Пише, Дејан Бешовић, Срби на Балкану, Босна и Херцеговина(27)

Међународна заједница и ОУН нису реаговале на почетак југословенског сукоба, на сецесију Словеније и Хрватске, али су у даљем расплету сукоба биле доминантан актер. Интензивна и разуђена активност кретала се од увођења ембарга на оружје преко спровођења мировних планова, до обезбеђивање хуманитране помоћи.На тој путањи уочљив је низ некохерентност. УН су прогласиле да је СРЈ престала да постоји и да остатак Југославије (Србија и Црна Гора) не може аутоматски да настави своје чланство у УН). УН су допустиле да Југославија нестане без отпора, без протеста због једностраног нарушавања њених неприкосновених граница. Истовремено, УН су заложиле сав свој кредибилитет у одбрану суверности и независности новонасталих држава, Хрватске и БиХ.
Након промене позиције САД и њеним притиском да се призна Босна и Херцеговина долази до преокрета у тону и усмерењу деловања УН. Принудни аспект добија на тежини, уводе се санкције према СРЈ а приметна је и промена у језику резолуција, он постаје све оштрији и све је отворенија примена дуплих стандарда. На пример, у самој Резолуцији о санкцијама се говори о јединицама ЈНА и елементима хрватске војске, констатује се да ниједна страна у сукобу није испунила захтеве претходних резолуција али се уводе санкције само према једној страни. Затим у другим Резолуцијама се само вербално осуђују хрватски напади на УНПА зоне, а без образложења се пооштравају санкције СРЈ, без речи се прелази преко чињенице да су Муслимани одбили Овен-Столтенбергов план али се најоштрије осуђује одбијање босанских Срба да прихвате план Вен-Овенов план, итд.
Босански пакао се сагледава искључиво као последица агресије, као рат са само једним кривцем. Због тога се у резолуцијама не помињу хрватско-муслимански сукоби, као ни међумуслимански сукоби; прећуткују се, између осталог, присуство муџахедина, страних најамника и војних инструктура, кршење ембарга на извоз оружја од стране сталних чланица Савета безбедности, минимизирају се српске жртве.
Више него легитимни хуманитарни аспекти кризе, проблематизују се дијелом тако да доприносе јачању војне димензије у рјешавању сукоба. Стварање основе за већу употребе силе започиње Резолуцијом СБ 836 (јуни 1993) којом се одобрава УНПРОФОР-у употреба оружја у самоодбрани, али и да земље чланице у оквиру регионалних организација могу да преузму војне мјере по овлашћењу СБ. Неодређеном формулацијом „регионалне организације“ се заправо мисли врло одређено на НАТО. У овом периоду се оснива и Међународни кривични трибунал за бившу Југославију.Због некохерентности, дуплих стандарда, мјера принуде само према једној страни у сукобу, мировни напори УН су имали ограничен домашај у рјешавању југословенске кризе.
У циљу избјегавања оружаних сукоба српска страна је по основама Кутиљеровог плана предложила подјелу МУП-а. Виђење једног учесника ових догађаја доноси нам атмосферу неизвјесности времена преласка из још бар привидног стања мира у ратне догађаје. „У сриједу, 01.04.1992, на иницијативу Кијац Драгана, коју је прихватио Алиспахић Бакир, одржан је састанак супростављених страна којим је руководио новоименовани начелник ЦСБ, на којем је презентован Службени гласник Републике српског народа БиХ са Законом о унутрашњим пословима и на основу и на основу њега подјели МУП-а по територијалном принципу и потреби реализације истог и у СЈБ на подручју града, те неопходности да се избјегну оружани ексцеси. Исто се поступало и у општинама с претежно хрватским становништвом с тим да ХДЗ формира свој МУП у Неуму или Мостару. Алиспахић Бакир је, вјероватно свим тим изненађен, пристао на ту идеју Кијац Драгана, па је одлучено да се формирају три мјешовите екипе, које ће обићи све СЈБ у граду и објаснити начелницима и командирима даљи начин рада. Три екипе сачињавали смо Алиспахић Бакир, Драшковић Славко, Бећкановић Златко, Кијац Драган, Леутар Јозо, Пањета Авдо, и ја (Неђо Влашки-додао аутор), те смо по томе поступили сутрадан. Нас два, послије Новог Сарајева и Новог Града, обишли смо СЈБ Илиџа и послије излагања Кијац Драгана, чинило се да у милицији неће доћи до раскола и међусобних обрачуна. Основни радни задаци по том плану требало је да се извршавају као и до сад, а једини захтјев СДС-а односио се на ангажовање резервног састава милиције“.Четвртог априла 1992. године, подјеле које су претходиле ратним дешавањима унутар Министарства унутрашњих послова довеле су и до стварања Српске специјалне јединице милиције, тј њеног одвајања, која је након дефинитивног разлаза са муслиманско-хрватском структуром окупљена у Раковици код Сарајева.

