У вријеме постојања Рашке и Зете као средњовјековних држава територија племе Роваца углавноме су припадала Рашкој. Немања је, како се зна, ујединио те двије државе. Његов унук Стефан, Вуканов син, имао је посједе у жупи Морача, гдје је 1252/3 подигао познати Манастир Морачу,о чему смо подробније писали у претходним наставцима .Рашка се иначе, и касније, са посебном бригом односила према Зети. Свакако и зато да би преко ове успешније одржавала везе и односе са приморјем. А ти односи и везе били су видни и добри. Поред осталога то се запажа и по приморским утицајима на манастирским грађевинама у Рашкој (црква св. Петра и Павла у Бијелом Пољу, манастир св. Ђурђа у Будимљи и Морачки Манастир). Познато је затим да су, као савладари рашких краљева, у Зети били принчеви Стефан Дечански и млади Душан.У спису познатом под именом „Љетопис попа Дукљаина”, који ми насловљавамо сасвим објективно историјски „Барски Љетопис “ за који се досад мислило да је настао у 12. вијеку , док С. Мијушковић тврди да он потиче најраније из 14. столећа и да га пре свега ваља сматрати као „литерарни“, а не историјски спис, помињу се жупе из Подгорја: Оногошт, Пива и Морача, али не и Ровца. Додуше, област Роваца не представља никакву географску па није била погодна ни за жупску, односно административну јединицу.Католицизам , колико га је у средњем вијеку било у Рашкој и Зети, у Ровцима као да се није никада осетио. Није непознато да је још краљ Милутин изражавао спремност за унију, док се зна да је и у 17. вијеку неки Павле Демски, папин изасланик, долазио у Манастир Морачу и калуђере наговарао на унију, а за шта је требало они да добију одређене привилегије. Географска имена Бискупићи, заселак села Прошћења, код Колашина, и име села код Пријепоља, као и име Бискуповине за један потес земље поред Лима, у Бихору, свакако подсећају на оно време када су овамо бискупи имали поседе и утицаја. За Бискупиће код Колашина ово је и доста разумљиво нада знамо да су у средњовјековном Брскову католици (Саси и Дубровчани) имали и своју цркву.Колико је опет Брсково са својим рударством и колонијом Саса и Дубровчана у 13. и 14. стољећу имало утицаја на Ровца, уколико су она онда била насељена, тешко је рећи. Међутим, истина је да је најкраћи пут од Рисна и Дубровника, то јест из приморја, преко Никшића, за Брсково, као један од најпознатијих тргова средњовјековне Србије, ишао баш преко Роваца. Брсково је најприје у средњем вијеку била пространа област, жупа. Али, од када је овамо, код данашњег Мојковца, у 13. вијеку за вријеме Краља Милутина отворен рудник, под тим именом ће се углавном подразумевати насеље и трг. Трг Брсково често су посећивали Дубровчани и Которани, а понекад и Млечани. Тамо је доношено вино и чоја, а из Бракова одношени -сребро, коже, восак. .Насеље је имало цркву, дубровачки конзулат и прву ковницу српског новца. Шта је било са Сасима и Дубровчанима после замирања рударства, то јест трга и насеља Брсково од половине 14. вијека , можемо само да претпостављамо. За породице Вараге у Потарју и Фуштиће у Брскову народно предање каже да су поријеклом од Саса. Њихова несловенска презимена као да то потврђују.Године 1470. од Босанског санџака издвојен је Херцеговачки санџак као засебна управна јединица. После неколико година (1477) нове власти су извршиле и попис новоосвојене (до тада „херцегове”) земље у којој је убиљежена и „нахија Ровца“ са 51 домаћинством. Прије тога она су можда могла да буду сматрана као дио Никшића као краја. Ровца су и тада, а прије тога још и више, била по становништву мала. Зато тешко да је овај крај гдјегод и прије тога поменут. Сем тога, она су била веома неприступачна. Зато овај помен и узимамо као за сада први пазнати писани помен Роваца.