И из овог затуреног и планинског краја Роваца , свакако је свагда морало да буде одсељавања,макар то било појединачно, и то нарочито у сусједне крајеве или насеља. Већ смо спомињали читава братства у Морачи која су поријеклом од У планском насељавању Јужне Србије (Топлица, Јабланица, Косаница) 1889.Црногорцима, сигурно је било и Ровчана. Тако у с. Растовници донедавна је било Булатовића, а у селу Балчак Влаховића; од Булатовића су опет Вељовићи, Павићевићи и Лакићевићи,а од Влаховића Ђуровићи.У Топлици ровачког порекла су: Јовановићи, Илинчићи, Ђорђевићи као и Перавићи и Перовановићи у селу Гајтан.У ровачком селу Лијешњу сачувано је предање да од њихових Јанковића има одсељених у Гајтану. И у селима Растелици и Дрену има Булатовића, у Плочнику Перовића, а у Коњарнику Влаховића, Вуковића и Радуловића. Досељавања Ровчана у Србију било је и почетком нашег као оно и крајем прошлог столећа.Али, када се помињу Ровчани досељени у Топлицу, додајемо да савремени испитивач становништва Топлице вели, да данас Ровчана тамо више скоро нема. Они су се, нарочито у новије време, иселили у градове и друге крајеве Србије.После Другог светоког рата /1945—6/ насељено је 40 породица Ровчана(Влаховићи, Булатовићи, Шћепановићи и др.) у Бачкој у селу Вепровац, касније назваиом Крушчић. Само, ови највећим делом нису баш из Роваца долазили, већ највише из села околине Колашина. За Јовановиће у Крушчићу зна се да су директно из Лијешња прешли.
Послије Првог, а још више после Другог светског рата бројни Ровчани су одлазили на школе, а после Другог светског рата и на друге непољопривредне послове, нарочито у правцу Колашина, Титограда (Подгорице) и Никшића. Оваквих појединаца из неких ровачких домаћинстава има и по три или четири, који су у новим местима боравка углавном засновали своје породице па се многи од њих само лети, у време „одмора“ могу да виде у Ровцима. Њихови потомци већ се неће осећати Ровчанима.
Ровца су у прошлости била склонит крај. Коме је било до слободнијег живота, макар и оскудније живео, овамо је могао да нађе погодно уточиште и скровиште.
Бјежећи од разноликих невоља,од времена до времена, овамо су, као ускоци, стално и други придолазили. Традиција тако и каже.И за ,,старе“ Милетиће, као најстарије, тако и за Јукиће,као најмлађе становнике Роваца, каже се да су однекле досељени. За Милетиће се такође прича да су били од Босне досељени. И најмлађи Јукићи, су из Босне пореклом. Богдан је дошао из Љешанске Нахије, Гојак од Никшића. То значи да се овамо долазило као у неки знани збег. Да су Ровца заиста служила као збег знамо и по случају Куча и Требјешана.Тако је то трајало од прадавних времена па све до прошлог вијека.Како видимо,у Ровцима су се током времена сусретали и мешали досељеници из разних наших крајева.И Ровински је записао да су Морачани и Ровчани састављени од досељеника с разних страгна,а-који су овамо доспевали у разна времена.Када ово знамо, онда можемо да претпоставимо да је и овде између појединих слојева становништва било неслога и неспоразума.Уосталом, тако је било свуда по Црној Гори и Брдима. У суседним Бјелопавлићима старинце су држали за „несој” и „нечист“.У Ровцима можда и није било баш тако, али је ипак било сличних гледања и надмености јачих наспрам малобројних.Али,из те мешавине временом се у Ровцима развио здрав, окретан и покгретан Ровчанин,који је у себи накупио доста снаге и свежине. Зато,када су почели да се одсељавају из свог скученог и неплодног завичаја,код њих су стале да се ослобађају стваралачке снаге у разним правцима и облицима (књижевност,наука, политика) и они у стопу иду и успешно се такмиче са онима чија је прошлост била подношљивија,а услови развоја бољи.
