Одатле прелази у Атину, у којој, за вријеме седмогодишњег боравка, поред свакодневне парохијске службе, докторира, а тезу, коју пише на грчком језику, о Светом Григорију Палами, брани уз највишу оцјену. Потом, годину дана проводи на Светој Гори, а онда је позван да предаје на Руском православном институту Свети Сергије у Паризу од 1974. до 1976, гдје уз осталих пет језика које је савладао, усавршава и француски језик.Замонашио се 1967. у Грчкој, гдје је потом 21. јула 1968. постао јеромонах.По повратку у Београд је изабран за декана Богословског факултета и ванредног професора, да би крајем 1985. рукоположен у чин епископа и постављен на катедри епископа банатских са сједиштем у Вршцу, одакле је уочи Божића 1991. дошао на Цетиње када бива устоличен за митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског, и егзарха свештенога трона пећког, преузевши титулу којом се прије митрополита Амфилохиja служио владика Василије Петровић . Након дуге комунистичке власти многе цркве су биле запуштене, а број свештеника је умањен, а читаве генерације су биле под дејством комунистичке идеологије и атеустичке дриге , тако да је устоличен у тешко врихеме за Српску православну цркву у Црној Гори.Амфилохије је подстакао обнову цркава и манастира и повећао број свештеника. Покренуо је 1992. гласило Црногорско-приморске митрополије Светигора, а покренуо је и широку издавачку активност. Покренуо је и Радио Светигора 1998. године.Обновио је рад цетињске богословије послије пола вијека Предавао је на Богословском факултету у Београду од 1980. до 2005, када се повукао због мноштва обавеза. Поред теологије и филозофије, бавио се есејистиком и преводилаштвом. Владика Амфилохије уредио је зборник Јагње Божије и звијер из бездана 1996, у коме се излаже православна филозофија рата. По први пут у историји митрополије црногорско-приморке , митрополију су 1993. посетила два најистакнутија патријарха, цариградски и руски. Исте године по први пут је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве одржан у Митрополији црногорско-приморској.Након хоспитализације патријарха Павла 13. новембра 2007, Свети архијерејски сабор одлучио је да привремено пренесе дужности патријарха српског на Свети архијерејски синод на челу са митрополитом Амфилохијем, као замјеником патријарха-местобљуститељ . Након смрти патријарха Павла, 15. новембра 2009, на ванредној сједници Светог архијерејског синода изабран је за мјестобљуститеља патријарашког трона.Одлуком Светог архијерејског синода од 21. маја 2010, именован је за администратора Епархије рашко-призренске, а престао је то бити 26. децембра 2010. након увођења епископа липљанског Теодосија у трон епископа рашко-призренских. На редовном мајском засиједању Светог архијерејског сабора одржаном у периоду од 17. до 26. маја, митрополит Амфилохије је именован за администратора новоосноване Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке.Као администратор мисионарио је по Јужној Америци и крстио неколико људи по православном обреду са архимандритом Рафаилом.Митрополит Амфилохије био је други по рангу међу епископима у хијерархији СПЦ, одмах након патријарха српског. Почасни докторат Института Светог Сергија у Паризу добио је у фебруару 2012. године.Ухапшен у Манастиру Златици на Цвијети 2020 .године и држан више часова у кужном казамату Подгоричке Удбе .Преминуо је 30. октобра 2020. у 8:20 часова, у Клиничком центру Црне Горе, након примања светог причешћа.Сахрањен у Саборној Цркви Васкрсења Христовог у Подгорици ,храму који је са народом подигао у славу Васкрсења Христовог.Још за живота сматран је за једног од најзначајних српских архијереја уз Светог Саву Ненањића и Владику Николаја Велимировића.
( наставиће се)