Тако се све изразитије обликовала област породице Косача, којојће најснажнији печат (а онда и име) дати Сандаљев насљедник војводаСтефан Вукчић, потоњи „херцег од светога Саве“ (владао 1435–1466.године). Он је још више проширио своје посједе тако да је у његововријеме област Косача заузимала знатне територије у југоисточном и јужном делу некадашње Тврткове државе, повремено и прелазећи те границе. Од краја 14. вијека област Косача на истоку је имала заједничку границу с облашћу Бранковића, а на сјевероистоку, — на неупоредиво мањем одсијечку, — додиривала се с посједима Лазаревића. После обрачуна с локалном властелом у залеђу Дубровника (Санковићи, Павлови-ћи) област Косача је на југосточним границама имала за сусједа зетскуобласт Балшића. Од 1421. године и Зета ће се наћи у саставу Деспотовине, али су се границе Зете мијењале у преломним догађајима током владавине деспота Ђурђа Бранковића, што због освајачких настојања Венеције, што због осамостаљивања зетске властеле Црнојевића.Свакако да је област Морача са Манастиром припадала Ђурађу Бранковићу .Како је област Бранковића све вријеме задржала своју индивидуалност и посебан статус, — дакле и у вријеме кад је била саставни диосрпске Деспотовине, — можемо говорити о заједничкој граници области Косача и области Бранковића све до коначног пада области Бранковића под турску власт 1455. године. Од тада ће област Косача имати за непосредног сусједа османску државу, с тим што су Турци и прије тогадеценијама утицали на догађаје у тој области, као и у другдје у њеномсусједству.Према ономе што знамо о Сандаљу Хранићу, његова је територија у источном делу, према области Бранковића, била идентична с Твртковим тековима на рачун бивших територија Николе Алтомановића.О поседима Сандаљевог синовца и наследника војводе Стефана Вукчића који се 1448. године прогласио за херцега остало је неупоредиво више података у изворима, тако да дају основа за поузданија закључивања. За територију ове двојице војвода из рода Косача још је Константин Јиричек констатовао да представљају „велику новоформирану област“, која је „захватала северну страну Которског Залива, с Херцег-Новим и Рисном до границе которског градског подручја, затим град Оногошт (Никшић), град Сокол на саставу Пиве и Таре, Дробњаке на планини Дурмитору, област пљеваљску и пријепољску и околину манастира Милешеве ,Област Морача са истоименом Манастиром “. Види се да Константин Јиричек о источним и југоисточнимграницама области Косача има заправо исти став као и његов ученикЈован Радонић, на чији се рад о великом војводи Сандаљу Хранићу и ослања. Обојица крајњим граничним подручјем на југоистоку области .Косача сматрају Оногошт (Никшић). Одређујући границе територије херцега Стефана Вукчића, други Јиричеков ученик Владимир Ћоровић има нешто другачији став. Он каже да је херцегова територија обухватала „област од Цетине до Лима и Мораче, а на северу до Неретве и ушћа Лима са нешто мало поседа и изван тог подручја“, те да су то „границе старе Херцеговине које су у народу запамћене доста добро и које је све до краја 19. века чувала као своју дијацезу херцеговачко-захумска епархија са седиштем у Светоуспењском манастиру Морача “. Дакле, према Владимиру Ћоровићу гранична подручја на истоку су Лим и Морача, при чему Ћоровић несумњиво мисли на жупу Морачу, која обухвата само горњи ток ове ријеке, а помиње је још Барски родослов деценијама тенденциозно називан Љетопис попа Дукљанина .Границама земље херцега (од) светог Саве посебно се позабавио Михаило Динић још 1940. године.