Овај попис је иначе доста садржајан. Ровчани су у њему представљени као сточари који имају зимска и љетња боравишта. А ‘сточари су онда називани и пописани као Власи. И у дубровачким архивским подацима, из тога стоњећа, као и нешто раније, када се помињу: Зупци, Бањани, Дробњаци, Никшићи и неки други, по правилу их све рачунају и називају власима или, рјеђе, морлацима. Влаха од групе (или рода) Никшићи било је у вријеме доласка Турака, а можда и прије самог продора њиховог у ове крајеве, насељених и у подручје старе жупе Брсково, између Колашина и Бијелог Поља, онамо где се сада налази село Липово, а где су потом временом постали ситни спахије (ешкинџије). Ђурђев мисли да су и Никчи, део севернаарбанашког племена Климената, у ствари део негдашњих Никшића. Само Никчи и Клименти нису баш близу Подгорице. Клименти опет истичу да су Никчи њихово братство, као и Вукли, Селца итд. и да је ово име дошло по претку Никч-у. Ово о Никшићанима помињемо због тога што и Ровчани имају предање да је родоначелник највећег њиховаг броја дасељен из Никшићке Жупе. Зато се они и сада, по племенском начину мишљења, сматрају делом или огранком никшићког племена. На Лукавици, недалеко од Језера, поред новијег “пиперског гробља“, чува се и „Нишин киљан“, (белега где је овај њихов заједнички предак, наводно, погинуо од Турака.“У цетињском летопису (Хрисовуљи), писаном у вријеме Ивана Црнојевића, на једном мјесту се помиње утврђивање међа између Пипера и Дубочана. Ђурђев мисли да овај податак може да потиче само из „прве владе“ ‘Ивана Црнојевића, а не из 1485 како се обично и датира тај летопис. „Дубочани” из овог летописа очигледно се односи на Ровчане. Данас у Ровцима постоје два Дубока (Мртво, у нижем делу ровачке територије, ближе Морачи, и Веље на супротном западном крају Роваца). Под претпоставком да су и онда постојала оба ова иасеља требало би овдје да се радило о Мртвом Дубоком чији се атар географски додиривао са атаром Пипера. Данас пак, на самој Лукавици планина и катуни Пипера и Вељедубочана се додирују.По попису Херцеговачког вилајета из 1477. Ровчани су припадали дринском односно фочанском кадилуку. Касније, када су Турци 1482. заузели Нови (Херцег-нови) основан је, 1485, новски кадилук коме су од тада припадали Никшић, Горња Морача, Доња Морача, Бјелопавлићи и Ровца.Од тада, то јест од краја 15. вијека па надаље, Ровчани ће почети да се организују као племе. На то организовање свакако су их гонили и сусједи који су посезали за њиховим планинама.За 16. вијек немамо писаних података,који би послужили као историјски извор , који би нам штогод говорили о Ровцима. Или барем ми не знамо за њих. Но, то је вринеме не само стабилизовања турске власти у Српским земљама, већ и даљег снажења њихове силе и њихових продора ка средњој Европи. По ономе што се зна да је ровачки кнез Вукић Вучетић, 1575. обнављао Манастир Морачу и његове фреске, могло би се повјеровати да је то било за овај крај мирније и сношљивије време. Уосталом, колико се тада становништво Црне Горе, Брда и Арбаније и бунило, турске војске из Херцеговине или од северне Арбаније брзо су продирале да га умире. Тако су двије буне племена око Скадра и Подгорице, 1565. и 1575. и угушене. Међу побуњеницима противу намета помињу се Кучи, Пипери ,Бјелопавлићи и Братоножићи . Турске власти су зато тада тражиле да се Брђани спусте у равнице и тамо населе.Године 1597. Бјелопавлићи су се опет бунили. На устајању Брђана против Турака тада је радио и Грдан из никшићког краја. Тражена је помоћ и са стране: од папе, Шпаније. Шта су тада радили Ровчани? Свакако оно што и њихови сусједи.Тако је било и првих година 17. вијека (1609, 1617, 1618 године ) када су Турци због отказивања данка у крви упућивали војску на побуњена Брда. Међу побуњеницима тада су били и Ровчани. Од турске одмазде тада су лоше прошли нарочито они крајеви и племена кроз које је турској војсци пролаз био погоднији.