Сјеверо-источним и источним ободом планинских ланаца које смо описали тече ринека Морача, која извире између врхова Велики Зебалац и Морачка капа. Морача тече прво „динарским правцем“ сјеверозапад–југоисток (тај изворишни дио њене долине назива се Горња Морача), а код села Рашко и Миоска скреће према југу или како Јован Цвијић каже: „у метохијском правцу“ где њена долина добија проширење, све до кањона Платије (то се подручје назива Доња Морача, у чијем се средишту налази манастир Морача). На другој страни 38 км дугог кањона Платије Морача избија на обод простране Зетске котлине и сада већ као равничарска река тече према Скадарском језеру“ Као што је речено, вододјелница између слива Мораче и Горње Зете (с Грачаницом) налази се на високом превоју Требијеш, одакле се воде сливају према Капетановом језеру (1.678 м), из којега (прво као понорница) истиче ријека Мртвица, која се код Међуријечја улива у Морачу.Правац тока ријеке Таре представља „антипод“ правца тока Мораче, јер од свог изворишта испод Комова (2.487 м), преко Колашина ,где се „мимоилази“ с долином Мораче, па до Мојковца Тара тече „метохијским правцем“ југ–север, а одатле даље „динарским правцем“ југоисток–сјеверозапад.Цио планински систем o коме је било ријечи Павел Аполонович Ровински, први темељнији истраживач планина Црне Горе, назвао је Централни масив, а описао га је ријечима: „На путу од Колашина к Тушињи преко Сињајевине ви видите, у врло оштром контрасту, с једне стране равну, лако заталасану површину сињајевинског платоа — на сјеверу од долине Липова, а на другој страни, на југу од Сињајевине, — хрпе планина, необично високих, с голим оштрим врховима, који скоро вертикално висе над провалијама што зјапе у њиховим подножјима.“Управо на том терену протезала се граница области Косача и области Бранковића и треба пажљиво идентификовати њихове додирне тачке водећи рачуна не само о изгледу терена него и о свим другим околностима образовања граница у средњем вијеку.2. Комуникацијске карактеристике у средњем веку,далеко су од данашњих у сваком погледу .Данас су добро познате трасе трговачких путева у овом дијелу Балканског полуострва у средњем вијеку. О њима је писао још КонстантинЈиричек, затим се њима позабавио и Михаило Динић, а пре четри децениједетаљније је расправљао Гавро Шкриванић. Податке о трговачким путевима налазимо и у радовима о појединим питањима територије, трговине и привредног живота уопште у средњовјековној српској и србо-босанској држави и у Дубровнику, као и у ширим историографским синтезама.За области о којима је овдје ријеч посебно је важан положај Никшићког поља с утврђеним насељем Оногошт (касније Никшић), које је у средњем вијеку представљало веома важно саобраћајно чвориште. Поред лука у приморју :Дубровник, Рисан, Котор) и мјестâ на важној /комуникацији „динарског правца“ у ближем копненом залеђу Гацко, Подгорица, Скадар, Никшић је био повезан посебним саобраћајницама и са земљама унутрашњости. Међу њима најважнија су два правца:1) према ријеци Тари, 2) према ријеци Морачи. Трасе оба ова правца недавно смо идентификовали на терену уз помоћ и пратњу добрих познавалаца овог терена.Од Пирлитора терен нагло пада к Тари према месту Левери (Левер Тара), гдје је некад био брод (скела), а у новије време ту је подигнут висећи мост и статични мост . Из кањона Таре пут се затим поново пео планинским странама према Брезници (данашња Пљевља), и то преко места Заглавак, Глибаћи и Потпеће. На овој дионици постојало је скретање на исток, према насељу Маоче,( истовјетан топоним Косаче су користиле и у Срби,- босанској држави прим.аутора ) одакле се могло путовати у више праваца, па и према Бијелом Пољу (тада се ово место називало Лим), гдје се налазила важна караванска станица поред цркве Све. Петра и Павла. Пљевља су преко долине ријеке Ћехотине била добро повезана с Фочом данас Србињ у долини ријеке Дрине, а на истоку (преко планинског превоја Јабука) с Пријепољем и манастиром Милешева. Пријепоље је такође било важна раскрсница српских средњовјековних путева. Ту су се сусретали путеви из неколико праваца и спајали с копненом трансверзалом познатом као Босански пут (или Цариградски пут), који је од Врхбосне, преко Вишеграда и Добруна водио према Сјеници, Новом Пазару и Звечану те даље у Косовску котлину, односно преко Копаоника у долину Топлице а даље према долини Марице и Цариграду).Ваља напоменути да је планина Сињајевина прилично проходна, мада њена висока површина отежава кретање зими због сњегова. И данас су познати путеви преко Сињајевине, а још се користи каравански пут „Ђурове Јерине“ („Проклете Јерине“, жене деспота Ђурђа Бранковића),којим се из Барâ у долини Тушиње, на јужном ободу Сињајевине, може љети доћи коњем за четири сата у Добриловину, на сјеверном ободу Сињајевине, тј. у долини Таре из Манастира Морача.Од Никшића је водио и пречи пут према руднику Брсково удолини Таре код данашњег Мојковца, и то преко манастира Мораче .Манастир Морача био је по свим изнијетим историјским изворима сједиште Српских Брда у Црној Гори,не само у духовном већ и у сваком другом смислу .