Вијек након уједињења и стварања Краљевине СХС не престајеинтересовање научне јавности за многе сложене аспекте ступања Црне Горе у троимену југословенску политичку заједницу. Зеленашки и бјелашки покрет, упркос многим утврђеним историографским чињеницама, остају, с правом, предмет обраде истраживача. Разумије се,овај кључни проблем црногорске повјеснице има своју предисторију. У том смислу, потребно је разликовати два појма који доводе до оштрог конфликта 1918. и почетком 1919.године Ријеч је о појмовима ,,српство“ и ,,црногорско надсрпство“. Појмовно, ,,српство“ представља народносни идентет, док ,,црногорско надсрпство“ јесте идеолошка конструкција..Из синтагме „црногорско надсрпство“ проистиче коријен будућихантагонизама, који ће, мијењајући облик и форму, остати актуелан више од стотину година у Црној Гори. ,,Већ помињана конструкција, означена као црногорско надсрпство, представљала је веома важан чинилац државне културне политике у доба књаза/краља Николе. Премда је државна идеологија за вријеме књаза/краља Николе увелико истицала од раније присутан осјећај припадности Црногораца српском народу, она је,у начину на који је испољавана, за собом вукла озбиљну противрјечност, из које ће се, до судбоносне 1918. године изродити посве различита гледишта на садржај црногорског српства.“ Дилема се у крајњемисходишту појавила у облику: држава или народ? Кроз ову форму огледасе идентитетска квадратура круга посљедњег стољећа и по црногорске историје. У непомирљивости наведене дихотомије треба, између осталог, тражити нуклеус узрока Божићне побуне из јануара 1919. године. Иако је уједињење Црне Горе са Србијом представљало историјскунужност, један дио чиновника и официра имао је реалне разлоге за опирање неумитном току историје. Новица Ракочевић о томе наводи: „Једном дијелу официра и чиновника, а особито онима који су се налазили навишим положајима у државној хијерархији, а и оним старијим, није било лако раскинути тако нагло са краљем Николом. Томе је било више разлога: непознавање опште ситуације, питање будућег положаја чиновника и официра, награде, одликовања, конзервативизам и сентименталност према старом краљу, нарочито код старије генерације.“ Указујући на политичке резоне старог кадра будућих зеленаша, Новица Ракочевић закључује:„У конзервативним круговима није се радо гледало на то што на политичку позорницу ступају млади људи, до тада непознати, који по њиховом схватању нису били заслужни за Црну Гору као њихове породице. Уз то, официри су били везани заклетвом краљу, чекали су и да чују мишљење својих другова који се још нијесу били вратили из интернације, а нарочито их је забрињавао њихов будући положај. Ово региструје и академик др. Димитрије Вујовић, наводећи: „На бази друштвено-економскх процеса који почињу да се развијају убрзо послије црногорско-турског рата 1876–1878, долази до кризе аутократске владавине књаза Николе и до рађања опозиције његовој управи. Та опозиција се регрутује из редова младе буржоазије, интелигенције, нарочито школске омладине и дијела бивших печалбара. Она представља напредни буржоаско-демократски покрет, па због тога чини свијетлу страницу црногорске историје. Тај је покрет, поред осталог, истицао и захтјев за уједињење Црне Горе и Србије, што је изражавало историјски прогрес. Али, чим би прешао на предлагања конкретних путева остваривања те историјске потребе, сукобљавао се са неким историјским реалностима и није могао употпуности да изрази потребе и интересе Црне Горе.“Припреме, ток и посљедице Божићне побуне историчари су стално објашњавали. Тако се зна да је 3. јанура 1919.намјера да се организује оружани сукоб на Цетињу између побуњеника и припадника Јадранских трупа постала јавна тајна. Затим су услиједили преговори генералаДрагутина Милутиновића с побуњеницима, чије је сједиште било у Бајицама, недалеко од Цетиња.Како побуњеници из Бајица, предвођени Крстом Зрновим Поповићем и капетаном Ђуром Драшковићем, тако и група побуњеника у самом Цетињу, износили су ставове о томе како је потребно да Србијанци оду с Цетиња. Објашњавали су свој политички програм, истичући да у југословенску заједницу хоће да ступе искључиво ,,са својим барјаком и својим владаоцем“. Животић примјећује: ,,Генерал Милутиновић је из разговора с обе групе побуњеника закључио да побуњеници желе самосталан улазак у југословенску државу, да су присталице свргнутог краља Николе и да у свом подухвату имају пуну италијанску подршку.“Како су разговори генерала Милутиновића и других официра изсастава Јадранских трупа остајали без успјеха, тако се и јављала потреба за посредовањем цетињских угледника, људи од неспорног интегритета. Према Животићу, кључна улога у преговорима двије непријатељске стране припала је познатом сердару Јанку Вукотићу, доказаном ратнику. Он се одраније познавао с генералом Милутиновићем, с Брегалнице из 1913, и ратовања у источној Босни, 1914. године. Па ипак,Животић његову улогу означава као ,,посебно загонетну“ у преговорима. У чему заправо огледала та ,,загонетка“? Прије свега, сердар Вукотић је промјенио држање, и то у само једном дану. Шурак црногорског суверена дошао је у штаб генерала Милутиновића с 30 својих присталица да пружи безусловну подршку комаданту Јадранских трупа. Истог дана српски генерал га је послао да посредује у Бајицама, гдје се налазио штаб побуњеника. Но, идућег јутра све је било другачије. Вукотић не само да није обављао посредничку улогу, већ је Милутиновићу из Бајица слао ултиматум. У његовом писму које је адресирано на Милутиновића тражено је да се дозволи да побуњеници запосједну већину градских квартова. Разумије се,командант Јадранских трупа одбио је Вукотићеву потражњу.11Запажања о поступцима Јанка Вукотића генерал Милутиновић износи на сљедећи начин: „Уопште држање сердара Јанка Вукотића бејаше неразумљиво. Мени довео 30 Чевљана, а тамо на супротну страну можда упутио 300. Видео је све шта је код мене, а тамо остао и шаље ми ултиматуме. Да не беху дошла племена Кучи, Белопавловићи, Васојевићи као и Граховљани на позив Марка Даковића, ко зна шта би било са мном на Цетињу када сам имао само један батаљон и две хаубице без нишанских справа и ограничени број артилериских зрна око 1000″ .
(наставиће се)