„Ту је извршена прва прозивка, на којој је констатовано да су у строју сви српски специјалци. Одређена је нова организација јединице, а сутрадан 05.04.1992. године, по наређењу замјеника министра, Момчила Мандића, Јединица је кренула на свој први задатак – смјештај Јединице у нову базу у Школу унутрашњих послова МУП-а на Врацама, на подручју општине Ново Сарајево“Већина извора са српске стране о овом догађају позива се и на чињеницу о „ ранијим договорима о диобеном билансу у бившем МУП-у, Школа за унутрашње послове била је предвиђена за базу Српског МУП-а“.У тквим тврдњама спомињу се и основе за легално формирање националних стрзктура МУП-а, па тако и подјеле специјалне јединце, у складу са принципима Кутуљеровог плана.Међутим, приликом уласка у Школу, српски полицајци су дочекани жестоком ватром из пјешадијског наоружања од 170 наоружаних полазника курса за милиционере из припремљених утврђења у објектима Школе, санџаклијског насеља ”Шанац”, као и из правца града. На команду првог команданта Специјалне Миленка Каришика, прихваћена је битка са многобројнијим непријатељем, 36 специјалаца Српског МУП-а заузело је Школу, ослободило све ученике таоце и заробилo наоружане курсисте и руководство Школе. У тој борби погинули су Миле Лиздек и Милорад Пупић, а рањени Душко Јевић, Миодраг Репија и Ристо Лубура. Повријеђен је и Мирослав Марић.У току борбе од непријатељских хитаца погинула су и три српска цивилна становника Враца, а двоје је рањено. Упоредо вршило се и организовање српског народа Враца и Српске општине Ново Сарајево за сопствену одбрану. У истом наврату организовно је повезивање одбрамбених линија Јеврејско гробље – Врбања мост – Студентски домови – Озренска улица – Милинкладска улица.Тако је почела да се ствара српска полиција и Српска Војска у Републици Српској,јер је Српски народ изгубио повјерење у заједничке органе и лагано престао да вјерује у комунистички мит о „братству и јединству“ .Срби који су из муслиманских ровова успјели побјећи до српске територије свједоче како су даноноћно молили Бога да им падне граната у ров. Многи су изгинули, покушавајући да побјегну. Забиљежени су и случајеви самоубистава и саморањавања. Беспомоћне и у муслиманску војску насилно укључене Србе, Сидран назива — „босанским патриотама“.Наш архив располаже оригиналном документацијом муслиманске ратне јединице Т-30468, закључно са 26. новембром, гдје се јасно види како су Срби, након трећег позива, долазили на службу у „оружане снаге“.Сидрановим „босанским патриотама“ познат је и случај једног Србина, возача Хитне помоћи, који је савјесно збрињавао рањенике све до 25. децембра, 1992. године, кад добија позив да обуче униформу и иде у прве борбене редове на Жуч, да убија своју браћу. Одмах је возилом Хитне помоћи, разгрћући муслиманске барикаде, одјурио на слободну српску територију. Поменути медицински радник, свједок присилног регрутовања Срба у муслиманску војску, шездесетогодишњак је, човјек при крају свог радног вијека, а колико је оних Срба који нису ни пунољетни, а силом су гурнути у рат против свог народа — то вјероватно не зна ни добро обавијештени Сидран.Састанак руководства СР Југославије (делегацију предводио председник Зоран Лилић), Србије (делегацију предводио Слободан Милошевић), Црне Горе (делегацију предводио Момир Булатовић), Републике Српске (делегацију предводио Радован Караџић), Генералштаба Војске Југославије (делегацију предводио Момчило Перишић), Главног штаба ВРС (делегацију предводио Ратко Младић) и руководства Српске православне цркве (делегацију предводио патријарх Павле) који је 26.августа 1995. године одржан у Добановцима код Беoграда и на којем је договаран састав српске делегације на мировним преговорима у Дејтону и ставови које ће та делегација заступати.Никола Кољевић је у свом ратном дневнику овако забележио разговор највиших представника Србије, СРЈ, Републике Српске и Српске православне цркве у Добановцима 26. августа 1995. године.Патријарх Павле: Ко благослов тражи ја га и дајем. Оно што нам треба је слога пред непријатељем. Зато смо овде. За опште добро нашег народа. шта је било, било је…Ћаскање. Слободан Милошевић пита владику Иринеја колико језика говори. Радован о језицима. Анегдоте.Слободан Милошевић: Алија нема стратегију. Код њега се све своди на то само да НАТО бомбардује и да он тако добије рат. А нема он ни концепцију за мир.Радован Караџић: Нама је важно само да буду три ентитета.