Из бројно малих Роваца временом се одселио велики број људи и то на разне стране,у ближе и даље крајеве и земље. Потомци Грде,коју предање помиње као Гојакову жену, умножили су се и заиста раселили,,свуда по свијету“из ровачког села Лијешња.Од Љешњана су и Мирковићи и Вукотићи у Липову код Колашина. Одсељеници из Роваца често су мијењали презимена, па их је без посебног истраживања тешко и препознати и пронаћи. Тако, Мијаиловићи у Бјелопавлићима, у селу Баре Шумановића, су од Булатовића.Будинићи у Загреди,у Кучима а били и Чигомани па истиснути, такође су од Ровчана.Почетком нашег вијека Јован Ердељановић је нашао и 23 породице Булатовића у кучком селу Раћеси. Овом приликом нећемо се посебно бавити тематиком Раћа и Раћеша јер је о Булатовићима из Раћа -Кучи Настадин Булатовић 2023.године објавио исцрпну монографију па стога цијенимо умјесто препричавања овог дјела заинтересоване упутимо на исту.Од ових су поред Будинића, били Оташевићи, Тодићи и Томашевићи,од којих се, вели, доста и одсељивало.Из Роваца су старином и Јошановићи, у селу Милошевићи, те неки у селима Слатини и Тимару, у Дробњацима. У дробњачком селу Милошевићи има одсељених Пижурица. Прича се да су у Милошевићима насељени и протјерани Жижићи из ровачког села Вишње .Жижа је по предању био веома пргав човјек.Пижурица одсељених има и у селу Бијела,код Шавника, као и у Липову и Селишту, код Колашина. Послије Другог свјетског рата два домаћинства Пижурица одсељена су и у бачко село Крушчић. Има Ровчана и у селу Дучицама, у Жупи Никшићкој.
У околини Плава казују да су паријеклом из Роваца: Џудовићи, Савићи и Маркишића. У горњем Полимљу, у селу Улотини, између Плава и Андријевице, има неколико кућа Влаховића, а у околини Берана :Богавци, Мердовићи, Дошљаци и Пођани су поријеклом из Роваца.
У средњем Полимљу, околина Бродарева, такође има сразмерно овећи број досељених Ровчана (Булатовићи, Шћепановићи, Драшковићи, Вуковићи, Јовановићи, Пулетићи, Ровчани). Истога поријекла су и исламизовани Хоџићи и Ровчани у селима Букавићу -око 20 кућа, Крушеву 19 кућс и Поткршу 11 кућа . Код неких од ових исламизованих донедавна су у кућама чуване и иконе,а што значи да су сразмјерно касно исламизовани,о чему су Александар Драшковић и аутор овог фељтона писали 1995 .године у раду Драшковић др .Александар,Бешовић мр. Дејан „Исламизовани Ровчани у 19 .веку “ – Историјски записи – Архив Србије ,бр.23-23 стр .67-99 ,Београд 1995.године.
У Бихору и Коритима у селима Ивање, Затону, Стројтеници, Мојстиру, Црнчи, Оброву, Бољанину, Побретићима има око 240 домаћинстава поријеклом из Роваца.
У Потарју за веће братство Калиће данас исламске вјере, каже се да су поријеклом од Ровчана.У Ибарском Колашину, Катићи у селу Војимислићи и Лучкој Ријеци, поријеклом су Ровчани.У овом крају има више становника поријеклом Ровчана , али их је испитивач ставио у исти низ досељеника са Никшићима.