Которанин Маријан Болица, описујући Скадарски санџак, 1614. направио је и врсту пописа овога санџака. Међу онима који се не покоравају Турцима, он је у том попису поменуо и „село“ Ровца, са старјешином Иванишом Радоњиним, које је бројило 50 домова и могло да да 120 војника. Болица наводи : Почетком тога стољећа опет су обнављане фреске у Манастиру Морачи. Неке од њих се приписују 0ндашњем сликару Страхињи, из Будимље, а друге хиландарском зографу Георгију Митрофановићу, једној од главних личности у тадашњем обнављању Манастира Мораче. Иначе се у то време представници брђансних племена договарају о сарадњи са Млецима против Турака, а зна се да су Млеци окоро увијек подржавали Куче као бунтовнике против Турака. Године 1654. у Будимљи је одржан састанак црквених великодостојника на коме је био одређен будимљански митрополит Пајсије (исто као и на састанку у Манастиру Морачи 1648.) да иде у Рим и тражи помоћ. Пајсије је тада издат, ухваћен и уморен. Турски путописац Евлија Челебија, боравећи у Рисну, 1664. пише како је околно становништво бунтовно и како су Турци тада приредили поход да умире и казне нахије Пиву, Никшић, Бањане и Дробњак. Хвали се како је тада турска војска заробила старце и жене и како је заплијенила стоку.“ Можда су Ровчани, у свом удаљеном и забитом куту, тада остали поштеђени? Године 1688. Кучи су два пута нападани од Турака из сјеверне Арбаније и од Босне. Њима су и тада притицали у помоћ остали Брђани, па и удаљени Никшићани и Дробњаци. Нешто помоћи се тада добило, преко Котора, и од Млетака. Крајем 17. столећа (1691) Кучи и Ровчани помажу Пиперима и Бјелопавлићима које су Турци нападали. У своме извештају о млетачким крајевима, како су тада називани сјеверна Арбанија, Црна Гора, Брда и Херцеговина, из године 1692, Никола Ерицо, которски провидур, даје неке податке и о Ровцима. Пише да Ровца броје 800 становника, од чега 150 војника, да имају 41 коња, 64 комада крупније и 630 комада ситније стоке. Ови подаци, нарочито они који се односе на број стоке, сигурно нису ни приближно тачни. Ерицо саопштава да су Кучи католичке, а Пипери и Бјелопавлићи православне вере, те да су Кучи, Пипери и Бјелопавлићи људством и стоком јачи од свих пет нахија Црне Горе. И у то време Кучи траже помоћ од Млетака, а за неке појединце и „заостале“ плате. По ономе да је манастир Морача кроз 17. вијек имао овећи број монаха, (могло би се судити и о његовом утицају у одређеном погледу на околно становништво) .“ Из године 1709. сачуван је запис о томе како су Ровчани ,,одагнали“ овце калуђерске. Ваљда су то биле овце Манастира Мораче? Године 1737. и Ровчани су, под кучким војводом Радоњом Петровићем, учествовали у походу брђанских племена низ Лим, не би ли се спојили са аустријском војском која је тада била у рату са Турском. Послије потискивања аустријске војске, Турци су се, свакако, светили Брђанима за ово савезништво са Аустријом. Половином 18. вијека , када су коначно увидјели да од помоћи Млетака и ослањања на њих нема користи, црногорске владике почеће да се окрећу Русији за помоћ. Због тога ће и даље, а можда и још више, да страдају и Црногорци и Брђани. За то окретање Русији нарочите заслуге имало је држање владике Василија Петровића. Од тада ће код Црногораца почети да се развија прави култ према тој православној земљи. ‘Они ће у то време лепо да приме и самозваног Шћепана Малог, који се казивао да је руски цар. Од године 1766, цетињска митрополија постаће и самостална, јер је тада српска црква, односно Пећка патријаршија, подвргнута васељенској патријаршији у Цариграду. И 1768. Ровчани су помагали Бјелопавлићима које су Турци напали.