Пратећи границу херцегове територије од средњег тока Таре према југу, Динић устврђује: „На подручју између Таре и Боке Которске, граничну зону чине жупе Морача са својим градом, Никшићка жупаса Сусједом, Острог, Будош и Драчевица са Новим и Рисном.“ Међутим, у односу на овај дио границе Динић показује извесну резерву: „Ако се занемари извесна нестабилност која се запажа овде у пограничној зони, као вероватна граница која је преовладавала могу се узети Сињајевина, затим развође између Горњег тока Таре и Мораче, планина Прекорница јужно од Никшићке Жупе, даље изворни крај Зете — јужно од Острогаи Будоша — одатле преко Цуца на море код Рисна. То је углавном Херцеговина према Црној Гори до 1859. године. Једино би на Сињајевини нешто одступала према истоку, пошто је захватала и Колашин.“ Дакле и Динић сматра, уза све исказане резерве, да је средњовековна жупа Морача у целини припадала херцегу Стефану. На резултате истраживања М. Динића, а тиме посредно и на податке из повеља које је објавио Л. Талоци, ослањали су се касније идруги истраживачи и историчари. Тако, на пример, Сима Ћирковић у својој монографији о Стефану Вукчићу Косачи и његовом добу (1964), позивајући се на М. Динића, каже да је „херцегова држава у најбољим данима имала границе на Цетини, Неретви, вододелници слива Праче, негде близу Гласинца, у долини Лима, на Лиму и Увцу, на Тари, Морачи и северној обали Боке Которске. Позивајући се такође на М.Динића, Вељан Атанасовски (Трпковић) сматра да је Стефан Вукчић „задржао у својој власти десну обалу реке Лима, а одатле је гранична /b>линија ишла вододелницом Лим–Ћехотина, пресецала реку Тару, а одатле до Боке Которске ,граничну зону су чиниле жупе Морача,Никшићка и Драчевица са градовима Новим и Рисном.Начин исписивања назива утврђења, жупа и области у повељама о поседима херцега Стефана задавао је доста муке истраживачима. Још је Јиричек устврдио да су „имена у овим повељама већином унака-жена“, а и Динић је сматрао да су код Талоција „многа имена рђаво традирана“. Упркос томе, Динић је успео да изванредно растумачиниз топонима замршене етимологије и географије .Коментаришући језичке особине ових повеља Милан Вего је нагласио да су „поједина имена утврђења преписана с оригинала у сва три штокавска наречја“ (мисли се на екавски, ијкавски и икавски изговору оквиру штокавског наречја — примједба аутора ), што говори о постојању три зоне с различитим рефлексима старог гласа јат у пространој херцеговојобласти. Канцеларија краља Алфонса Петог у Напуљу издала је повеље херцегу Стефану на основу казивања његових изасланика „по диктату, с тим што је писар краља Алфонса Петог тражио слова или скуп слова да адекватно изрази име утврђења или жупе“, а „понекад краљев писаризмишља нека слова“. Такав начин исписивања ових топонима понекадније био успешан, а ни изасланици херцега Стефана нису имали јединствену графему Честа је појава да се предлог спаја с именицомкоја означава неки географски појам, што су радили и дубровачкиписари — подсјећа Вего.Истраживачи су одавно запазили да су у повељама Алфонса Петог из1444. и 1454. године и Фридриха Трећег из 1448. године о посједима херцега Стефана Вукчића означена само утврђена мјеста (castra), те да стога у њима не налазимо вароши без тврђаве, као што су нпр. Пријепоље,Пљевља, Фоча итд. Али, Динић je указао и на једну посебну вриједностповеље Алфонса Петог из 1444. године: у њој се у већини случајева даје и име жупе у којој је град лежао. А Вего додаје да се у тој повељи уз име утврђења „не спомиње увек жупа него често област са више жупа, нпр. област Дрина, област Вечерић, Хумска земља итд“. Он је уз то нагласиода изрази castrum, castello, civitas у повељама не означавају увек велики /div>утврђени град; Понекад је то ознака за обичну мању или већу кулу .Кула у Ровцима не разликује се од кула у Кучима ,Шаљама ,Радомиру ,Мирдитама,Дукађина или било где друго на југу где живе Срби “
(наставиће се)