Јован Ердељановић је, боравећи у Кучима, првих година нашег стољећа,сазнао да су Стјеловићи, сада Арбанаси католици старином из Роваца.Ровчани су напуштали завичај бјежећи од немаштине, суше и крвне освете. Колико се зна највише су ишли за Србију.Појединачно су одлазили и за Бугарску, Грчку, Турску, Русију. Одсељевања из Роваца нарочито су била бројна од друге половине прошлога вијека када су крајеви и вароши (Никшић и Колашин) ослобођени од Турака. Тада су нека села око Колашина (Радигојно, Селишта, Дуловине, Бабљак, Дрпе, Ријека Мушовића, Речине, Требаљево Ровачко) добила знатан број становништва из Роваца. Да је при крају прошлог столећа конкретно 1882.године било бројног исељавања из Роваца јасно се види и по молби ондашњег ровачког капетана Мира Павићева Булатовића министру Машу Врбици на Цетињу „Да се Ровчанима и даље не издају пасоши за Србију јер хоће, каже се даље у писму, „сви“ да се иселе. Ових исељавања у Србију било је и прије. Предање у Ровцима тврди да је и Хајдук Вељко поријеклом из Роваца, од Влаховића, као и Лазар Мутап. На мјесту Липље, у Међуријечју, и данас показују једно место које се зове „Мутапове Кућиштине”. Кажу да је био од Шћепановића.То је аутора овог фељтона својевремено потакнуло да се дубље позабави овим народним предањем .У раду др .Дејан Бешовић“Истина о Мутапу “ , зборник Балканолошког института САНУ 2014 ,св.2-3 стр 3-28 Београд пише :… Лазар Мутап-Чачанин (Ћушајић), рођен је у селу Буђево код Сјенице,од оца Ђорђија Шћепановића и мајке Стефе Павлове Булатовић досељеника из Роваца ,Српског племена из црногорских Брда на Пештерској висоравни под именом Лазар Ћушајић, Био је учесник Првог српског устанка и Моравски војвода.На почетку Првог српског устанка 1804. године заједно са својим братом је у селу Буђеву из освете живе спалио на спавању потуричког заповедника Ганића и његових 20 полицајаца ,потурчених Срба који су бахато натерали Лазареву породицу да их гости и заноћили су у његовој кући брвнари. Због страха од одмазде иселио се у село Прислоница, поред Чачка, а његов брат се касније потурчио и постао сурови убица над православним Србима. Због настањивања у околини Чачка добио је надимак Чачанин и завладало је до данас погрешно уверење да је он из чачанског краја, а заправо је он дошао из околине Сјенице тек са почетком устанка. Пре Првог српског устанка Лазар се бавио мутавџијским занатом, па отуда потиче његово презиме. Био је црномањаст, црвен у образу, крвавих очију, средња стаса, округласт; добар бињеџија. Станојевић пише : Носио је црвену читу -поповску капу. Он је здраво сурове нарави био, и млоге војнике сам својом руком тукао и убијао, стога су га војници мрзели.Када је букнуо устанак, међу првима је стао у строј старешина Рудничке нахије. Био је први буљукбаша код војводе Милана Обреновића. У првој устаничкој години њему припадају највеће заслуге за освајање Чачка.Током устанка, учествовао је у борбама против Турске од реке Дрине до Делиграда. Године 1805. тукао се за ослобођење Карановца и Ужица, а годину дана касније истакао се у борбама на Дрини и Мишару.Критичне 1809. године учествовао је у Карађорђевој офанзиви на Новопазарски санџак, борећи се на простору Пријепоља и Сјенице, а наредне је поново на Дрини у борбама код Баурића и Лознице. Када је заједно са Карађорђем маја 1809. привремено ослободио Сјеницу, а после битке на Суходолу ослободио накратко и Пештер, жеља га је повукла да дође у своје село Буђево на Пештери и ту угости Карађорђа. Спремајући се да заноћи у кући Ћушајића у Буђеву, Карађорђе је у шали рекао Лазару: „Којекуде, Лазаре, ‘оћеш ли и мене запалити као Ганића ако овде заноћим?“Карађорђе је за лозничку битку рекао да је трајала осам сати непрекидног рвања Срба и Турака, а читава два сата сударима голим сабљама и да такве баталије до тада није било у Србији. У тим борбама на Дрини, Лаза Мутап је рањен у руку.