Пише :Дејан Бешовић Срби на Балкану -Црна Гора(111) Ближом околином и долином ријеке Лепенац,а (југо)западна избочина обухвата горњи ток ријеке Таре и горњи ток ријеке Мораче(као и оближње извориште ријеке Тушине-источне притоке Комарнице, која се пак улива у Пиву.При том ,наводи Академик Момчило Спремић о насеобини племена Морача каже : „Од Голије граница је ишла нешто на запад, с тим што је у Вуковој власти остајала Сјеница, па је скреталана југ, тако да су Пријепоље и Милешева од 1373. били у саставу Босне.Јужно од Пријепоља прелазила је Лим, те су Комарани, на левој обали, припадали Вуку, али је одмах на запад, код села Брезе, почињала босанска држава. По свој прилици, Вук је стекао Полимље јужно од /Комарана, крај око Брскова и горњи ток Мораче, јер су после његове смрти господари тих области били Турци, у време кад су одузели Бранковићима највећи део поседа. Вук је држао и Будимље, око данашњих Берана, као и изворишну област Лима, око Плава и Гусиња.“Дакле, по Спремићевој процјени на југозападу Вукове областинашли су се крај око Брскова у долини Таре и сусједно подручје око горњег тока ријеке Мораче. Границе Вукове области на идентичан начин одређује и Јованка Калић, али у нешто краћим цртама.И овако сажет преглед досадашњих истраживања заједничке границе области Косача и области Бранковића јужно од ријеке Таре упућујенас на то да се морамо вратити анализи темељног историјског извора за нашу тему — трима повељама о посједима херцега Стефана Вукчића -Косаче, које је још прије девет деценија први објавио Лајош Талоци. Све три повеље у оригиналном тексту и с преводом на „хрватско-српски језик“ објавио је Марко Вего 1980. године . Свој допринос тумачењу ових повеља Марко Вего види управо у томе што је објавио фотоснимке оригинала двије повеља Алфонса Петог — из 1444. и 1454. године, до којих је, како сâм наглашава, „први дошао“. Изостао је, међутим, фото-снимак треће повеље — Фридриха Трећег из 1448. године, до којег Вего очигледно није могао доћи.По његовом уверјењу ко се год будебавио топографијом мјеста средњовјековне Херцеговине, „неће моћи заобићи студиозни Динићев рад“, а он својим прилозима само „допуњујеДинићево излагање“.Поред тога, Вего се детаљније осврнуо и на три повеље које супретходиле повељи Фридриха Трећег о посједима херцега Стефана, а то су повеља мађарског краља (и потоњег „римског“ цара) Жигмунда (Сигисмунда) и његових насљедника на мађарском престолу: краља Албрехта (Алберта) Другог Хабзбуршког (владао 1438–1439) и његове жене краљице Елизабете (владала 1439–1440), које још нису пронађене. Веговоје мишљење да је Сандаљ Хранић предложио свој текст повеље краљу /Жигмунда на потврду у интервалу од 1407. до 18. маја 1418. године, када је с мађарским краљем био у врло „тијесним и пријатељским односима“. Приближно датовање повеље краља Албрехта Другог и повеље краљице Елизабете знатно је лакше, јер су обоје веома кратко владали.То значи заправо да су све три ове повеље старије и од прве повеље Алфонса Петог (из 1444. године) o посједима херцега Стефана. Вего је прокоментарисао „неке необјашњене податке о неким средњовековни градовима, жупама и областима на подручју поседа херцега Стефана и његових рођака кнезова и рођака Павловића“, али у његовом раду нема коментара о топонимима у граничном подручју с посједима Бранковића.Начин исписивања назива утврђења, жупа и области у све триповеље о посједима херцега Стефана задавало је и задаје доста муке истраживачима. Још је Константин Јиричек устврдио да су „имена у овим повељама већи проблем од самих повеља “ .Вего се у наведеним радовима осврнуо на следеће топониме (утврђења, области, жупе): Дрина, Вратар, Виначац, Почитељ, Небојша у Вечерићу,Цим (Цим у Вечерићу), Мост, Мостићи (Кепри-хисар), Биоград у жупи Неретва, Ком-град, Обаљ, Јелеч у жупи Гозба, Ходидјед у Врхбосни, Севрин-утврђење, Ђурђевац-утврђење (Свети Ђурђе), Кључ-утврђење, Прелиеп (Прилеп, Прилип-утврђење), Осип, Островица-утврђење, Љубушки, Подринац, Са-слон-утврђење, Медвјед-утврђење, Горица-утврђење, Сир-утврђење, Нечањ, Ричине, Нови у жупи Горажде, Нови у жупи Лука, Бистрички град, Нечујно, Јелеч, Китан-град, Вјенчац у Невесињу, Подринац, Тођевац, Дријева, Висући.Момиривац ,Поношевац ,Каменик ,Огњило ,Ђуђевина .( сравни Вего 1978, допуњено издање Вего 1980а.)Коментаришући језичке особине ових повеља Вего је нагласио да су „поједина имена утврђења преписана с оригинала у сва триштокавска наречја“ (мисли се на екавски, ијкавски и икавски изговор у оквиру штокавског наречја примједба аутора ), што говори о постојању три зоне с различитим рефлексима старог славјанског гласа јат у пространој херцеговој области.