Слободан Милошевић: Нама је свеједно. Да је било памети да смо прихватили раније… Та федерација ће се ионако распасти, само да их доведемо до те тачке.Слободан Милошевић: Јесте ли направили карту за Билта 51:49?Радован Караџић: Имамо комбинације. Битно је 50:50.Слободан Милошевић: Мени је речено да ће сутра у Лондону бити ваша мапа 51:49.Радован Караџић: Потребно је тајном дипломатијом припремити Билта. Била је једна комбинација са Муратовићем за Плоче, али Немци нису дали.Слободан Милошевић: Ма какав Муратовић… Погрешили сте са гранатирањем Дубровника. Сад ће они напасти Требиње.Радован Караџић: Неће. „Не треба слушати непријатеља шта говори него гледати шта може.“ (цитира Шарона)Слободан Милошевић: Какве су линије у Херцеговини?Радован Караџић: Двадесет хиљада бораца. Али хрватска техника је супериорна. Видели смо то у Дрвару.Момир Булатовић: Хоће ли Хрватима припасти Столац?Радован Караџић: Зависи од конференције. Ми смо у Херцеговини добро стали. Проблем је што Хрвате занима нафта у Поповом пољу. И свакако залеђе Дубровника.Долази Ратко Младић. Званично почиње састанак.Слободан Милошевић: Да се прво усагласимо – ово је строго тајни састанак. Ваше процене војне ситуације су реалне. Дакле, закључак – апсолутни приоритет је мировно решење. Коначно сте ето и ви схватили – 50:50.Радован Караџић: За почетак.Слободан Милошевић: То је и прошле године био наш став. То је почетна тачка. Можда може и више. Сада је питање одбране виталних интереса. Мир – што пре. То је ваљда заједничка процена. Америка хоће брзи мир или брзи рат. Клинтон тако потапа опозицију. Ако нећете мир – спремни су милиони долара. План је – повлачење УНПРОФОР-а (изузев исламских земаља) и интервенција НАТО-а. Обавиће то на брзину. Друга могућност је конференција, предвиђају – Милошевић, Изетбеговић, Туђман. Могуће је укључење ваших представника.Услови – прихватање плана као почетне тачке и крајњи договор. Неће бити „business as usual“. Суштина је питање ваше сагласносности и спремности да прихватите. Рекао сам то већ Бухи, ви не уважавате другу страну. Времена нема. Сада је судњи дан да се постигне оно што је реално у овој ситуацији. Ићи ће се на модел „федерација + Република Српска + специјални односи са суседним државама“. Упркос Изетбеговићу сви су за то. Холбрук је рекао да ће запретити муслиманима, и то запретиће им Младићем. Све се своди на брзи мир. That’s all. Нас само интересује ваше „да“ или „не“.Караџић: Тачна је ваша процена да Америка хоће одмах one way or another. Ово је шанса да се закључи мир, и то добар мир. Први пут Американци не саботирају мир.

Европске земље (Велика Британија и Француска) не желе нам судбину Крајине. Немачка, наравно, жели Велику Хрватску али не и Велику Муслиманију. Стартна питања су: 1. Је ли са Крајином готово? 2. Постоји ли могућност за сарадњу и притисак (уз вашу помоћ) за море и Источну Славонију?А за нас је боље да смо загонетни „луди Срби“ јер ћемо тако више добити. Да смо прихватили план Контакт групе, већ нас не би било.
Слободан Милошевић: У томе се не слажемо, али није важно.
Радован Караџић: Боље би било да се јавно помиримо. Има ли код вас још горива?
Слободан Милошевић: Да, али је на измаку.
Радован Караџић: Или је боље да радимо на два колосека?
Слободан Милошевић: Да скратимо причу. Суштина је да ми немамо тактику. Нећемо ваљда тактику међу нама. Тактику треба да имамо само према непријатељу.
Радован Караџић: Али ако ми будемо чланови ваше делегације, онда испада да смо ми побуњеници.
Слободан Милошевић: Шта смета ако је резултат Република Српска. А избора немамо. Уосталом, увек смо радили на томе да вас легитимизујемо. Заклапају се челична врата а решење је могуће да постоји Република Српска. Нисам чуо за републику која није била држава. Од прошле године рејтинг вам пада и падаће и даље. Сада је још увек могуће добро решење. Ако овај пут одбијемо, иде решење брзог рата. Ваљда је свима овде то јасно.
Радован Караџић: Имамо још времена да утичемо.
Слободан Милошевић: Немамо. Једино да почнемо.
Радован Караџић: Да ли се заувек одричемо Крајине и мора?
Слободан Милошевић: Не. Али не може сада.
Радован Караџић: Значи не смемо одбити амерички план. Али опет је боље да ми останемо они „луди Срби“. Да видимо шта се још може добити.
Момир Булатовић: Deadline је 15. септембар. За двадесет дана не можете ништа војнички постићи. Уосталом, чин признања не значи неспорност. Ето, Словенија и Хрватска имају спорне тачке.
Слободан Милошевић: Алији треба одузети адут наплаћивања изласка из уније.