(1810), а годину дана након тога Карађорђе га је извикао (прогласио) за војводу.Последње године Првог српског устанка (1813), Мутап се борио на Делиграду и на Морави. Са својом војском се најпре налазио у шанчевима на Мозгову, где су устаници катастрофално поражени.Ту је страдало 2.000 Срба, а пораз је приморао Мутапа и Вујицу Вулићевића да напусте шанчеве и повуку се у Делиград. Када је то дознао Карађорђе, са дринског ратишта им је поручио да боље сви помру, него да шанчеве остављају.За разлику од многих српских устаничких старешина, Мутап је после слома устанка остао у Србији.Као искрени сарадник Милоша Обреновића, налазио се у најужем кругу људи за организацију и подизање Другог српског устанка. Учествовао је на два тајна састанка народних првака у селу Рудовци, у кући попа Ранка, у густој шуми под Милићевим брдом и Вреоцима.Тада је одлучено да се на турске зулуме одговори оружјем. Чекало се само годину дана и Милош Обреновић је на Таковском скупу подигао Други српски устанак.Рудничка, Чачанска и Крагујевачка нахија, са ослонцем на масив Рудника, чиниле су територијалну основу устанка.После пораза устаника на Љубићу, где је погинуо и Карађорђев барјактар Танаско Рајић, Турци су даљим борбама на простору Чачка претрпели тежак пораз, којом приликом је на Морави погинуо и Имшир-паша. У тој борби је погинуо и Лазар Мутап 1815. године, нападајући шанчеве у којима су били Турци око чачанске џамије. Мутапове снаге су биле надјачале ушанчене Турке, али се догодило то да су Турски војници, који су се повлачили из Коњевића, повукли у Чачак, право Мутапу иза леђа, и ту га притисли између две ватре. Мутап бива рањен и одатле одлази у своје село Прислоницу, а затим и у Горњу Трепчу, где ускоро подлеже повредама.Сахрањен је првобитно у Горњој Трепчи, а касније су му кости пренете у манастир Вујан, где се још чува његов војводски барјак.Устаници су после заузимања Чачка, кренули у силовиту потеру за Турцима који су кренули у Новопазарски санџак. У тој бежанији изгинуло је много Турака на планини Јелици, а остатак су дотукли старовлашки хајдуци.После овог пораза, хајдуци су одржали збор и рекли да су осветили главу војводе Лазара Мутапа.“
У планском насељавању Јужне Србије -Топлица, Јабланица, Косаница 1889.године међу досељеним Србима сигурно је било и Ровчана. Тако у селу Растовници донедавна је било Булатовића, а у селу Балчак Влаховића; од Булатовића су опет Вељовићи, Павићевићи и Лакићевићи, а од Влаховића Ђуровићи. У Топлици ровачког поријекла су: Јовановићи, Илинчићи, Ђорђевићи као и Перавићи и Перовановићи у селу Гајтан. У ровачком селу Лијешњу сачувано је предање да од њихових Јанковића има одсељених у Гајтану. И у селима Растелици и Дрену има Булатовића, у Плочнику Перовића, а у Коњарнику Влаховића, Вуковића и Радуловића. Досељавања Ровчана у Србију било је и почетком нашег као досељавање и крајем прошлог вијека . Али, када се помињу Ровчани досељени у Топлицу, додајемо да савремени испитивач становништва Топлице каже , да данас Ровчана тамо више скоро нема. Они су се, нарочито у новије време, иселили у градове и друге крајеве Србије.Послије Другог свјетског рата 1945—1946 .године насељено је 40 породица Ровчана (Влаховићи, Булатовићи, Шћепановићи и др.) у Бачкој у селу Вепровац, касније назваим Крушчић. Само, ови највећим динелом нијесу непосредно из Роваца долазили, већ највише из села околине Колашина. За Јовановиће у Крушчићу зна се да су директно из Лијешња прешли.Послије Првог, а још више после Другог свјетског рата бројни Ровчани су одлазили на школовање , а после Другог свјетског рата и на друге непољопривредне послове, нарочито у правцу Колашина, Подгорице и Никшића. Оваквих појединаца из неких ровачких домаћинстава има и по три или четири, који су у новим мјестима боравка углавном засновали своје породице па се многи од њих само љети, у вринеме „одмора“ могу видјети у Ровцима. „Њихови потомци већ се неће осећати Ровчанима „песимистично је и на срећу нетачно „пророковао “ један од марксистичких идеолога Крсто Пижурица .