Године 1774. Скадарски паша, Мехмед Бушатлија, провалио је у Куче и „похарао“ их. Ровчани су тада прихватили дио избеглих Куча -Дрекаловића и држали их код себе. Предање каже за „пет година”. Отуда и од тада у Ровцима називи Кучко катуниште, Кучке ливаде, Кучке баштине. Јован Ердељановић је забиљежио предање у Кучима да се неки од ових избеглица нису ни вратили из Роваца. Да би се Ровчанима осветио за указану помоћ Кучима, Мехмедов син, Махмуд Бушатлија, на превару је домамио у Никшић известан број њихових представника, 1786, и погубио их. Од овог прихватања Куча од стране Роваца ова два племена постала су изузетно присни пријатељи и сарадници иако им се територије нигде не додирују.“ Тако су Ровчани су штитили Куче и 1856. када су ови, у вријеме књаза Данила, „догоњени у ред“. Па и у првом и другом свјетском рату, када год је то требало и било могуће, пријатељство Куча и Ровчана истицано је, настављано и потврђивано.
При крају 18. вијека Ровчани су прихватили и дио избеглих Требјешана у ствари део племена Никшићи, настањен око брда ‘Требјесе, недалеко од самог града Никшића, по други пут „похараних”, и протјераних од никшићких „Турака“, а који су Требјешани од 1789. до 1792. као избеглице, били у Бјелопавлићима. Од стране Турака похарани су 1794. и Кучи и Ровчани. Године 1796, црногорска војска је, уз помоћ Пипера и Бјелопавлића, потукла турску војску на Мартинићима и Крусама, после чега ће ова два брђанска племена и да се припоје Црној Гори. По једном запису, Ровчани и Морачани су те године ратовали са Турцима на „Лопатама”, ондашњој матици племена Васојевића. После победе над Турцима на Мартинићима и Крусама владика Петар Први Петровић -Свети Петар Цетињски добија велики углед не само као духовно лице већ и као војсковођа. И не само у Старој Црној Гори. Отада он умирује завађена и уједињује расцјепкана племена, успоставља законе и суд: једном речју ствара темеље државе. Од тог времена ће и Ровчани све више да се окрећу Црној Гори. Владика Петар Први из Манастира Стањевићи, године 1799. пише посланицу Морачанима и Ровчанима, саветујући их да живе мирно и сложно.Ровчани иначе тврде да нису били Турцима подложни онолико колико рецимо сусједни им Морачани. У прилог овоме и сада показују места, границом према Доњој Морачи, гдје су држали страже. Тај гранични простор зато и називају „Стражница“.Устанак у Моравској Србији Брђани су свакако дочекали са радошћу. Године 1809. Морачани и Ровчани су, са осталим Брђанима, срели и дочекали Карађорђа на Суводолу, недалеко од Сјенице. По предању, тада је морачки војвода Мина Радовић добио од Карађорђа барјак. И Ровчани имају предање да је њихов војвода Коћа био на том дочеку и да је тада његовом синовцу, Тошку, Карађорђе такође дао барјак. Исте године Скопљак паша удара на Морачу и Ровца с намјером да их примора на поновно плаћање харача, који су они били отказали још прије петнаестак година. И, после отпора, бојева и нових невоља, Ровчани и Морачани се и формално, 1820, двадесет и четири године после Пипера и Бјелопавлића, прикључују Црној Гори. Од тада ће, а под утицајем власти са Цетиња, и у Ровцима локална племенска организација почети да се мијења и нестаје. Ровца ће касније бити капетанија. Све до уједињења Црне Горе и Србије 1918. године.Послије битке на Граховцу (1858) и комисијског разграничавања Турске и Црне Горе, Црна Гора је проширена у правцу Колашина на Горње Липово, Речине и дјелове Бјеласице. Ровчани ће после тога у том правцу стати у већем броју да се исељавају из овог дотадашњег завичаја. Ослобођењем Никшића 1877.године и Колашина 1878.године и Колашинских Поља 1886. у ослобођене крајеве, поред других Брђана, иселиће се и знатан број Ровчана. Ослобођење сусједних градова Подгорице, Никшића и Колашина иначе је имало велики и вишеструк значај и за Ровца. Од тога времена они ће несметано моћи да са својим производима иду на тамошње пазаре, појединци да одлазе у школе и да се уопште слободније и живље крећу.