Радован Караџић: Али не можемо прихватити да нема Босанске Крајине и Херцеговине. Па Подриње је већ Србија. Унија не сме имати компензације.
Слободан Милошевић: Довољно је да се прихвати Овен-Столтенбергов план за унију.
Алекса Буха: Боље три него две јединице.
Слободан Милошевић: Свеједно.
Радован Караџић: Американци ће много попустити да би постигли брзи мир.
Слободан Милошевић: Немојте се заносити. Са Гораждем вас навлаче да нападнете и да Алији прискочи НАТО у помоћ. Изетбеговић има само стратегију за рат. Чим српска страна прихваити, Алија ће бити на мукама.
Радован Караџић: Зар не можемо на рачун Крајине тражити већи проценат?
Слободан Милошевић: Туђман је крути националиста као и ви.
Радован Караџић: Манолић нам је помињао варијанте замене.
Слободан Милошевић: Нема промене почетних ставова. Фрејзер је пошао са 55 % за вас. Зато су га и убили.
Милан Гверо: Добро би било да ми за 20 дана одржимо и ово што сада држимо. Зато треба одмах да идемо у мировни процес.
Радован Караџић: То је врло крупно питање. Одустајање од Крајине и од мора.
Милошевић: Војнички је немогуће ишта урадити. А видите каква је брука Книн.
Зоран Лилић: Крајини смо све омогућили, али они се једноставно нису бранили.
Слободан Милошевић: Тог јутра Мркшић је добио депешу „Издржите два дана“. Донели смо одлуку на Савету за одбрану.
Зоран Лилић: Крајина је заказала. Боримо се сада за Републику Српску. На основу могућности. Питање је само варијанте брзог мира.Толимир: Процена је да се 20 посто Срба бори против свих Хрвата и Муслимана. Однос снага је у њихову корист. Можемо да се боримо само ако добијемо материјалну помоћ и помоћ у људству. А за то нам је потребна помоћ политике.
Момчило Перишић: Услов је корелација политике и војске. Знамо да је у РСК био раздор. Видимо исти тренд и у РС. Доживећемо исту ситуацију. Војска РС је урадила што је могла, даље не може. По 30 људи вам сваки дан нестаје са ратишта.
Радован Караџић: Није тачно.
Момчило Перишић: Материјалне могућности су све мање, а и људи неће да се боре. Биће и код вас стампедо као у РСК. Постаћемо Курди. Неће опстати ништа. Одлуку морамо препустити политици.
Слободан Милошевић: Добро, да чујемо патријарха и владику Иринеја. Кољевићу, увек си био најразумнији, али твоја тежина је била мала.
Патријарх Павле : Значи сада је бити или не бити. Ако се не прихвати план значи не бити. Немамо избора осим преговора.
Радован Караџић: Чак и ако буде 50:50, ми одређујемо конфигурацију мапа. Чак и ако је 56 %
Ратко Младић: Некад било. Променила се карта.
Радован Караџић: Нагласак је на два колосека. Ви сте нас притиснули.
Момир Булатовић: Американци знају за нашу помоћ вама. Знате да нам ништа нису дали за таоце.
Радован Караџић: Треба затегнути, али да не пукне.
Слободан Милошевић: Затегли смо до пуцања.
Момир Булатовић: Ето, договарали смо се да ми бранимо Требиње али да неће бити пуцања на Дубровник, а ви…
Иринеј Буловић: Да чујемо Младића. То је важно за оно што хоћу да кажем.
Ратко Младић: Прво желим да изразим задовољство што је дошло до овог скупа. Упознат сам са писмом. Одлука је или мир или рат. Морамо да се понашамо у границама могућег. Не смемо се упуштати у војну авантуру. Треба ићи у мир али верификовати фактичко стање. Вашу одлуку генерали ће провести. Ја нећу да учествујем у српским поделама. Ја сам се борио за представнике политичке власти. Моје је мишљење да је боље да буду две делегације, једна СРЈ, друга РС, ако не можете да се усагласите.
Поново ћаскање – Булатовић и Козић о Љубињу. Кукање чланова делегације из Републике Српске за муницију. О паду Крајине.
Слободан Милошевић: Никад у историји није било да народ остави земљу. Године 1914. отишла је војска из Србије, али не и народ. Замислите да Французи изиђу из Француске. То у Крајини није био пораз већ брука.
Иринеј Булатовић: Катастрофа је и то што је Вучуревић урадио. Хрвати су добили алиби за напад.
