуба. Током кризних година стално је одржавао рад клуба плаћајући путовања на бројна такмичења из сопствених средстава.Био је члан организације скијашких судија и предсједник те организације за градове Колашин, Мојковац и Бијело Поље. На такмичењима је обављао дужности од судије до техничког делегата. Као планинар, учествовао је у више експедиција и меморијала у Црној Гори.Посебно је био посвећен развоју нордијског скијања у Црној Гори, где је истрајношћу и напорним радом створио такмичарски тим у свом клубу, а затим и црногорску репрезентацију у нордијском скијању, са којом је учествовао: 2015. године на Светском првенству одржаном у Фалуну (Шведска), 2017. године на ФИС Светском првенству одржаном у Лахтију (Финска), и 2018. године на Зимским олимпијским играма у Пјонгчангу (Јужна Кореја).Његов рад и даље спортске планове прекинула је тешка болест, од које је убрзо преминуо 1. јануара 2019. године.-Вељко Влаховић ,Рођен је 2. септембра 1914. у селу Трмање, код Колашина. Његов отац је био капетан прве класе Милинко Влаховић (1881—1930), командант Ровачког батаљона Војске Краљевине Црне Горе, a после њене капитулације, заједно са братом Тошком Влаховићем (1890—1917), један од вођа Јабланичко-Топличком устанку 1917. године.Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Подгорици и Београду. Студирао је машинство на Техничком факултету у Београду, на Чешком техничком универзитету у Прагу, на Сорбони у Паризу и дипломирао на Московском државном универзитету Ломоносов.Веома се рано, још као средњошколац, укључио у раднички покрет. У Београду је 1932. године изабран за секретара Удружења средњошколаца београдских гимназија, које је тада било језгро револуционарног, средњошколског покрета.Ступајући на студије машинства на Техничком факултету у Београду, по природи систематичан, радан и упоран, убрзо је постао један од истакнутијих бораца и руководилаца напредног студентског покрета у Београду. У Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) је примљен 1933, а у Комунистичку партију Југославије (КПЈ) 1935. године, као већ истакнути студентски активист.Средином тридесетих година, студенти Београдског универзитета били су покретачи и организатори бројних политичких акција у граду и на Универзитету. Влаховић је већ тада био један од истакнутих организатора и руководилаца борбе београдских студената за аутономију Универзитета, слободу науке и културе, против националистичких удружења и полицијске страховладе, за демократске слободе и друштвени напредак земље. Био је члан од оснивања, а од 1935. до јула 1936. године, и председник Акционог одбора стручних студентских удружења на Београдском универзитету, и један од најистакнутијих организатора и руководилаца великих студентских штрајкова (фебруара 1935. и 4. априла 1936) у Београду. Због тога је хапшен и интерниран у концентрациони логор у Вишеграду (14. фебруара до 20. марта 1935) и искључен с Универзитета за 1935/1936. годину. Пре и у току штрајкова путовао је у Загреб и Љубљану због координације заједничке акције студената ова три велика универзитета против тадашњег режима.Заједно с Лолом Рибаром учествовао је у формирању акционих комитета и у припремама југословенске студентске делегације за Светски омладински конгрес у Женеви, одржан у јесен 1936. године.Половином 1936. године, по одлуци партијског руководства на Универзитету, да би избегао хапшење, отпутовао је у Праг, где се одмах укључио у рад партијске организације југословенских студената у овом граду, и убрзо изабран за заменика секретара партијске организације.Учествовао је у Шпанском грађанском рату, као борац Интернационалних бригада. Крајем јануара 1937. године, с групом од 26 југословенских студената, из Прага се илегално, преко Париза, пребацио у Шпанију. Из првих дана његовог боравка у Шпанији потиче и његово познато писмо студентима Београдског универзитета, у коме их позива на акцију давања свестране помоћи шпанском народу у борби за његову слободу.На ратишту изгубио ногу .Читава Вељкова породица је учествовала у Народноослободилачкој борби. Браћа Бранко и Душан, су погинули као високи војни руководиоци НОВЈ, а сестра Дуња и брат Мишо су носиоци Партизанске споменице 1941. И Вељкова мајка Мијојка је такође била активни учесник НОР-а.Преминуо је 7. марта 1975. у Женеви. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.Послије Другог свјетског рата , обављао је најодговорније партијске и државне дужности:потпредсједник Вијећа народа у Народној скупштини ФНРЈ,председник Одбора за просвјету Савезног извршног вијећа (СИВ),председник Спољнополитичког одбора Народне скупштине ФНРЈ,замјеник министра иностраних послова ФНРЈ, од 1951. до 1952. идиректор листа „Борба“ (1953).Био је члан Савјета федерације и имао чин резервног генерал-мајора ЈНА.Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске велике звезде, Орден јунака социјалистичког рада, Орден народног ослобођења, Орден Републике са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звијездом и Орден братства и јединства са златним вијенцем. Носилац је и иностраних одликовања, попут совјетског Ордена Лењина, шпанског републиканског Ордена ослобођења, мађарског Ордена заставе, Ордена пољске обнове и других. Орденом народног хероја Југославије одликован је 27. новембра 1953. године.Преминуо је 7. марта 1975. у Женеви. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Влајко др Влаховић ,рођен је у Трмању у истој породици као и његов брат од стрица Вељко 17.јануара 1910 .године .Послије завршене основне школе уписује цетињску богословију гдје постаје најбољи ђак свих генерација ( мада је рад Богословије прекидан више пута ) .Богословски факултет СПЦ завршио у Београду 1931 .године просјечном оценом 10 .Следеће године магистрирао а 1933 .године докторирао теолошке науке на тему „Света тајна причешћа „. Влајко Влаховић од почетка свог живота био је против комунизма . Велики Светосавац . Један од идеолога анти-комунистичког покрета у Српском народу веома рано постаје најбољи другар са Благојем Поповићем ( потоњи Ава Свети Јустин ћелијски) а обојица ученици Светог Вл.Николаја Велимировића .Предавао на цетињској Богословији и Београдском Богословском факултету.Успио је на крај Другог свјетског рата да се домогне Аустрије и настанио се.