Ровца су у прошлости била скровиг крај. Коме је било до слободнијег живота, макар и оскудније живио, у Ровцима је могао да нађе погодно уточиште и скровиште.Бјежећи од разноликих невоља, од времена до времена, ту у Ровцима су, као ускоци, стално и други придолазили. Традиција тако и каже. И за ,,старе“ Милетиће, као најстарије, тако и за Јукиће, као најмлађе становнике Роваца, каже се да су однекуд досељени. За Милетиће се такође прича да су били од Босне досељени. И најмлађи Јукићи, су из Босне пореклом. Богдан је дошао из Љешанске Нахије, Гојак од Никшића. То значи да се тамо долазило као у неки знани збјег. Да су Ровца заиста служила као збјег знамо и по случају Куча и Требјешана. Тако је то трајало од прадавних времена па све до прошлог вијека .Како видимо, у Ровцима су се током времена сусријетали и мијешали досељеници из разних наших крајева. И Павле Ровински је записао да су Морачани и Ровчани састављени од досељеника с разних страгна, а —“ који су овамо доспевали у разна времена. Када ово знамо, онда можемо да претпоставимо да је и овде између појединих слојева становништва било неслога и неспоразума. Уосталом, тако је било свуда по Црној Гори и Брдима. У суседним Бјелопавлићима старинце су држали за „несој” и „нечист“. У Ровцима можда и није било баш тако, али је ипак било сличних гледања и надмености јачих наспрам малобројних. Али, из те мешавине временом се у Ровцима развио здрав, окретан и покретан Ровчанин, који је у себи накупио доста снаге и свјежине. Зато, када су почели да се одсељавају из свог скученог и неплодног завичаја, код њих су стале да се ослобађају стваралачке снаге у разним правцима и облицима (књижевност, наука, политика) и они у стопу иду и успешно се такмиче са онима чија је прошлост била подношљивија, а услови развоја бољи.Из бројно малих Роваца временом се одселио велики број људи и то на разне стране, у ближе и даље крајеве и земље. Потомци Грде, коју предање помиње као Гојакову жену, умножили су се и заиста раселили ,,свуда по свијету“.Највише Расељених Ровчана је у суседно племе Морачу . Унук Марка Вукотина – Јанко Вујадинов је родоначелник братства Јанкетића. Стари људи су причали да је био малог раста, али веома окретан човјек те су га због тога звали Јанкета и тако су се његови потомци прозвали Јанкетићи.Јанко је имао два сина: Милоша и Новака. Милош је имао 7 синова: Николу, Мика, Ђура, Веља, Радосава, Савића и Илију. Новак је имао три сина: Лакића, Ивана и Радована.Иако мало братство, Јанкетићи су дали велики број истакнутих јунака и угледних људи свога времена. Ђуро Милошев је био морачки барјактар, а тај барјак му је дао лично Карађорђе на Суводолу 1809.године за показано јунаштво. У боју на Горњој Морачи 1820.године убио је турског барјактара Муја Мицановића. О овом догађају постоји народна пјесма…Јанкетићи су се постепено исељавали из Мораче. Прво су се у Горње Липово преселили Радован Новаков са синовима и Савић Милошев, а нешто касније и Ђоко Иванов. Данас их има на Косову 8 кућа, у Липову, Подбишћу, Колашину, Подгорици и Београду су такође бројни. У Морачи сада имају свега двије куће.Пасови:Јанкета Ровчанин, Миодраг – Михајло – Јагош – Јанко – Милутин – Никола – Милош – Јанко – Вујадин – Марко – Вукота.ЂурђићиНајближи су род са Трипковићима и Бошковићима. Раде Трипков је имао жену Ђурђу која му је родила три сина: Радула, Јока и Николу. Раде је млад нестао и Ђурђа је подизала малољетне синове, те их је по обичају околина назвала Ђурђићи, што су они прихватили јер им је мајка била добра и угледна жена. Радуле Радев, имао је сина Савића, а овај: Велишу, Станишу и Мијајла. Велиша је имао три сина: Марка, Милоша и Јанка. Станиша је имао: Баша, Панта и Божа.