Четри велика међународна мировна плана прије и током Рата у Босни и Херцеговини нуђена су од стране дипломата Европске економске заједнице и Организације уједињених нација, док је сам сукоб ријешен Дејтонским мировним споразумом 1995. године.
Први Споразум Караџић—Филиповић, познат и као Српско-муслимански „историјски споразум”, био је споразум муслиманских представника предвођених Мухамедом Филиповићем и српских представника превођених Радованом Караџићем. Преговори су вођени током љета 1991. године, а споразум је потписан у јулу исте године. Први пут је објављен у Београду 2. августа 1991.
Преговоре је покренула муслиманска страна коју су представљали Мухамед Филиповић и Адил Зулфикарпашић, уз одобрење Алије Изетбеговића. Разлог покретања преговора био је распад Југославије, од које су се већ отцијепиле Словенија, Хрватска и Македонија. Жељели су уредити односе СР Босне и Херцеговине са остатком Југославије и осигурати пуну равноправност Муслимана са осталим народима, у којој су жељели остати због знатног број Муслимана у Санџаку. Инсистирали су на територијалној цјеловитости Босне и Херцеговине, што је био минимум захтјева у преговорима.Радован Караџић је прихватио преговоре, а као минимум српских захтјева истакао је жељу Срба да остану у једној држави, без обзира на њену форму. На српској страни преговарачи су били Никола Кољевић, Момчило Крајишник и Биљана Плавшић. Основна начела преговора била су да Босна и Херцеговина остане у Југославији, чиме би се реализовао најважнији циљ српске политике, а задржи пуни суверенитет, остане у својим границама са статусом државе која са осталим члановима заједничке државе има спољашњу политику, војску, царине, новац и општу економску политику, док би у осталим погледима била самостална.
Други план назива се још и Карингтон-Кутиљеов план, назван по ауторима Питеру Карингтону и Хосеу Кутиљеру, је био резултат мировне конференције одржане у фебруару 1992, у покушају да се спријечи Рат у Босни и Херцеговини . Познат је још и као Лисабонски споразум. План је предлагао етничку консолидацију на свим административним нивоима и давање већих овлашћења локалним властима на штету централне власти. Међутим, сви окрузи би било класификовани као муслимански, српски и хрватски, чак и ако не би постојала одређена етничка већина.Почетком јануара 1993. године, специјални изасланик Генералног секретара ОУН-а Сајрус Венс и представник Европске заједнице Дејвид Овен су започели преговоре о миру са зараћеним странама. Предлог, који ће постати познат као „Венс—Овенов мировни план“, дијели БиХ на десет полуаутономних области и био је подржан од стране ОУН-а. Иако је предсједник Републике Српске Радован Караџић прихватио споразум 30. априла, Народна скупштина га је одбила 6. маја и накнадно одлуку пренијела на референдум.Гласачи су на референдуму већином од 96% одлучили да не прихватају план,означавајући га као „варку“.Дејвид Овен је план 18. јуна прогласио „мртвим“.
Search
Претражи
Магазин, Почетна
АНАЛИЗА: Срби на Балкану, БИХ и Српска, пропали мировни споразуми (28)!
мај 26, 2025
9:00 am
Пише :Дејан Бешовић
Четри велика међународна мировна плана прије и током Рата у Босни и Херцеговини нуђена су од стране дипломата Европске економске заједнице и Организације уједињених нација, док је сам сукоб ријешен Дејтонским мировним споразумом 1995. године.
Први Споразум Караџић—Филиповић, познат и као Српско-муслимански „историјски споразум”, био је споразум муслиманских представника предвођених Мухамедом Филиповићем и српских представника превођених Радованом Караџићем. Преговори су вођени током љета 1991. године, а споразум је потписан у јулу исте године. Први пут је објављен у Београду 2. августа 1991.