Слободан Милошевић: Ево, Момир се кандидује за Херцеговце
Иринеј Буловић : На нама је историјска одговорност. Донећемо одлуку са болом али са братом. Као што је поглавар наше цркве рекао, Црква припада свим Србима. После овог скупа не смемо отићи разједињени. Најважније је да престане неповерење. Рат је губитак људских живота. (Цитат из Јеванђеља – процена трошкова за изградњу куле. Цар не креће у бој са 10.000 војника на оног ко има 20.000 него шаље посланство.) Морамо престати са поделама. Караџић и Младић да се појаве заједно на јавном месту. Дакле, једна делегација. (Обраћа се Милошевићу) Али патријарху сте рекли: „Нећу пристати без пристанка представника Републике Српске и генерала Младића.“ Мора се учинити максимум да би се добио минимум. Пошто је ово општеобавезујућа одлука нужно је да се донесе заједнички. Можемо ли дефинисати минимум?
Ратко Младић: Гламоч, Грахово… повратак
Момир Булатовић: То је питање свих нас – дефинисати минимум.Младић: Гламоч, Грахово… повратак
Момир Булатовић: То је питање свих нас – дефинисати минимум.
Радоје Контић: Немојте опет стварати нереалне конструкције. Видим да још увек влада неповерење. РСК је напустила нас а не ми њих. Реинтеграција војним путем не долази у обзир.

Евентуално је то могуће политички. О томе нема дилеме.
Иринеј Буловић: Дакле, у заједничку делегацију укључити представнике Републике Српске.
Момир Булатовић: Црна Гора даје мандат за преговоре Слободану Милошевићу.
Милан Гверо: Само је важан интерес народа. Морамо превазићи идеолошке поделе. Боље је имати један концепт, макар и лошији, него седам различитих
Борислав Ђукић: Срби морају постићи договор и изабрати једног човека. Морамо имати на уму да је код нас истрошен и људски и материјални фактор. Иза Хрватске стоји друга економија.
Радован Караџић: Нема Републике Српске са планом Контакт-групе.
Слободан Милошевић: Прихватићу план Контакт-групе, а Изетбеговић онда неће. Уосталом, одлучите како хоћете и преузмите одговорност. Изгубићете све. То је губитничко коцкање.
Радован Караџић: Зашто не могу две делегације?
Слободан Милошевић: Зато што они неће. Све сам вам омогућио. И одлазак тамо и све. Али ви ћете изгубити и оно што сад имате.
Иринеј Буловић: Зар није могуће укључити и Републику Српску?
Слободан Милошевић: Могуће је, али ако они прихвате. Питање је поверења. (Милошевић се обраћа Иринеју). Ови су ме увек направили мајмуном. Тражим само право крајњег пристанка.
Момчило Перишић: Морамо схватити да не можемо победити свет. А можемо остварити јединство. Треба ићи на делегацију Југославије комбиновану са делегацијом Републике Српске. У противном угрожавамо интерес Републике Српске, а онда и СРЈ.Толимир: Основно је дефинисати проблем – шта је српски национални интерес.
Слободан Милошевић: Народ и територије.
Здравко Толимир: Морамо искључити Хрватску из рата. Силом или дипломатијом. Дисквалификовати план Контакт- групе.
Слободан Милошевић: На томе и радимо.
Милан Гверо: Свако решење које је више од судбине Републике Српске Крајине је прихватљиво.
Слободан Милошевић: Ако верујеш, Радоване, да ја навијам за Туђмана, да одмах прекинемо. Не вршимо на вас никакав притисак. Нећу да преговарам ако немем вашу сагласност.
Радован Караџић: Прихватили сте сваки план.
Радоје Контић: Само као почетак.
Слободан Милошевић: Одлучите. Нећу да вршим никакав притисак. Због мирне савести.
Иринеј Буловић: Нема ви и ми. Велике силе не прихватају да буде делегација РС. Дакле, наступате заједнички, Слободан Милошевић преговара уз сталне консултације с вама. Морате имати у виду да је народ депримиран. Неопходно је дизање морала. Не сме бити сукоба међу нама. То је рецепт непријатеља. Кад би било могуће, најбоље би било да буду две делегације, али видимо да то не може.
Милошевић: Све смо учинили да вас легитимизујемо.
Иринеј Буловић: Пред патријархом се закуните. А Слободан Милошевић да ће се с вама консултовати.
Момир Булатовић: Шта ако падне Република Српска, мораћемо опет разговарати с Алијом. Биће рат, па опет преговори.
Момчило Крајишник: Ми тражимо државност. Поставља се питање уније. Не можемо пристати на једну столицу у УН и заједничке спољне послове. Мора се обезбедити право на референдум.НАТО снаге само између два ентитета. Запад рачуна на то – лако је са Србима кад нису јединствени. Они нама
кажу – лакше је са Милошевићем него са вама.
Патријарх Павле : Ја вас молим да неспоразуме тренутно заборавите а да се после рата братски расправимо и опростимо ако шта имамо.
Закључено:

• Две делегације, ако то не може, наши представници у заједничкој делегацији. Милошевић шеф делегације.
• територијална компактност,
• конфедерално уређење,
• фактичко стање + Гламоч, Грахово, Уна, Сава, Купрес (?) (Горажде – размена?),
• излаз на море, Неретва (колико може),
• Посавина (Орашје?) – коридор (по ваздушном критерију 20 км).