Јоко Радев имао је Никодима и Божа. Никодим је био калуђер у манастиру Морача и угледна личност у Морачи. Једно вријеме је био у Србији као калуђер у манастиру Рачи. Дошао је тамо у сукоб са неким игуманом и одметнуо се у хајдуке настојећи да убије свог игумана. Ухваћен је и протјеран у Морачу само да би се оканио хајдуковања и окајао своје гријехеЂурђића има свега 2 кућа у Морачи, 3 у Липову и по 1 кућа у Колашину и Мојковцу. И они су се исељавали у правцу Србије.Пасови: Радомир – Милош – Велиша – Савић – Радуле – Раде – Трипко – Новак – Милета – Вукота.Бошковићи су братство које води поријекло од Трипка Новакова Љешњанина из Вељег Дубоког . Трипко је имао три сина: Саву, Васиља и Рада. Саво је имао сина Бошка од ког су данашњи морачки Бошковићи. Од Васиља су Трипковићи а од Рада Ђурђићи.Бошко Савин имао је два сина: Мину и Мијаила, а Мина три сина: Тодора, Риста и Јевта. Мијајло Бошков имао је: Тому, Саву, Јока и Богића. Богић и Јоко су погинули, а Сава је имао: Радоја и Перка. Томо Мијајлов имао је: Пера, Гаврила и Радоша.Тодор Минин имао је три сина: Дука, Мијата и Бућа. Чувени морачки јунак био је Сава Трипков. Међу многим његовим подвизима памти се онај код Градине у Ђуђевини.Сава Мијајлов је ишао у Србију ради пресељења, али се вратио са неком капом – зашиљеном шубаром, па су због тога његове потомке назвали Шиљковићима.Бошковићи су у ратовима били храбри људи. Чувен је као јунак био Мијајло Радојев и Дуко Тодоров.Бошковића је мало остало у Морачи, свега 5 кућа. Сада их има у Колашину 3 куће и по 2 куће у Липову и Требаљеву. Највише их има у Београду.Пасови: Блажо – Бошко – Блажо – Мијајло – Радоје – Сава – Мијајло – Бошко – Сава – Трипко – Новак – Милета – Вукота.Пише :Дејан Бешовић Сматрамо да се овдје морамо дигресивно осврнути и на војну интеграцију Ровчана у модерну црногорску државу која датира најкасније од јула 1796. године, када су учествовали у бици код Мартинићима са кратким предјеком Ровачком . Петар Први Петровић Његош је на Цетињу примио 25 одабраних Ровчана који су му се заклели на вјерност. Затим им је, потоњи Светац, подијелио титуле и чинове: за сердара је поставио Реџа Д. Булатовића из Церовице, за барјактара Асу Н. Булатовића из Горњих Роваца, а побратимио се са Стеваном Г. Булатовићем из Вељег Дубоког.Ровца су од тада де факто уједињена са модерном Црном Гором. Међутим, историографија рачуна – можда погрешно – да се то догодило тек након битке на Морачи 1820. године, када су се и Морачани ујединили са Црном Гором.Његош је поставио Ненада Коћина Минића за капетана Гарде. Његош је певао хвалоспјеве неким Ровчанима у „Кули Ђуришића“. Барјаци кнеза Данила од Ровца били су Павле В. Минић и Глигорије М. Пижурица, који су погинули 1854. године у Полимљској бици. У биткама 1862. године против Омер-пашиних трупа на Метеризима, погинуо је и ровчански барјактар Зеко Пајов Булатовић, такође барјактар Гарде. Касније је овај „Зеков барјактар“, коришћен за покривање ковчега великог војводе Мирка Петровића Његоша – по његовој жељи!Главна насеља Роваца налазе се на падинама са лијеве и десне стране реке Мртвице, која протиче кроз Ровац током целог свог тока. Ровачани су груписани у укупно шест села и неколико засеока. Горња Ровца има засеоке Село, Заврх, Кремеш, Думачине, Мочила, Смрека, Луке, Смолице, Мртво Дубоко и Граница. Практично, тамо живи само једно братство – Булатовићи – Минићи су њихова грана – уз мало, староседелачко братство Милетића. Тако се Горња Ровца називају и Булатовићи .У доњим сливовима Ровачких ријека – Мртвице, Шевернице, Ибриштице – раније су се налазиле гушће шуме храста, цера, бријеста, јасена или љеске, док у њиховим горњим сливовима, тј. подручјима села Влаховићи, Горња Ровца и Лијешње, доминирају букове шуме. Највиши дјелови Ровачког, као што је североисточна страна Маганика, обилују јелом, смрчом и бором. Маганик има врхове изнад 2.000 м Међеђи врх, Петров врх, Рогођед. Недостају им висоравни, планинска подручја, села Трмање и Лијешња, оба изнад 1.000 м – Ровачки готово да нема висоравни.