Преговоре је покренула муслиманска страна коју су представљали Мухамед Филиповић и Адил Зулфикарпашић, уз одобрење Алије Изетбеговића. Разлог покретања преговора био је распад Југославије, од које су се већ отцијепиле Словенија, Хрватска и Македонија. Жељели су уредити односе СР Босне и Херцеговине са остатком Југославије и осигурати пуну равноправност Муслимана са осталим народима, у којој су жељели остати због знатног број Муслимана у Санџаку. Инсистирали су на територијалној цјеловитости Босне и Херцеговине, што је био минимум захтјева у преговорима.Радован Караџић је прихватио преговоре, а као минимум српских захтјева истакао је жељу Срба да остану у једној држави, без обзира на њену форму. На српској страни преговарачи су били Никола Кољевић, Момчило Крајишник и Биљана Плавшић. Основна начела преговора била су да Босна и Херцеговина остане у Југославији, чиме би се реализовао најважнији циљ српске политике, а задржи пуни суверенитет, остане у својим границама са статусом државе која са осталим члановима заједничке државе има спољашњу политику, војску, царине, новац и општу економску политику, док би у осталим погледима била самостална.
Други план назива се још и Карингтон-Кутиљеов план, назван по ауторима Питеру Карингтону и Хосеу Кутиљеру, је био резултат мировне конференције одржане у фебруару 1992, у покушају да се спријечи Рат у Босни и Херцеговини . Познат је још и као Лисабонски споразум. План је предлагао етничку консолидацију на свим административним нивоима и давање већих овлашћења локалним властима на штету централне власти. Међутим, сви окрузи би било класификовани као муслимански, српски и хрватски, чак и ако не би постојала одређена етничка већина.Почетком јануара 1993. године, специјални изасланик Генералног секретара ОУН-а Сајрус Венс и представник Европске заједнице Дејвид Овен су започели преговоре о миру са зараћеним странама. Предлог, који ће постати познат као „Венс—Овенов мировни план“, дијели БиХ на десет полуаутономних области и био је подржан од стране ОУН-а. Иако је предсједник Републике Српске Радован Караџић прихватио споразум 30. априла, Народна скупштина га је одбила 6. маја и накнадно одлуку пренијела на референдум.Гласачи су на референдуму већином од 96% одлучили да не прихватају план,означавајући га као „варку“.Дејвид Овен је план 18. јуна прогласио „мртвим“.
Имајући у виду темпо којим су се развијале прилике у БиХ током рата, план је застарио и прије објављивања. То је био посљедњи приједлог који је требало да сачува јединствену БиХ; остали приједлози су нудили њену подјелу.
Сајрус Венс је 1. априла најавио своју оставку на мјесто специјалног изасланика Генералног секретара ОУН-а. На том мјесту га је 1. маја замијенио норвешки министар спољашњих послова Торвалд Столтенберг.Између фебруара и октобра 1994. У Контакт група је остварила стабилан напредак у споразумном рјешавању Рата у БиХ. Напредак је познат као план Контакт групе, а предвиђао је државно уређење по коме би Србима припало 49% територије, што је било за трећину мање од онога што су контролисали. Над њима је вршен јак притисак како би прихватили план, а један од начина притиска био је и ембарго на Дрини. План је одбијен на референдуму 28. августа 1994. године са већином од 96,66%.Током овог периода, сукоби између Хрвата и Муслимана су завршени у марту 1994.године , када су двије сукобљене стране потписале Вашингтонски споразум. Венс—Овенов план није имао јасно одређене границе десет кантона, јер су се очекивале коначне одлуке преговора између три етничке групе.Народна скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине је 11. марта 1992. једногласно одбацила план, предлажући нови план по коме би Срби имали контролу на око двије трећине Босне и Херцеговине, стварајући тиме муслиманске и хрватске енклаве без територијалног јединства. Овај план је одбио Кутиљеро, али је изнео приједлог у коме је стајало да ће три националне јединице бити „засноване на националним принципима, узимајући у обзир економске, географске и друге критеријуме“.