Тамо је преживио више атентата међу којима је најзначајнији онај када је његова сестра Васиљка Вујошевић пронашла убијеног Јакова Љотића и Минхену крајем 1974.године . Крајем 1991. године вратио се у Црну Гору. Умро је двије године касније у Подгорици у кући свог сестрића Луке -Мишка Вујошевића . Преживио је и Радојица Гајов Поповић, из Орашја, Даниловград, свештеник. После многих успона и падова, Поповић је завршио у Аустралији. Према књизи „Спомен жртвама братоубилачког рата 1941-1945“, у тадашњем даниловградском округу, Поповић је учествовао у прикупљању информација о кретању Анте Павелића и у набавци безбиједног оружја за Благоја Јововића, који је извршио атентат на усташког вођу Анту Павелића. Нешто касније, свештеник Радојица Поповић је погинуо „падом из путничког воза“.Влајко Влаховић аутор је неколико десетина књига од којих издвајамо : – Српске народне изреке ,Минхен 1951 ;- Породични живот код Срба,Минхен 1954;- Светиња Кумства ,Минхен 1960;- Света Жича ,Минхен 1971 ;- Из Српског верског живота ,коаторство : др.Лазо М.Костић ,др.Влајко Влаховић ,Цирих 1961 .г.- Антологија Српског песништва ,Минхен 1974; – Црна Гора на крсту ,Свети Сава или Броз ,Чикаго ,1980 .г.- Никола Пашић,Гробар Српског народа,Минхен ,1981 .г – Његош неосвојива тврђава духовна ,Минхен 1983 .г.- Илија Гарашанин,српски умотворац ,Минхен 1985 .г.- Тито и Црногорци ,Минхен 1986 .г.- Др.Ђоко Слијепчевић ,великан српске црквене историје ,Минхен ,1987 .г;- Црна Гора у раљама црвене аждаје ,Минхен 1988 .г.Станиша др.Влаховић ,рођен је у Трмању 1914 .године .Основну школу завршио је у родном мјесту а Вишу реалну у Подгорици .Правни факултет завршио је у Београду 1931.године . Упоредо са правом студирао је и Философски факултет одсјек за историју Београдског универзитета. Уз свог брата Влајка један од најчешћих противника комунизма у Црној Гори.Успио је да се пребаци у Њемачку гдје постаје главни и одговорни уредник Искре .Послије убиства Јакова Љотића и паљења штампарије Искре у Минхену ,Станиша прелази у Бирмингем код Лондона . Његов рад састојао се у томе да разбије Вјековни илузију српску о Српско- англо- саксонском пријатељству .Станиша је од почетка другог свјетског рата активно учествовао у ослободилачким акцијама ЈВуО .По преласку у Лондону обнавља са др Владимиром Љотићем Искру . Аутор је преко 80 књига ,14.000 новинских написа ,петиција и сл. Аутор је чувеног Меморандума који је поднијела Фондација лорда Бајрона за балканске студије у вези НАТО агресије на СРЈ ( Србију и Црну Гору) :1. У прилогу се налази „Досије Косово“, књига коју смо недавно објавили.2. Фондација је спремна да понуди стручне свједоке који ће сведочити на саслушањима одбора. Имамо у виду Сер Алфреда Шермана, др Мајкла Стентона и, ако околности дозволе.3. Фондација позива одбор да истражи намјерно одбијање НАТО-а од интервенције која је била у складу са Повељом УН и мање насилна од бомбардовања. Здрав разум, међународно право, регионална стабилност и, не мање важно, хуманитарна разматрања налагали су од почетка 1998. године па надаље да се безаконито погранично подручје Албаније са Косовом запечати како би се зауставио доток оружја ОВК и затворили њени кампови за обуку. Таква акција је могла имати мандат Савјета безбједности Униједињених нација , јер руски и кинески вето не би био могућ. Штавише, Албанија није била у позицији да се противи с обзиром на то да је била банкротирана и клијентска држава НАТО-а.Замислите какав би био утицај на Алстер да је Ирска Република утонула у анархију, са свим својим оружарницама опљачканим, а ИРА преузела контролу над пограничним подручјима. Па ипак, еквивалент се догодио у Албанији.