Додајмо овдје и сљедеће. Прво, када су Турци брижљивије пришли обнављању никшићкога града, а од 17. вијекс када су почели да подижу и ново утврђење у Колашину (као области), та два насеља постаће позната уточишта потурчењака, озлојеђених осветника и убица. Зато су Никшић и Колашин (као насеља) све до ослобођења ових мјеста, код околног становништва били на злом гласу. А Ровчани су се некако, иако удаљени, налазили између ових „тврдих“ и „љутих“ градова и „крајина”. Друго, одметање Скадарских и херцеговачких везира од централне власти у Цариграду, у прошлом вијеку , изазвало је код Црногораца и Брђана не само недоумице, већ им је то сигурно доносило и нових тешкоћа.Поставља се овде и питање зашто се Кучи често помињу и истичу као нека врста руководећег племена међу Брђанима, уз које су се, опет, ако не увијек а оно веома често, јављали и Ровчани? Прије свега, Кучи су својим бројем били значајнија, ако не и највећа група (племе). Друго, они су се налазили између сјеверне Арбаније, важног сједишта турских војних снага, с једне, и за Турке често немирне Црне Горе, с друге стране. Треће, својим унутрашњим саставом ово племе чинили су Срби и Малисори , а његови припадници су исповедали двије вјере и двије вјероиоповести (највише је православних, мање католика а најмање муслимана). Зато ‘су на „истовјерну” браћу из овога племена могли да рачунају, и рачунали су, не само Црногорци већ и Млечани и Турци. Њих Турци често хоће да покрену на Црногорце (што им понекад дијелом и успева), а Црногорци и Млечани опет на Куче свагда рачунају против Турака. Кучи су, дакле, растрзани између спољних сила и својих домаћих племенских интереса. Због свега тога је њихова новија историја била изузетно сложена и тешка. Малобројни Ровчани као да су све то разумијевали, па су свагда и желели да им помогну. Да су им Кучи били непосредни сусједи помеђаши, који би можда имали потребе и за ровачким планинама, као што је то био случај са Пиперима и Бјелопавлићима, Ровчани свакако не би онако несебично и безрезервно подржали Куче у свакој прилици.Прије него пређемо на то како је џемат -катун сточара са повластицама отпочео стварање организованије заједнице-племена Роваца, која ће као таква постојати све до почетка прошлог вијека , да укратко поновимо два-три основна податка о Ровцима.Године 1441. Стефан Вукчић онај који се прогласио за херцега и по коме ће његове земље да се назову Херцеговина провалио је из Херцеговине у горњу Зету и заузео крајеве до ријеке Мораче. То значи и Ровца. Сјеверни крајеви Црне Горе до тада су, иначе, припадали Рашкој, рјеђе Зети. У жупи Морачи, граничној области Ровцима, половином 13. столећа (1252/3) Немањићи су подигли познати манастир Морачу. У 13. и 14. вијеку од манастира Мораче далеко неколико часова хода, развио се и цветао рудник, трг и насеље Брсково у коме је кован и први српски новац. Најкраћи пут од мора за Србију, полазећи од Рисна и Дубровника, ишао је преко Никшића, Манастира Мораче и Брскова. Тај пут је пролазио преко Роваца, која, колико знамо, нису нигдје у тадашњим споменицима и поменута. То свакако и зато што су становништвом била мала, затурена и безначајна.Турци су године 1465. освојили земље херцега Стефана и његових синова.И, у попису новоосвојених до. тада херцегових земаља, из године 1477, уписана су и Ровца као џемат од 51 домаћинства, са влашким повластицама и Вуксаном као кнезом. Овде џемат ваља разумјети као катун, а катун је у оно вријеме означавао и економску, и друштвену и правну јединицу. Била је то и врста војне јединице. Џемат Ровца истовремено је тада предео и као „нахија Ровца“. Додуше, влашка нахија није морала да значи и нахију у административном погледу. То је био и први, нама познати, писани помен Роваца. Зато је и јасно што одатле почињемо у трагању за временом и начином Роваца у уобличавању у племе.