Вашингтонски споразум је споразум о прекиду ватре између зараћених страна Републике Хрватске, Херцег-Босне и Републике Босне и Херцеговине. Споразум је потписан у Вашингтону 18. марта 1994, а ратификован касније у Бечу] Споразум је потписан од стране премијера промуслиманске владе Босне и Херцеговине Хариса Силајџића, хрватског министра иностраних послова Мате Гранића и председника Херцег-Босне Крешимира Зубака. Према споразуму, комбинована територија под контролом хрватских и промуслиманских снага је подељена на десет аутономних кантона, и успоставља се Федерација Босне и Херцеговине. Кантонални систем се успоставља са циљем да спречи доминацију једне етничке групе над другом.Крајем јула 1993. године представници зараћених страна у Рату у БиХ су ушли у нову рунду преговора. Специјални изасланик Генералног секретара ОУН-а Торвалд Столтенберг и представник Европске заједнице Дејвид Овен су представили нову карту подјеле БиХ на три етничке мини-државе, по којом би Срби имали контролу на 52 % територије БиХ, Муслимани око 30 %, а Хрвати осталих 18 %. Муслимани су 29. августа одбили овај план.Дана 18. марта 1992. године, све три стране су потписале споразум, Алија Изетбеговић је за Муслимане, Радован Караџић за Србе и Мате Бобан за Хрвате.Дана 28. марта 1992. године, након састанка са америчким амбасадором у Југославији Вореном Цимерманом у Сарајеву, Изетбеговић је повукао свој потпис и исказао своје противљење било каквој подјели Босне и Херцеговине.Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, познатији као Дејтонски мировни споразум а колоквијално као Дејтон, јесте споразум којим је прекинут рат у Босни и Херцеговини (1992–1995). По овом споразуму, БиХ бива подијељена на два дела: Федерацију Босне и Херцеговине (51% територије некадашње СР БиХ) и Републику Српску (49% територије некадашње СР БиХ). Споразум је договорен у ваздухопловној бази Рајт–Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо, а потписан је у Паризу у Француској.Конференција је трајала од 1. до 21. новембра 1995. године. Главни учесници су били тадашњи председник Републике Србије Слободан Милошевић, председник Председништва Републике Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, председник Републике Хрватске Фрањо Туђман, представници САД Ворен М. Кристофер (државни секретар САД од 1993. до јануара 1997), преговарач Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк. Споразум је званично потписан у Паризу 14. децембра.Савезна скупштина СРЈ је споразум са БиХ ратификовала 21. новембра 2002. године.По том споразуму Босна и Херцеговина остаје „јединствена држава”, али у њој постоје „два ентитета”, а то су Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине. Чланом 10 Општег оквирног споразума Савезна Република Југославија и Република Босна и Херцеговина признале су једна другу, као суверене, независне државе.Споразум је предвидио да се сукобљене војске „после преноса овлаштења” у року од 30 дана повуку „приближно 2 километра” са обије стране од линије сукоба, која је уцртана на картама које су биле Додатак А за Анекс Први -А. У року од 120 дана „после преноса овлаштења” тешко наоружање и војска сукобљених страна морали су се повући у касарне „или друге локације, које одреди командант ИФОР-а”.Изворни и обавезујући текст дејтонског споразума ,више пута је покушан бити преправљан.С тога га и доносимо онаквог какав је ратификован ; Анексом десетим : „Стране траже да се одреди Високи представник”, који ће: „а) Надгледати спровођење мирног решења”, а он ће бити и „Високи представник на терену је коначни ауторитет за тумачење овог споразума о цивилном спровођењу мирног решења”.Анексом 1-А, чланом 1, предвиђено је да СБ УН усвоји резолуцију којом позива државе чланице УН и регионалне организације да учествују у стварању вишенационалних војних снага „ИФОР” (које ће надгледати, помагати и приморавати потписнике да спроведу Споразум), а посебно је наглашено да ће НАТО бити главни организатор ИФОР-а.Коначни мировни уговор за БиХ три председника република насталих из бивше СФРЈ потписала су у Јелисејској палати у Паризу 14. децембра 1995. Као сведоци уговор су потписали представници Контакт групе, тј. председник САД Бил Клинтон, канцелар Немачке Хелмут Кол, председник Француске Жак Ширак (мај 1995 – мај 2007), британски премијер Џон Мејџор (новембар 1990 – мај 1997), председник Владе Руске Федерације Виктор Степанович Черномирдин (децембар 1992 – март 1998) и представник Европске уније Фелипе Гонзалез.