Уз пут поред Манастира Морача постојале су и још двије варијанте за транспорт и трговину . У љетњем периоду ишло се преко површине Лукавица и даље према Требијешу и Капетановом језеру, а одатле на садашње село Веље Дубоко у изворишном дијелу ријеке Мртвице, па по-том преко садашњег села Лијешње до манастира Мораче (на ниском платоу, 315 м). До Лукавице се, пак, могло доћи из неколико праваца: а) идући од Никшића преко висоравни Луково скретало се на исток, према висоравни Коњско, па заобилазећи планину Боровник с јужне стране избијало на Баре Бојовића и улазило у источни део Лукавице,ближе Капетановом језеру; од Лукова се могло ићи даље према Шавнику, благим успоном, па се код Ћеранића горе скретало на исток и избијало на западни дио Лукавице, те се прелазило преко целе ове површине да би се приспјело до Капетановог језера; в) на Луке Бојовића и Баре Бојовића и источни дио Лукавице могло се доћи и из Никшићке Жупе, преко Кутске горе: или из данашњег села Облатно (на улазу у Жупу) или из данашњег села Заград (у средишњем делу Жупе). Наведени пут од Никшића до манастира Мораче није међутим био проходан током цијеле године због висине „Централног масива“, куда је водио, а посебно због сметова на високом превоју Требијеш. Зато се користила и паралелна комуникација долином ријеке Грачанице (касније названа Никшићка Жупа). Њоме се уздуж прелазила цинела долина, па се преко села Моракова у изворишном дијелу ове реке, стизало на јужне падине планине Маганик, а потом преко села Мртво Дубоко у долини Мртвице силазило у долину Мораче код данашњег места Међуријечје, и тако доспијевало до манастира Морача. Одатле је пут ишао долином рјечице Коштанице лијеве притоке Мораче и излазио на превој Црквине (1.064 м), одакле се спуштао и плитку долину рјечице Пчиње која је лијева притока Таре и водио до долине Таре у предјелу данашњег Колашина. Долином Таре пут је водио на сјевер до рудника и трга Бр-сково у околини данашњег Мојковца и даље према Пријепољу. Преко горњег тока Таре и планинских превоја један крак овог пута водио је према у Горњем Полимљу, гдје су се налазиле важне жупе Будимља у манастиру Ђурђеви ступови у Будимљи било је седиште митрополијеи све до Плава такође важног саобраћајног чворишта.Из свега реченог слиједи да релативно уска долина Мораче узводно од кањона Платије није представљала беспутан крај у средњем веку, како се то обично мисли, мада је сâм кањон Платије био непроходан.Дакле, и Динић указује на то да има доста неизвесности око морачког града (утврђења), али остаје на становишту да је жупа Морача „једино могла припадати херцегу“.Овакво становиште упућује на двије могуће претпоставке о начину стицања посједа над морачким утврђењем: да је Стефан Вукчић наслиједио утврђење с другим утврђењима од свог стрица Сандаља Хранића, односно да је на наслијеђеном посједу сâм изградио то утврђење; 2) да је Стефан Вукчић сâм дошао у посед морачког утврђења преузевши гаод дотадашњег посједника између 1444. и 1448. године.Вего је био прво на становишту да ријеч о привременом поседу (као што су били зет-ски градови Медун и Соко), што је констатовао у својој Хисторијскојкарти босанске средњовековне државе (објављеној још 1957. године).Али, Вего је касније (после 20 година) напустио то становиште јер у цитираном преводу повеље из 1448. године за утврђење Moratskÿ каже „даје посриједи вјероватно утврђење око манастира Мораче на које херцегСтјепан има старо право прије 1445. године“. Тиме се, заправо, М. Вего накнадно опредијелио за становиште да је утврђење Moratskÿ наследио од Сандаља Хранића, који је предложио свој текст повеље краљу Жигмунда на потврду у интервалу од 1407. до 18. маја 1418. године, када је са мађарским краљем био у „врло тијесним и пријатељским односима“.Ова претпоставка, међутим, није реална, јер да је то утврђење Стефан Вукчић наслиједио од Сандаља Хранића, оно би се нашло и у повељи из 1444. године, утолико прије што се жупа Морача налазила на стратешки важном путу од Брскова према Никшићу (и даље према Требињу, Дубровнику и Херцег-Новом).Наше је пак мишљење да се топоним castrum Moratskÿ из повеље од 1448. године, односно civitate Morachij из повеље од 1454. годинене односи ни на какво утврђење у Морачи, односно да Стефан Вукчићније имао ни трајни ни привремени посјед над било каквим утврђењему жупи Морача и над самом жупом. Овакво становиште има основа уследећој аргументацији коју смо дужни образложити – Прије свега ваља дати напомене о графији и графема повеља у којима се налазе топоними castrum Moratskÿ и civitate Morachij, око чијег исписивања постоји извесна збрка. М. Вего је и сâм допринио да се та збрка одржи заједно са Академиком Момчилом Спремићем , мада је објављивањем фото-копије оригинала повеља из 1444.и 1454. године омогућио да се она накнадно и рашчисти.Цитирајући овај топоним из обиме повеље, према тексту који је објавио Лајош Талоци, Михаило Динић је нехотице учинио двије грешке: 1) У то-пониму castrum Moratsky из повеље од 1448. године на крају је умјесто ÿ (како наводи и Талоци) употребио је ћирилично што помоћна историјска наука дипломатија не може предвидјети y. 2) Из повеље од 1454. године цитирао је Талоцијев топоним Morachii додајући му cum castris et par што заправо ствара још већу дубиозу у научним круговима . Академик Момчило Спремић,из њему знаних разлога“ затвара очи “ и ако је био најпозванији у нашем народу да оштро реагује када су повеље и случајно биле кривотворене .
( наставиће се)