  Два дана после састанка у Добановцима на Палама је одржана Скупштина РС. Том приликом вођен је разговор о изласку из блокаде у којој су се нашли прекодрински Срби.
  Алекса Буха: Покушај са Картером је без резултата. Чини се да се Контакт-група помера
  у страну. Из контакта са Билтом видимо да нема новог плана. Билт је представник међународне заједнице а не Европске заједнице. Инсистирати на подели на три.
  Лукић: Сада нам је најважније да добијемо више информација, да испитамо пулс, да видимо контуре преговарачког процеса. Прихватићемо 51:49 али не спремно, показати неодређен интерес за унију.
  Здравко Толимир: Ствара се америчка Контакт-група у којој ће бити и члан из исламских земаља. Тражиће се међусобно признавање.
  Радован Караџић: Неприхватљива је унија чак и као привремени статус. Тачно је да је питање рат или мир брзо, али процена је брзи мир 95 посто, а 5 посто брзи рат. Сарадња са СРЈ је потребна јер то плаши непријатеља. Потпуно препуштање улоге преговарача Милошевићу било би катастрофално.
  Никола Кољевић: Ако је тачна твоја теза да је мир за Американце 95:5, не видим зашто не можемо с Милошевићем постићи своје легитимне интересе. Ми га можемо сутра интерно прихватити за шефа „мешовите делегације“. Друга варијанта је да му дамо „мандат“ уз услов консултација и дефинисања (довољно прецизно) наших стратешких интереса.
  Ми не смемо да одустанемо од преговора, а не смемо ни да се разиђемо с њим, нити да га оставимо на цедилу. Зато је решење да наша делегација постоји и да сарађује с њим, те да усагласи заједнички наступ према међународним преговарачима. Наша делегација може бити, повремено, у саставу југо-делегације, а иначе мора постојати, мора преговарати и на крају потписати.Никола Кољевић: Све је тако, Радоване. Али њихов највећи успех био би да нас поделе.
  Коначно је јуче представницима Контакт-групе Холбрук изнео детаље америчког плана који још увек није у потпуности обелодањен. Оно што се зна је да, као прво, према том плану Србија, Хрватска и бивша БиХ треба међусобно да се признају као независне државе, с тим што би бивша БиХ била подељена на муслиманско-хрватски и српски део који ће, према Холбруковим речима „имати одвојену управу“. Иако план још није познат, зна се да су предвиђене казне за ону страну која одбије план, али су казнене мере много строже за Србе.
  Србима се прети да ће се, уколико одбију план, трупе УН повући, Муслиманима ће се укинути ембарго на оружје, а НАТО би могао пружити ваздушну подршку муслиманској војсци. Свашта смо до сада чули, имали смо и ултиматуме, али све се ипак до сада некако покушавало заоденути непристрасношћу, бар употребом оног „све стране у сукобу“, чак и кад се знало да се односи само на нас. Сада се НАТО сасвим отворено појављује као могући део муслиманских оружаних снага.Информативна служба нашег Главног штаба издала је саопштење: „ВРС нема никакве везе са изненадним тешким инцидентом нити располаже таквим убојитим средством које би ођедном могло да унесрећи толики број лица.“
  Још једна од оних необичних случајности. Харис Силајџић је управо држао конференцију за новинаре у тренутку кад је дошло до нове експлозије на Маркалама. Тако је одмах могао да поручи међународној заједници да ће Муслимани прекинути преговоре и поставио је питање: „Шта чека НАТО?“
  УНПРОФОР је саопштио да се још не може утврдити ко је испалио гранату, односно шест граната, од којих је само прва била толико убојита да је на месту убила 37 и ранила више од 200 људи.
• Чујемо из Париза да ниједна француска радио ни ТВ станица овај пут није одмах оптужила Србе. А Холбрук је, такође у Паризу, изјавио да масакр неће зауставити преговарачки процес, али је у исто време Београду поставио ултиматум да изврши додатни притисак, у року од десет дана, на Републику Српску како би прихватила амерички план или ће „сносити све последице“.
• Ричард Холбрук је данас изјавио да „кључ за решење кризе у региону“ представља Милошевић и да ће Милошевић „морати да се усмери у том правцу“ да он заступа Републику Српску. По Холбруку, „главни проблем“ је што Београд још увек сматра да не може говорити у име Срба из Босне. Али наш главни проблем је Холбрукова изјава да „ако не дође до драматичног помака у раду на мировној иницијативи, у наредних недељу или две, последице ће бити врло несрећне по српске циљеве“.
• видели сте, Бабић је прихватио план З-4 али било је прекасно.
• Радован Караџић: Право је питање шта добијамо. У односу на Изетбеговића ми губимо статус.
• Слободан Милошевић: Изетбеговић неће с вама да преговара. Нико неће с вама да преговара.