Споразум се састоји од следећих докумената:Анекс 1-А — Споразум о војним аспектима мировног рјешења;Анекс 1-Б — Споразум о регионалној стабилизацији;Анекс 2 — Споразум о линији разграничења између Ентитета и питањима у вези с тим;Анекс 3 — Споразум о изборима;Анекс 4 — Устав;Анекс 5 — Споразум о арбитражи;Анекс 6 — Споразум о људским правима;Анекс 7 — Споразум о избеглицама и расељеним лицима;Анекс 8 — Споразум о Комисији за чување националних споменика;Анекс 9 — Споразум о јавним предузећима Босне и Херцеговине;Анекс 10 — Споразум о цивилној имплементацији;Анекс 11 — Споразум о међународним полицијским снагама.СПОРАЗУМ О ВОЈНИМ АСПЕКТИМА МИРОВНОГ РЈЕШЕЊАРепублика Босна и Херцеговина,ентитети Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска у даљем тексту „Стране” су се споразумјеле о следећем:Члан Први1. Стране се обавезују да успоставе, што је прије могуће, нормалне услове живота у Босни и Херцеговини. Стране схватају да то захтијева велики допринос с њихове стране у коме ће морати да уложе велике напоре да би међусобно сарађивале и да би сарађивале са међународним организацијама и установама које им помажу на терену. Стране поздрављају спремност међународне заједнице да пошаље у регион, за период од око годину дана, снаге које ће помагати у спровођењу територијалних и других војних одредби споразума, како је даље описано.(а) Позива се Савјет безбједности Уједињених нација да усвоји резолуцију којом ће овластити земље чланице или регионалне организације и аранжмане да установе мултинационалне међународне Снаге за спровођење (у даљем тексту „IFOR”). Стране схватају и сагласне су да се те Снаге за спровођење могу састојати од копнених, ваздушних и поморских јединица из земаља NATO и земаља ван NATO, распоређених у Босни и Херцеговини, да би обезбиједиле поштовање одредби овог Споразума (у даљем тексту „Анекс”). Стране схватају и сагласне су да ће IFOR започети спровођење војних аспеката овог Анекса по преносу овлашћења са команданта UNPROFOR-а на команданта IFOR-а (у даљем тексту „Пренос овлашћења”), и да ће до Преноса овлашћења UNPROFOR продужити да испуњава свој мандат.
б) Зона раздвајања на Договореној линији прекида ватре простираће се на приближно два (2) километра са обе стране Договорене линије прекида ватре. Никакво оружје осим оружја IFOR неће бити дозвољено у тој Зони раздвајања Договорене линије прекида ватре, осим како је овде предвиђено. Ниједан појединац неће моћи да задржи или поседује било какво војно оружје или експлозиве у тој зони од четири километра без изричитог одобрења IFOR. Прекршиоци ове одредбе биће подложни војним акцијама IFOR, укључујући ту и употребу силе ради обезбеђења поштовања одредбе.
(в) Поред осталих одредби овог Анекса, следеће посебне одредбе ће се такође примењивати на Сарајево и Горажде.Анекс 1-Б
Споразум о регионалној стабилизацији са Србијом и Хрватском
Република Босна и Херцеговина, Република Хрватска, Савезна Република Југославија, Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска (у даљем тексту: „Стране”) су се споразумеле о следећем:
Члан Први
Опште одредбе
Стране се слажу да је увођење постепених мера за регионалну стабилизацију и контролу наоружања од суштинског значаја за стварање стабилног мира у региону. У том циљу, оне су се сложиле о значају изналажења нових облика сарадње у области безбједности, с циљем да се изграде отвореност и повјерење и да се постигну стабилни и уравнотежени нивои одбрамбених снага на најнижем могућем нивоу који је у складу са безбједношћу Страна и са потребом да се избјегне трка у наоружању у региону. Оне су потврдиле следеће елементе за регионалну структуру стабилности.
Анекс 2
Споразум о ентитетских линијама и сарадњи
Република Босна и Херцеговина, Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска („Стране”) сагласиле су се о следећем:
Члан Први:
Пише :Дејан Бешовић
Четри велика међународна мировна плана прије и током Рата у Босни и Херцеговини нуђена су од стране дипломата Европске економске заједнице и Организације уједињених нација, док је сам сукоб ријешен Дејтонским мировним споразумом 1995. године.