Канцеларија краља Алфонса Петог у Напуљу издала је повеље херцегу Стефану „по диктату, с тим што је писар краља АлфонсаV тражио слова или скуп слова да адекватно изрази име утврђења или жупе“,а „понекад краљев писар измишља нека слова“.Такав начин исписивања ових топонима понекад није био успјешан, а ни посланици херцега Стефана нијесу имали јединствену графију нити јединствене графеме . -Честа је појава да се предлог спаја с именицом која означава неки географски појам, што су радили и дубровачки писари, — подсјећа Вего.Вегова издања повеља Алфонса Петог и Фредерика Трећег дају могућности за детаљну текстолошку анализу тих повеља, тј. за њихово, — можесе рећи, — ново читање. Резултате те анализе треба довести у везу с подацима које нам нуде турски катастарски пописи- дефтеру некадашње области Косача и области Бранковића из друге половине 14. вијека, јер се ради о вјеродостојним историјским изворима који су комплементарни повељама Алфонса Петог и Фредерика Трећег , посебно кад се ради о територијалној припадностижупе Морача о чему се највише говори и пише у довољно неистраженом Морачком поменику .Да бисмо, пак, убицирали за нас кључне топониме из тих повељаи уопште ваљано разумјели природу и правац протезања линије разграничења између области Косача и области Бранковића јужно од ријекеТаре, потребно је претходно размотрити географске и комуникацијске карактеристике тог граничног подручја. Истовремено не смијемо испустити из вида природу граница усредњем вијеку, о чему је код нас понајвише расправљао Андрија Веселиновић. Наглашавајући да се о томе може мало рећи због оскудностиизвора и њиховога најчешће секундарног карактера,Веселиновићконстатује да се „у ранофеудалном периоду граница чешће схватала као шири или ужи појас чија је ширина зависила од географских одлика терена“, те да је „погранични појас обично био ненастањен или пак слабије настањен због честих пограничних упада или харања гусарских и пљачкашких група“. Међутим, у доба Деспотовине државне границе утврђују се прецизно у свим дјеловима, о чему се деспот Стефан Лазаревића нарочито бринуо после Ангорске 1402. године, кадасе привремено ослободио потчињености према Турцима: у брдовитим и планинским пределима, уколико је крај насељен, граница се протеже границама атара најистуренијих села, а уколико је крај ненасељен, онда је „граница вероватно ишла планинским гребеном, развођем, планинском реком или другим природним објектима“,констатује Вего . У посљедњем пограничном тргу и у вријеме Деспотовине наплаћивала се и тзв. мимоходна царина,тако да је наплаћивање царине наговјештавало постојање границе у близини. У сваком случају, границе Деспотовине одређиванесу веома прецизно, а у насељеним мјестима водило се рачуна „о свакој педи земљишта“. Веселиновић је детаљно анализирао границе српске Деспотовине према свим сусједима и освијетлио околности под којима су се оне мијењале, о чему су расправљали и други историчари ,филолози,антрополози и археолози који су проучавали Морачу као српско племе .Јужно од средњег тока ријеке Таре (који приближно омеђавају Мојковац и Ђурђевића Тара) простире се у „динарском правцу“ планина Сињајевина (локално становништво назива је и Сињавина). То је прилично пространа планина: дуга је око 40 километара, а широка до 15 км. На источној страни такође је оивичава долина ријеке Таре (по-чев од града Колашина), с јужне стране долина (и то горњи ток) ријекеМораче, а с југозападне стране долине ријека Тушиње и Буковице (које припадају сливу Пиве), док се на западној страни, преко висоравни Језера (просјечна висина око 1.450 м), везује за масив Дурмитора (2.552 м). Сињајевина представља велику карсну површину , односно највишу кречњачку зараван у Црној Гори, висине 1.600 до 1.900 м „ с безброј-ним врховима, брдима, повијарцима и косама“. С ове планинске површи уздижу се планински гребени: према Морачи се налази Бабин Зуб (2.277), нешто сјеверније је Јабланов врх (2.203), а одатле сјеверозападно Велики Старац (2.022 м), Велики Пећарац (2.027), Бабин врх (2.013 м) и Корман (1.923 м).76 У источном и југоисточном дијелу Сињајевине усјекле су се долине ријека Бистрице, Штитарице и Плашнице (долина Плашнице назива се Липово), које се уливају у Тару, гдме има више села. Развође чини линија гребена који се протеже од Бабиног Зуба и Јаблановог врха преко Великог Старца до Великог Пећарца. Западнипространији дио Сињајевине нема трајних потока и ринека, те скоро да је безводан (стога се копају локве- чатрње-бистијерне