Да је само НАТО предузео акцију против ОВК у Албанији, Косово би било поштеђено већег дијела насиља које је услиједило и задржало би своју мултиетничност. „Терористичка“ ОВК не би заменила „пацифисту“ Ругову. Косовски Албанци би такође схватили да је проширена аутономија – коју је Београд већ у принципу признао, под условом да не отвори врата сецесији – највише што се може постићи. Ограничена војна акција у Албанији би појачала дипломатски рефрен да је територијални интегритет Југославије неповредив. У најмању руку, купило би се драгоцено вријеме.Одбор за спољне послове Представничког дома би могарао да истражи овај аспект.4. Фондација предлаже да одбор истражи да ли је масовни егзодус косовских Албанаца био предвидљива посљедица покретања НАТО-ове кампање бомбардовања Југославије? Скрећемо пажњу одбора на изјаву Џона Брутона, бившег премијера Ирске. Он је присуствовао састанку у Берлину — НАТО је тог јутра најавио да ће бомбардовати, али прије него што је бомбардовање почело — на којем је Карл Билт, бивши премијер Шведске, предвидио да ће бомбардовање резултирати милион избеглица. Изјава Ендија Полака:… У међувремену, лидер Фине Гела и бивши премијер, господин Џон Брутон, јуче је љутито осудио оне који тврде да се масовни егзодус избеглица на Косову није могао предвидјети.У саопштењу, господин Брутон је рекао: „Британски министар спољних послова, посланик Робин Кук, једноставно не износи истину када је данас рекао да нико није могао да предвиди избјегличку кризу размјера оне која се сада дешава на Балкану, након одлуке да се бомбардује Југославија, а да се одбије слање копнених трупа ни под којим околностима. Гријеши.“„Након што је НАТО објавио бомбардовање, али прије него што је бомбардовање почело, присуствовао сам састанку у Берлину гдје је Карл Билт, лидер шведске опозиције и бивши посредник у Босни, посебно предвидио милион избеглица у року од двије недеље од почетка бомбардовања“, рекао је господин Бартон. „Овај исход је гарантован јавним саопштењима председника Клинтона да копнене трупе неће бити ангажоване.“Господин Брутон је позвао на четвородневни прекид бомбардовања следећег викенда, како би се поклопио са православним Ускрсом. Рекао је да би ово вријеме требало искористити за тражење решења путем преговора, могуће уз учешће неког европског државника који није чланица НАТО-а, као што је господин Билт. Фондација предлаже да ангажујете Карла Билта као вјештака.5. Фондација се радује сарадњи са одбором.Фондација захтијева да се Србији као сукцесору СРЈ исплати ратна одштета 480 милијарди евра а избјеглицама 120 милиона евра а гарант тога да буде СБ УН „.- Александар Драшковић ,рођен је у Колашину 1938 .године гдје је завршио основну школу .Гимназију завршава у Нишу и Београду а философски факултет у Београду . Магистарски рад „Мојковац 1916“ одбранио је на Руском језику на универзитету Ломоносов у Москви 1964 .године а докторску тезу „Мојковачка операција “ на Универзитету у Сорбони – Француска 1968 .године . Од 1969.године асистент у настави на Београдском филисоским факултету одсјек за историју ,као ванредни професор Нишког и Новосадског универзитета . Од 1971.ванредни професор Београдског универзитета.За редовног професора изабран одлуком наставно – научног већа Београдског универзитета 1974.године .Послије усвајања Устава из 1974 .године запао у немилостБрозовог режима како један од највећих критичара тог Анти- Српског устава . Важи у српском народу као најбољи познавалац Мојковачке операције и Боја на Мојковцу када је црногорска војска давала одступницу на Мојковцу за Бадњи дан 1916 .године .Аутор је и документарног филма Мојковац 1916 .године .Драшковић је уз радове о Мојковцу написао још преко 120 радова о Србима у Лици ,Србима у Враки,Србима у Ровцима и Морачи .Имао је чин резервног генерал мајора Војске Југославије а Предсједник СРЈ Слободан Милошевић постхумно га је одликовао орденом слободе јуна 1999 .године. Александар Драшковић,преминуо је 15.априла 1999 године од карцинома . Сахрањен у Алеји заслужних грађана у Београду два дана касније .
( наставиће се)