Први Споразум Караџић—Филиповић, познат и као Српско-муслимански „историјски споразум”, био је споразум муслиманских представника предвођених Мухамедом Филиповићем и српских представника превођених Радованом Караџићем. Преговори су вођени током љета 1991. године, а споразум је потписан у јулу исте године. Први пут је објављен у Београду 2. августа 1991.
Преговоре је покренула муслиманска страна коју су представљали Мухамед Филиповић и Адил Зулфикарпашић, уз одобрење Алије Изетбеговића. Разлог покретања преговора био је распад Југославије, од које су се већ отцијепиле Словенија, Хрватска и Македонија. Жељели су уредити односе СР Босне и Херцеговине са остатком Југославије и осигурати пуну равноправност Муслимана са осталим народима, у којој су жељели остати због знатног број Муслимана у Санџаку. Инсистирали су на територијалној цјеловитости Босне и Херцеговине, што је био минимум захтјева у преговорима.Радован Караџић је прихватио преговоре, а као минимум српских захтјева истакао је жељу Срба да остану у једној држави, без обзира на њену форму. На српској страни преговарачи су били Никола Кољевић, Момчило Крајишник и Биљана Плавшић. Основна начела преговора била су да Босна и Херцеговина остане у Југославији, чиме би се реализовао најважнији циљ српске политике, а задржи пуни суверенитет, остане у својим границама са статусом државе која са осталим члановима заједничке државе има спољашњу политику, војску, царине, новац и општу економску политику, док би у осталим погледима била самостална.
Други план назива се још и Карингтон-Кутиљеов план, назван по ауторима Питеру Карингтону и Хосеу Кутиљеру, је био резултат мировне конференције одржане у фебруару 1992, у покушају да се спријечи Рат у Босни и Херцеговини . Познат је још и као Лисабонски споразум. План је предлагао етничку консолидацију на свим административним нивоима и давање већих овлашћења локалним властима на штету централне власти. Међутим, сви окрузи би било класификовани као муслимански, српски и хрватски, чак и ако не би постојала одређена етничка већина.Почетком јануара 1993. године, специјални изасланик Генералног секретара ОУН-а Сајрус Венс и представник Европске заједнице Дејвид Овен су започели преговоре о миру са зараћеним странама. Предлог, који ће постати познат као „Венс—Овенов мировни план“, дијели БиХ на десет полуаутономних области и био је подржан од стране ОУН-а. Иако је предсједник Републике Српске Радован Караџић прихватио споразум 30. априла, Народна скупштина га је одбила 6. маја и накнадно одлуку пренијела на референдум.Гласачи су на референдуму већином од 96% одлучили да не прихватају план,означавајући га као „варку“.Дејвид Овен је план 18. јуна прогласио „мртвим“.
Имајући у виду темпо којим су се развијале прилике у БиХ током рата, план је застарио и прије објављивања. То је био посљедњи приједлог који је требало да сачува јединствену БиХ; остали приједлози су нудили њену подјелу.
Сајрус Венс је 1. априла најавио своју оставку на мјесто специјалног изасланика Генералног секретара ОУН-а. На том мјесту га је 1. маја замијенио норвешки министар спољашњих послова Торвалд Столтенберг.Између фебруара и октобра 1994. У Контакт група је остварила стабилан напредак у споразумном рјешавању Рата у БиХ. Напредак је познат као план Контакт групе, а предвиђао је државно уређење по коме би Србима припало 49% територије, што је било за трећину мање од онога што су контролисали. Над њима је вршен јак притисак како би прихватили план, а један од начина притиска био је и ембарго на Дрини. План је одбијен на референдуму 28. августа 1994. године са већином од 96,66%.
Током овог периода, сукоби између Хрвата и Муслимана су завршени у марту 1994.године , када су двије сукобљене стране потписале Вашингтонски споразум. Венс—Овенов план није имао јасно одређене границе десет кантона, јер су се очекивале коначне одлуке преговора између три етничке групе.
Народна скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине је 11. марта 1992. једногласно одбацила план, предлажући нови план по коме би Срби имали контролу на око двије трећине Босне и Херцеговине, стварајући тиме муслиманске и хрватске енклаве без територијалног јединства. Овај план је одбио Кутиљеро, али је изнео приједлог у коме је стајало да ће три националне јединице бити „засноване на националним принципима, узимајући у обзир економске, географске и друге критеријуме“.