Из наведеног пописа, гдје је убиљежено име сваког домаћина (умјесто данашњег презимена уписивано је име оца), у коме је поменуто око сто личних имена, јасно се види, када су у питању Ровца, да се ту радило о Српском становништву. Тек неколико имена као Влахо, Станул, Братул и Прибил су несловенског влашког поријекла. Додуше, лична имена из средњовјековних повеља, као уосталом и из овог турског пописа, нису сигурни подаци о нечијој етничкој припадности. То због тога што се јављају овакве комбинације: отац има несловенско, а синови словенска имена, или, отац има словенско а синови несловенска имена. А баш такав случај је и са именима из овог турског пописа, у коме читамо да је Богдан Влахов, а Божидар Прибилов, док је Станул Љубин а Братул Дајков. Толико што се тиче ондашше етничке припадности Ровчана. Уосталом, до тога времена је затечено ромаинизовано или нероманизовано становништво уопште у динарским крајевима већ било словенизовано.У поменутом попису џемата (односно катуна) Роваца запажа се и ово: од 51 домаћинства на почетку списка налазе се 5 Стјепових синова, 4 Срезова и 2 Влахова. Зашто ово спомињемо? Зато што народно предање тврди да су Шћепо, Срезо и Влахо били браћа (а синови Гојакови). Али, предање никада не пропусти да каже да су ова тројица имали и четвртога брата — Булата, те да је Вуксан, у попису поменути ровачки кнез, био Булатов син. Овоме можемо да верујемо, јер Вуксан је у попису наведен као кнез. Кнез је опет био ослобођен дажбина које остали имају да дају, па му је самим тим презиме по оцу изостало. У попису нису убиљежени ни његови синови, јер ни они нису били порески обвезници. Затим, у попису није могло да се прочита име Николина оца. Биће сигурно да је то био Влахо. Ровачко предање саопштава да је Влахо имао синове Богету и Николу. Неки „трбушчићи“ -мали родови братства Влаховића и доводе своје поријекло баш од Николе, сина Влахова. То су: Селићи, Ницовићи, Дуровићи, Марићи, Јуковићи, Мартиновићи, Вељовићи, Новаковићи, Милићевићи и Пековићи. Као Влахови синови у попису се помињу Богдан и Вук. Богдан из пописа и Богета из предања свакако су исто. Потом, у попису се међу тим прво пописаним домаћинствима јавља и Мара, удовица Владова. Име Владовог оца није уписано, а може бити да је и он био син неког од ова четири брата. Због чега ове ово износимо? Због тога да би се видело да су онда на челу катуна Роваца уписана 13 (или 14) домаћинстава која су међу собом била блиски крвни сродници. То је већ био мали род. Из тога рода је и старјешина катуна. А овај мали род, који је онда чинио једну четвртину свих ровачких домаћинстава, сасвим јасно, могао је да буде, и свакако је био, језгро и зачетник окупљања око себе и других несродника овога катуна. Утолико прије ако се претпостави да је и после тога било и нових (појединачних) усељавања на територију Роваца. Као прву заштиту инородни досељеници могли су да нађу код неког домаћег рода. Зато су ови, да би били јаче, радо и прихватани. У сваком случају, родовска заједница, особито јача, могла је појединцима само да импонује. Дакле, стварање Роваца као организованије групе могло је да отпочне самим почетком 16.вијека , када су и сами пописани Ровчани нарасли природним прираштајем (из пописа се види да су појединци имали већи број дјеце) као и новим усељавањима, којих је сигурно морало бити. Природно је да су међусобна стапања и несродника убрзавана међусобним женидбеним везама. Да су одређени тон организовања дали и давали досељени Никшићи, иако су у почетку чинили само једну четвртину свих Ровчана, могло би се закључити и на основу говора Роваца који припада источнохерцеговачком дијалекту. Толико што се тиче времена у коме је отпочело уобличавање Роваца у племенску заједницу.
( наставиће се)