Истакавши оскудност историјских извора, Динић је своје закључке засновао понајвише на подацимаиз три повеље што их је још 1914. године објавио аустроугарски државник и историчар Лудвиг (Лајош) Талоци (Ludwig von Tallóczy). За те иданас у историографији веома цијењене повеље Динић каже да су „изванредно значајне за историјску географију Херцеговине“.То су: 1)повеља арагонско-напуљског краља Алфонса V од 19. фебруара 1444.године; 2) повеља „римског краља“ Фридриха Трешег од 20. јануара 1448.године; 3) повеља краља Алфонса Петог од 1. јуна 1444. године. Овим се повељама Стефану Вукчићу, као вазалу, потврђују поименично набројана утврђена места (castra) у његовој области. Прва повеља писана је на италијанском, а друге двије на латинском језику.Границу између земље херцега (од) светога Саве и српске Деспотовине Динић одређује веома опрезно, и то по дионицама.За њега је најмање неизвјесан сјеверни дио ове заједничке границе: „Од Комарана до ушћа Лима, све што је лево од те реке несумњиво је при-падало херцегу. На десној обали сигурни смо само за долину речице Милешевке, стару жупу Црну Стену, да је била у његовој власти. […] Остављајући Лим, граница се провлачила, између Брезе и Коморана, а како је Маоче било херцегово, то је она свакако водила даље према Тари оним планинским венцем који чини вододелницу између Лима и Ћехотине.“Ни одређивање средишњег дијела те границе за Динићане представља потешкоћу, иако је у том дјелу она нешто неизвјеснија: „Гдеје управо пресецала долину Таре може се одредити са приличном сигурношћу. […] Брсково је 1433. године било у деспотовини, а у њој је остало свакако и доцније до пада под Турке […] — то је граница на Тари између Херцеговине и деспотовине била између Брсковске жупеи Кричана, тако да Кричани остају херцегу. То се сасвим лепо слаже са чињеницом да је Маоче било његово.“ Уз то напомиње: „Доцнија Херцеговина на подручју између Лима и Таре знатно одступа од назначене. У Херцеговину је рачунато и Полимље све до изнад Бијелог Поља,затим читави Колашин.“Пратећи границу херцегове територије од средњег тока Таре од Брскова према југу, Динић тврди : „На подручју између Таре и Боке Которске, граничну зону чине жупе Морача са својим градом, Никшићка жупа са Сусједом, Острог, Будош и Драчевица са Новим и Рисном.Медун, Подгорица и Соколово( данас Тузи прим аутора ) била су само привремена херцегова завојевања. Пипери, Бјелопавлићи и Васојевићи били су деспотови поданици. Граница се овде свакако није мењала ни кад је Зета постала посебна државна јединица.“ Међутим, у односу на овај дио границе Динић показује извјесну резерву: „Ако се занемари извјесна нестабилност која сезапажа овдје у пограничној зони, као вјероватна граница која је преовладавала могу се узети Сињајевина, затим развође између Горњег тока Таре и Мораче, планина Прекорница јужно од Никшићке Жупе, даљеизворни крај Зете — јужно од Острога и Будоша — одатле преко Цуца имао на Лиму и жупу Будимљу, око Берана, јужно од Комарана.За Динића су то поуздано утврђене границе, али истиче да „на овом сектору постоји један доста велик комплекс територије за који не бисмо могли са сигурношћу рећи коме је припадао: Полимље јужно од Комарана, крај око Брскова на Тари, па чак и жупа Морача (око горњег тока реке). Као евентуални господари те области долазили би у обзир ВукБранковић и Балшићи,који су после смрти Ђурђа Првог били потиснутика приморју; али докле? […] Динића је изричит : Ако ти крајеви нису припадали Балшићима, они су могли бити само у власти Вука Бранковића. Једино за таквупретпоставку имамо некаквих индиција.