ради сабирања воде), а обилује кречњачким профилима, међу којима доминирају увале, назване пољима: Кричачко поље, Одраг поље, Суво поље и др. То су ненастањени предје-ли, без шуме, али богати травом и стога су подесни за катунско сточарење. Познате су традиционалне границе катунарских пашњака: почев од западних падина па све до наведене линије вододјелнице на Сињајевини простиру се катуни дробњачких и ускочких породица (припадају територији општине Шавник), као и језерских и шаранских породица (припадају територији општине Жабљак). Источно од те вододјелнице — око долине ријеке Плашнице — налазе се катуни морачких и липовских породица (припада територији општини Колашин), а око долина ријека Штитарице и Бистрице налазе се катуни мојковачких породица (припадају територији општине Мојковац), с тим што се међу мојковачким налазе и бројни катуни породица из Бјелопавлића (подручје Бјелопавлића, у долине Зете, припада општини Даниловград), који су им додијељени крајем 19 вијека. У ободним зонама Сињајевине има и шуме, а ту се налазе и насељена поља: Тушињско (на југозападу) и Ша-ранско (на северозападу).Јужно од Сињајевине протеже се, такође у „динарском правцу“ неколико паралелних (а испрекиданих) планинских ланаца. Најсјевернији ланац чине врхови: Крновска глава (1.634 м), Островица (1.836), Лола (2.032 м), Велики Зебалац (2.129) и Морачка капа (2.226 м). Нешто јужнији ланац чине врхови: Вјетерново брдо (1.559 м), Гацкове греде (2.004 м), Велики Журим (2.036 м), Мали Журим (1.984 м), Илијин врх (2.052 м), Божурни врх (1.923 м) и Стожац (2.147). Трећи ланац, још јужније, чине врхови: Јеињак (1.612 м), Влашко брдо (1.674 м) Бо-ровик (1.935) и Суви врх (1.746 м). Четврти ланац, најјужнији, чиневрхови: Студена (1.574 м), Дажик (1.625 м), Јаворак (1.463 м), Јејевина(1.555 м), Планиник (1.752 м) и Јерина глава (1.836 м). На југоистоку ових планинских ланаца, према римеци Морачи, налази се планина Маганик (2.104 м). Између свих наведених врхова протежу се високе планинске површине (заравни), које су повезане и степеничасто се спуштају према Никшићком пољу (на југозападу) и Никшићкој Жупи (на југу). То су Вучје (1.350 м), Крново (1.450 м), Лукавица (1.500 м), Баре Бојовића и Луке Бојовића (1.450 м) и Коњско (1.400 м).Зато се и планински потоци с ових површина сливају југозападно према Горњој Зети (којатече кроз Никшићко поље) и јужно према Грачаници (која тече кроз Никшићку Жупу). Овај простор богат је пашњацима, гдје су бројни катуни: на Вучју, Крнову и Коњском (ближе Никшићу) налазе се катуни породица из околине Никшића (из Озринића, Рубежа, Лукова и других околних предела); највећи дио Лукавице припада катунима породица из Никшићке Жупе, испод Малог Журима налазе се мањи број катуна породица из Загарача (у Катунској Нахији, с тим што Загарач сада административно припада општини Даниловград), а између Малог Журима и Требијеша (тзв. Пиперска Лукавица) налазе се бројни катуни породица из Пипера (подручје Пипера, сјеверно од ушћа Зете у Морачу, припада општини Подгорица).Овакав распоред катунана Лукавици настао је у вријеме кад се распламсавао ослободилачки покрет против отоманске власти, а раније је цио простор Лукавице ,као и Вучје, Крново и Коњско припадао никшићким агама, на шта подсећаи сам назив Капетановог језера (по капетану никшићког града Мушовићу). Јужно од Лукавице налазе се Баре Бојовића и Луке Бојовића, гдје су такође катуни породица из Никшићке Жупе (међу којима су и Бојовићи). Сјеверно од Лукавице, око врхова Велики Зебалац и Морачка капа, налазе се катуни породица из Горње Мораче, а од Требијеша према Капетановом језеру почињу катуни породица из Роваца (сви ти катуни налазе се на територији општине Колашин). На превоју Требијеш, — на развођу ријека Горње Зете и Мораче, — налази се веома стари биљег: велики дрвени крст (данас су ту само његови остаци, а крај њега је подигнут нов крст од метала), који је,понашем мишљењу, обиљежавао границу између области Косача и Бранковића.Ријека Грачаница настаје од врела изнад села Горње Мораково, код места Блаца (1.185 м), тј. испод планинског масива који спаја Маганик (на сјеверној страни) и Прекорницу (1.927 м), на јужној страни. Грачаница тече на запад према Никшићком пољу, гдје се улива у ријеку Горњу Зету. Долина Грачанице, која се данас назива Никшићка Жупа, припада територији општине Никшић.После понора у дну Никшићког поља (Сливље) Зета поново избија на челенци клинасте долине (Глава Зете) и „динарским правцем“ тече поред Даниловграда и Спужа, а код Подгорице улива се у Морачу.
( наставиће се)