• Пред полазак за Београд Крајишник, Караџић, Толимир, Биљана Плавшић и ја одржали смо састанак. Разговарали смо о оном што ћемо сутра морати да прихватимо и око чега можемо, бар донекле, да преговарамо. Сви смо се сложили да је наш приоритет, уколико је то икако могуће, да буду две делегације, са Милошевићем на челу. Уколико то није могуће, онда ћемо морати да пристанемо на једну делегацију која ће укључивати наше чланове. Треће, морамо да прихватимо Милошевића за шефа делегације, али и да тражимо да се сваки споразум обавезно ратификује односно верификује на нашој Скупштини… Тако смо се договарали пре састанка у Добановцима на којем се сутрадан овако говорило:
• Радован Караџић: Наши закључци: Ми знамо да неки хоће преговоре с нама да се не би скидале санкције. Билт је онај који хоће нашу сарадњу, али неће је Американци. Основно што ви треба да знате јесте да ми пристајемо на унију, али тражимо компетентност Републике Српске у политичким стварима.
• Алекса Буха: Важно је што смо рекли Билту да ми тражимо једнака права као федерација. што се уније тиче, долазе у обзир само спољни послови, све остало одвојено. Морамо захтевати равноправност у преговорима. Билт се сложио с нашим предлогом око Фонда за реконструкцију. што се тиче виабилитy – Билт каже да је питање о процентима „могуће“, а власничка логика „вероватна“. Важно је да се полази од фактичког стања.
• Слободан Милошевић: Зар не видите да су се они одлучили на поделу, али преко уније као моста. Још увек сте споровозни, не разумете шта значи брзи мир/ брзи рат. Не можемо се враћати поново на принципе. То само успорава. Ако хоћете сами, go aheadмо само да аплаудирамо. Али да знате да и сви странци виде Алијину стратегију – само рат, НАТО, етц. Он то ради успешно и ефикасно. Сад се нама отворила могућност због тога што Американци имају мотив да заврше посао. Неће бити велике конференције – према томе с наше стране само 5+3 (чланова преговарачке делегације), дакле ваши представници са нама.
• Имајте на уму: Република Српска није предуслов, већ може да буде само резултат. Шест месеци смо преговарали о речи ељуал, а они су тражили баланцед. Са Холбруком је договорена гаранција за симетрију. План Контакт-групе као почетна тачка. Услов – ваша спремност да прихватите договорено. Прозор се сужава сваки дан. Акаши тврди да су УН окривиле Србе за масакр. Знате шта то значи. А Холбрук и Билт, упркос Силајџићу, желе даље интензиван мировни процес. Битно је да не уђемо о преговоре прекасно, као Бабић. Ићи ћемо практично и прагматично. И ми желимо да ви будете у делегацији.
• Радован Караџић: Ко потписује?
• Слободан Милошевић: Ваши чланови.
• Радован Караџић: Ко то може на себе да прихвати, такву обавезу?
• Слободан Милошевић: То је увек ваш проблем – одговорност. Кријете се иза Скупштине и народа.
• Момчило Крајишник: Изненађен сам. План Контакт-групе више не постоји, стидљиво га једва призивају. Ми смо учинили велики попуст што смо пристали на заједнички наступ. Али ми желимо да на Скупштини а¹ оно што буде договорено.
• Слободан Милошевић: Не можете. У питању је шта је могуће. Ко се опекао дува и у хладно.
• Радован Караџић: Наш је интерес да радимо заједно, али бојим се да иде наопако.
• Слободан Милошевић: Ради се о јединој варијанти.
• Радован Караџић: Унију можемо прихватити једино на крају, да то буде најјачи адут.
• Слободан Милошевић: Знам да радим како умем. Знајући вас, нећу да се опечем.
• Радован Караџић: Кад добију унију, дотући ће нас.
• Слободан Милошевић: Алија ће одбити оног тренутка када на папиру види унију.
• Радован Караџић: Морамо све заједнички договорити.
• Милан Гверо: Трострук колац не иде у земљу. Слободан Милошевић, дакле, пресеца, али уз консултације. Ми не смемо испасти из мировног процеса.
• Слободан Милошевић: Реч је о свесрпском питању. Сетите се само Женеве.Ратко Младић: Све само у оквиру договореног. Наступа се са ми. Ако је то једна делегација, онда она заступа цео народ. Изградимо стратегију. Неважно је ко ће представљати већ шта ћемо изборити. Треба укључити што више значајних људи, експерте. Имамо јаког непријатеља. Не смемо се делити. Сами себе понижавамо.
• Слободан Милошевић: 1. У вашој делегацији треба да буду Крајишник и Кољевић (Скупштина и Председништво). 2. Руководство РС сагласно да у потпуности усагласи ставове са СРЈ. 3. Одлука се доноси простом већином – заједнички.
• Биљана Плавшић: Ваша је дужност да се усагласите. Али не може план Контакт-групе.