Међуријечје, „најниже“ село у Ровачи 200 метара, налази се на „рјечној тераси“, на десној страни реке Мораче, на ушћу Роваче у реку Мртвицу – сада, отприлике, на пола пута аутопута Подгорица-Колашин.Ово је било сједиште ровске капетаније. У Ћећима, засеоку, налази се црква посвећена Светом Луки и гробље. Осим становника ровског села Љешње и тамошњи Булатовићи и Јанковићи, затим Букилићи, Јововићи, Радуловићи, Поповићи, Радојевићи, Радоњићи, који славе Аранђеловдан, Свети Лука је крсна слава свих Ровчана. На Мртвици – између Међуријечја и Горњих Роваца – налази се камени мост, који је 1858. године саградио књаз Данило Први Петровић -Његош, са посветом, натписом на мосту – за његову мајку Крстињу. Прва школа у Ровцима, са два разреда, основана је 1889. године у Ћећима, од стране пароха Милоша Јовановића .Становници Међуријечја су Шћепановић и, са огранцима Драшковић, Пулетић, Бошковић, Мутаповић одавно иселили из Црне Горе– и братство Срезојевић : Јовановићи, укључујући Пеличиће, затим Илинчићи, Марковићи, Максимовићи – и са њима су у сродству породице Поповић и Новаковић.Братство Булатовића потиче од Булата, сина Гојакова. Булат Гојаков се населио у село Горња Ровца, у заселак Грабље. Булат је имао сина Вуксана, кнеза ровачке нахије који је уписан у херцеговачком тефтеру 1477. године. Сви Булатовићи потичу од Батрића и Богића -Вуксанових синова. Батрићеве потомке зову Горњоровчани или Батрићевци, а Богићеве потомке зову Церовчани или Богићевићи. Батрић Вуксанов имао је четири сина: Драгића, Илијана, Драгишу и Вука.Даље, из родослова Еровића, потомака Тиодорових, сазнајемо да се два потомка Милетина: Вукоица Тиодоров и Јевстратије Вукоичин, жене са 18 година. Узмемо ли у обзир да се и Милета тако млад оженио и да је у 20-ој години добио сина, то би значило да је тај син Милетин (непознатог имена), рођен 1789. године, а да између Милете и Тиодора има један пас, тј. предак непознатог имена. Да би отклонили ту недоумицу одредили смо за свих седам пасова потомака Тиодорових године средовјечности рођења по 30 година. За то одређивање намеће се сама чињеница што су у стварности приближне те године. У следећем набрајању пасова и година средовјечности од најмлађег Тиодоровог данашњег потомка (Уроша Иванова) до претка Тиодора у загради ће стајати стварна година рођења, а иза заграде година средовјечности у претпоставци што ће овакав математички прорачун јасно доказати да између Тиодора и Милете нема још један пас (кољено), него је Тиодор син Милетин. Пасови иду овако: Урош Иванов (рођен 2001. год.) – Иван Радосавов (1977) 1971 – Радосав Велизаров (1939) 1941 – Велизар Драгомиров (1910) 1911 – Драгомир Јестратијев (1885) 1881 – Јестратије Вукоичин (?) 1851 – Вукоица Тиодоров (1834) 1821 – Тиодор Милетин (1790) 1791 – Милета Петронијев 1761.Овакав математички прорачун недвосмислено говори да је Тиодор син Милетин, и да Милета Петронијев није отишао у “Ерски“ крај као малољетник од 16 година, него је био пунољетни младић“ -Породица Булатовић се преселила у Тимар из Ровача 1859. године на земљу коју су добили од кнеза Данила. Тамо су се доселили Никини синови Милош, Новица и Суро, као и Никола Милићев и Перо Иванов. Никини потомци су познати и као Никићи .Овакав математички прорачун недвосмислено говори да је Тиодор син Милетин, и да Милета Петронијев није отишао у “Ерски“ крај као малољетник од 16 година, него је био пунољетни младић“ -Породица Булатовић се преселила у Тимар из Ровача 1859. године на земљу коју су добили од кнеза Данила. Тамо су се доселили Никини синови Милош, Новица и Суро, као и Никола Милићев и Перо Иванов. Никини потомци су познати и као Никићи .