Из ових Динићевих исказа уочљиво је да он припадност жупеМорача види унеколико другачије у односу на време када је распра-вљао о земљама херцега (од) светог Саве (1940). У таквој Динићевојперспективи уместо Косача као „конкурети“ за посједника жупе Морача јаваљају се Вук Бранковић и зетски Балшићи. Индицију за то Динић налази у чињеници да су после пада Вука Бранковића Турци надзирали његову област, мада су ускоро већи њен дио предали на управу Стефану Лазаревићу. Турски крајишки војвода Пашаит, – наглашаваДинић, – већ је имао своју царинарницу на Лиму и 1399. године писао је Дубровчанима да шаљу своје трговце „у Србље на Морачу и Лим дагреду“ дајући им вјеру „до Мораче“. Тако су Турци „вршили неку властједино у бившој Вуковој области“ док је њихов однос према оном дијелудржаве Стефана Лазаревића који је он наслиједио од оца био другачији:ту нису имали „никакве ингеренције“, а Стефан је плаћао данак и давао помоћну војску у ратним походима. Ту оцјену Динић ће поновитии десет година касније пишући о југозападној Србији у средњем вијеку.Тиме је он скренуо пажњу на посебан статус насљедне области Бранковића (па и онда када се налазила у саставу српске Деспотовине), која је уговорима била везана за султана још из Вуковог времена, што је констатовао још Консрантин Јиричек, а наглашавали и други историчари. Тако,на пример, Жарко Шћепановић, који је средњем Полимљу и Потарјупосветио посебну историјско-етнолошку студију (1979) напомиње дасу после Вуковог слома у Турци „задржали најважније саобраћајнице,могуће и нека утврђења“, те да „Турке утемељене на Тари налазимо већ на море код Рисна. То је углавном Херцеговина према Црној Гори до 1859.године. Једино би на Сињајевини нешто одступала према истоку, пошто је захватала и Колашин.“ Дакле, Динић, као и Ћоровић, сматра,уза све исказане резерве, да је жупа Морача у целини припадала херце-гу Стефану (видиДинићев рад „Морача кроз векове “ ). Опрезни Динић ипак наглашава да су се крајеви у сусједству Мораче – Колашин и источни дио планине Сињајевине (који се већ налазе у горњем току реке Таре) накнадно почели да рачунају као дјелови Херцеговине.На резултате истраживања Динића, а тиме посредно и на податке из повеља које је објавио Лајош Талоци, ослањали су се касније и други истраживачи и историчари. Тако, на пример, Сима Ћирковић у својој монографији о Стефану Вукчићу Косачи и његовом добу (1964), позивајући се на М. Динића, каже да је „херцегова држава у најбољим данима имала границе на Цетини, Неретви, вододелници слива Праче, негде близу Гласинца, у долини Лима, на Лиму и Увцу, на Тари, Морачи и сјеверној обали Боке Которске.’ Позивајући се такође на М. Динића, Вељан Атанасовски (Трпковић) сматра да је Стефан Вукчић „задржао у својој власти десну обалу реке Лима, а одатле је гранична линија ишла вододелницом Лим–Ћехотина, пресецала реку Тару, а одатле до Боке Которске ,граничну зону‘ су чиниле жупе Морача, Никшићка и Драчевица са градовима Новим и Рисном.“Михаило Динић је посветио (1960) посебну студију и области Бранковићâ, — источних сусједа Косача, — али је она је настала двадесет година после његове студије о земљама херцега светог Саве.Динић је сматрао да „није могуће са сигурношћу установити шта је Бранко родоначелник великашке лозе Бранковића — оставио синовима сем Дренице“, а констатовао је да је Вук Бранковић (који је био савременик првих Косачâ: Влатка Вуковића и Сандаља Хранића), кад је достигао свој највећи успон, имао пространу област: „држао је Приштину, Вучитрн, Трепчу, Звечан, Пећ, Призрен, Скопље, Сјеницу и Коморане на Лиму“.Динић потом прецизира да је после слома Николе Алтомановића Вук Бранковић „држао и један део Полимља, јужно од Пријепоља, које је са Милешевом било босанско од 1373. године. (…) И тај крај Вукове области припадао је раније жупану Николи Алтомановићу пошто је те земље откупио од пређашње властеле српске као што смо раније и навели .
(наставиће се )