• Слободан Милошевић: Реч је о почетној тачки.
• Биљана Плавшић: Мора потписати Радован Караџић. Ради се о држави.
• Алекса Буха: Не могу потписати наши представници без Караџића и Младића.Момчило Перишић: Мора се наступати јединствено. Слободан Милошевић има право. НАТО припрема ударе. Ваш фронт је повећан за 250 км. Материјалних средстава више нема. Сетите се како је пропала Крајина. Цео свет је против нас. Ми сад треба умним наступом да спречимо оно што нам је свет наумио. Био би то луд генерал који би водио свој народ у битку у којој немамо шансе.
• Слободан Милошевић: Опет напад на цивиле у Сарајеву. Морате осудити напад, оптужити ко је одговоран, преки суд. Неопходан је прекид непријатељстава на сарајевском ратишту. Морате повући артиљерију 20 км. Притисак ће бити страшан. Акаши каже да је испаљено пет граната од којих су три експлодирале.Ратко Младић: Затражили смо мешовиту комисију, разговарао сам са Смитом. Не смемо то дозволити. Они хоће само отварање Игмана.
• Детаљи са увиђаја демантују тврдње да смо ми то испалили. УН зна да то није наша мина (левак 25 м). Само хоће да нас одмакну од Сарајева.
• Слободан Милошевић: Одвезите Акашија у Сребреницу.
• Ратко Младић: Нема проблема.
• Радован Караџић: Никола и Момо су из старе власти.Слободан Милошевић: Мени је свеједно. Ми само хоћемо максимум легализације. Да делегација буде на највишем нивоу. Хоћу да њих надиграмо. Наш циљ је максимум онога што се може добити.
• Здравко Толимир: Билт је рекао да је Крајина готова ствар. Треба тражити компензације за Крајину и Источну Славонију.Радован Караџић: Можда је најбоље да не идемо на 5+3. Најбоље је онда да идете ви сами… Биће фатална грешка ако мислимо да је 5+3 питање признања, у питању је глобално решење.Милан Гверо: Важно је шта се потписује, а не ко потписује.Слободан Милошевић: Реците: у спровођењу закључака Народна скупштина овлашћује два њена члана делегације да могу водити преговоре и да потпишу. Ви их одредите.Иринеј Буловић : Ако можете изборити да потпишу Караџић и Младић, пробајте. Ако не може, нека потпишу други.Момчило Крајишник: Нема правог посла ако не верујемо једни другима. Питање је просте већине. Осетљиви смо на неравноправност. Немојте доносити одлуке без Скупштине. Ја не могу ништа ако нисам овлашћен. Немојте да сада пишемо акт. Ми се морамо консултовати.Слободан Милошевић: Па именујте Караџића и Младића.Радован Караџић: Главни проблем је како ће се радити. Други проблем је надгласавање.Слободан Милошевић: Не пристајем, јер сте ви мајстори за куповање погрешног времена. „Прегласавање“ је мени потребно не само да ме ви не преварите већ због опортунитета. Ви сте дилетанти, а ја хоћу да искористим прави тренутак. Први метак мора ићи право у чело. Уосталом, може и 3+3, али онда уколико су подељени гласови, председник одлучује.Иринеј Буловић : Тако је и у цркви.Момчило Перишић: Алтернатива је губитак свега.Радован Караџић: Добро, заједничка делегација.Слободан Милошевић: Не може него јединствена. Хоћете ли – да или не?Немојте бити глупи .Неће вечно да ходају земљом ова скупина која је овде .Ако не буде заједничке делегације једног дана ће Запад рећи да Србија није гарант Споразума у Дејтону .Ваша Светости и Владико Буловићу објасните им по нешто . Нећемо ми вечно живети на земљи .Слбодан Милошевић: Све смо покушали. Одговорност је ваша. Увредили сте ме. А ваша је одговорност и према свом народу. Није ми жао што ћете се ви убити, али убићете толики народ, а ваша кожа не може то покрити. Више нема пата-карте.Радован Караџић: Можемо ли да се договримо да се то подразумева.Слободан Милошевић: Не можемо. Све мора да пише. Ево предлог документа 3+3, ако нема сагласности, одлучује Милошевић.Патријарх Павле : Када сам чуо да нас могу уништити, питам се где је та стопа где морамо стати. Морамо имати на уму да је за нас бити или не бити. Морамо договор заједнички прихватити и онда се држати тога.Ратко Младић: Једна је Србија. Морамо наступати јединствено. Нема времена, а нема ни суштинског проблема – Слободан Милошевић жели наше учешће у делегацији, да будемо органски део. Неопходне су консултације, наравно. Ако се може, не помињати план Конткт-групе. Слободан Милошевић ће се изборити за максимум. Милошевић има пуно право да „пресече“. Иначе, не гине нам брзи рат и уништење. Морамо гледати практичну страну.
• ( наставиће се )