Казник Суров Булатовић-Никић погинуо је као ратник и учесник Херцеговачког устанка на Вележу 1876. године, а Петар Булатовић-Булић је 1876. страдао на Глухој Смокви као ратник у Херцеговачком устанку.Милован и Вукосав Булатовић из Тимара били су учесници Балканских ратова и Првог светског рата, а погинули су у Мојковцу 7. јануара 1916. године.Петар Илијин, Радуле Милосављев и Трипко Радивојев погинули су у Пљевљима у крвавој пљеваљској бици 1. децембра 1941. Даринка и Радомир Савови били су припадници НОП-а и обоје су погинули: Даринка у Тимару 1941, а Радомир на Сутјесци 1943. године.Мијат Божов, истакнути активиста из предратних дана, био је у НОП-у од првих дана устанка. Погинуо је на Сутјесци у јуну 1943. године . Милан Михаилов је такође био у борби од 1941. године, прво у Дурмиторском одреду, а затим у Четвртој црногорској бригади у Петом батаљону, командант извиђачке групе и обавештајни официр батаљона и у Другој бригади. Божидар Лазарев је био у 7. омладинској бригади од њеног оснивања, где је рањен, Петар Булатовић Божидар-Бобо Булатовић из Никшића, истакнути стручњак у области права, обављао је одговорне функције у органима Републике и као судија Уставног суда Југославије.Породица Булатовић из Тимара се селила на многа места, највише у Никшић.Славе Лучиндан, а послужују Никољдан.Ћаловићи су мало братство које је поријеклом из Роваца од братства Булатовића. Не зна се како се звао њихово родоначелник, али по предању побјегао је од крви у Рашку-Санџак, у околину Бијелог Поља, и по њиховом боравишту тамо се и данас називају неки камењари „Ћаловића клисуре“. За вријеме њиховог боравка међу Турцима, на њих је вршен притисак да приме ислам, али су они то упорно одбијали због чега их Турци над њима вршили насиља. Најзад су убили последњег Ћаловића, те се његова жена са два сина Савом и Николом пресели из Санџака у Морачу у село Врујца.Сава је имао два сина: Божа и Новицу. Божо је млад погинуо и није имао порода а Новица је имао шест синова: Јоксима, Павла, Радивоја, Сава, Петка и Вукашина. Јоксим и Вукашин су преселили у Туларе (Србија). Никола је имао синове: Мика и Вукадина.Иако мало братстбо , ипак је дало неколико знаменитих српских јунака.У Морачи има сад само једна кућа Ћаловића јер су много гинули у разним бојевима. Колико је познато у Туларима има неколико кућа Ћаловића који су се иселили из Мораче крајем прошлог вијека.Кнез Богдан Љешнанин доселио се са Чева, из села Војинића, прво у Љешанску нахију, село Лијешње, те пошто је тамо нагазио на крв, пресељава се у село Лијешње у Ровцима у. Прије његовог досељења ово село се звало Брезница, али Богданово потомство назвало га је Лијешње по селу у ком су живјели до пресељења у данашња Лијешња.У вријеме досељења кнеза Богдана у Лијешње, већи дио тог села припадао је нахији Доње Мораче, вјероватно због тога што је у Лијешњу постојала једна стара црква као истурена ћелија морачког манастира, која је у свом посједу имала знатан дио обрадивог земљишта која се сматрала манастирском својином.Према предању морачких Љешњана кнез Богдан је имао сина Радована, а овај синове: Марка, Милутина и Милију. Од Милије сина Радованова су данашња морачка бр: Јанкетићи, Трипковићи, Ковијанићи, Бошковићи и Ђурчићи. Познат је догађај у Лијешњу који се одиграо у кући Богданових потомака на крсну славу Ћириловдан, када је 12 турских бегова навратило у њихову кућу и учинили грубо насиље. Овај догађај је опширно описан у поглављу „Потомци кнеза Богдана у Ровцима“.Послије овог догађаја долази до већег расељавања Богданових потомака у Доњу и Горњу Морачу. Жена Вукотина са своја два сина: Марком и Милијом одлази у свој род у селу Јасенова – засеок Рошца. Тамо су се временом намножили и примили крсну славу своје ујчевине Срђевдан.Вукотини синови Марко и Милија су се у Јасеновој развијали овако: Милета је имао сина Новака, а овај Трипка и Милију. Од Марка је Вујадин који је имао синове Груша и Јанка.Како им животни услови у Јасенову нијесу били по вољи, били су приморани да се селе у Ђуђевину која тада није била густо насељена. Прво се досељава тамо Трипко Новаков са синовима: Савом и Радем. Затим се досељавају синови Милије Новакова: Јоко и Андрија, а одмах потом Јанко Вујадинов са синовима: Новаком и Милошем. Грушо Вујадинов је од свих Љештана потомака Вукотиних остао у Јасенову.
(наставиће се)