Вашингтонски споразум је споразум о прекиду ватре између зараћених страна Републике Хрватске, Херцег-Босне и Републике Босне и Херцеговине. Споразум је потписан у Вашингтону 18. марта 1994, а ратификован касније у Бечу] Споразум је потписан од стране премијера промуслиманске владе Босне и Херцеговине Хариса Силајџића, хрватског министра иностраних послова Мате Гранића и председника Херцег-Босне Крешимира Зубака. Према споразуму, комбинована територија под контролом хрватских и промуслиманских снага је подељена на десет аутономних кантона, СПОРАЗУМ О ИЗБОРИМАДа би се помогли слободни, поштени и демократски избори, да би се поставили темељи за представничку владу и да би се обезбедило постепено постизање демократских циљева у читавој Босни и Херцеговини, а у складу са релевантним документима Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), Република Босна и Херцеговина, Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска („Стране”), су се сагласиле о следећем:Члан ПрвиУСЛОВИ ЗА ДЕМОКРАТСКЕ ИЗБОРЕСтране ће обезбиједити постојање услова за организацију слободних и поштених избора, а посебно политички неутралну средину; заштитиће и спровести право тајног гласања без страха или застрашивања; обезбиједиће слободу изражавања и слободу штампе; дозволиће и подстицаће слободу удруживања (укључујући ту удруживање у политичке партије); и обезбиједиће слободу кретања.Стране траже од ОЕБС да потврди да ли избори могу да буду дјелотворни под садашњим друштвеним условима у оба Ентитета и, ако је потребно, да пружи помоћ Странама у стварању тих услова.Стране ће у пуној мјери поштовати параграфе 7 и 8 Копенхагеншког документа ОЕБС, који су приложени у овом Споразуму.Члан IIУЛОГА ОЕБС Стране траже од ОЕБС да усвоји и спроведе План избора за Босну и Херцеговину који је сачињен у овом Споразуму.ИЗБОРИ. Стране траже од ОЕБС да надзире, на начин који ће одредити ОЕБС у сарадњи са другим међународним организацијама које ОЕБС сматра потребним, припрему и спровођење избора за Представнички дом Босне и Херцеговине; за Предсједништво Босне и Херцеговине; за Представнички дом Федерације Босне и Херцеговине; за Народну скупштину Републике Српске; и за предсједника и потпредседнике Републике Српске и, ако је могуће, за кантонална законодавна тијела и општинске власти.КОМИСИЈА. У том циљу. Стране траже од ОЕБС да установи Привремену изборну комисију („Комисија”). Избори ће се одржати на дан („Дан избора”) који пада шест мјесеци пошто овај Споразум ступи на снагу, или, ако ОЕБС одлучи да је нужно одлагање; најкасније девет месеци пошто овај Споразум ступи на снагу.Анекс 5СПОРАЗУМ О АРБИТРИРАЊУФедерација Босне и Херцеговине и Република Српска су сагласне да испуне сљедеће обавезе о којима су се сагласиле, у Договореним основним принципима усвојеним у Женеви 8. септембра 1995, Република Босна и Херцеговина, Република Хрватска и Савезна Република Југославија, с тим што је ова последња представљала и Републику Српску:Тачка 2.4: „Два Ентитета ће прихватити реципрочне обавезе… (ц) да приступе обавезној арбитражи за рјешавање спорова међу њима.”Тачка 3. „Ентитети су се у начелу сагласили са следећим:… 3.5 Концепција и спровођење система арбитраже за рјешавање спорова између два Ентитета.”Стране ће обезбиједити свим лицима у оквиру њихове јурисдикције највиши ниво међународно признатих људских права и основних слобода, укључујући права и слободе предвиђене у Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода и њеним протоколима и у другим међународним споразумима наведеним у Додатку овог анекса. Ту спадају:(1) Право на живот.(2) Право да не буду подвргнута тортури или нехуманом или понижавајућем поступку или кажњавању.(3) Право да не буду у ропству и потлачености или да не буду подвргнути присилном или принудном раду.(4) Право на слободу и безбједност личности.(5) Право на правичан процес у грађанским или кривичним стварима и друга права која се односе на кривични поступак.(6) Право на приватни и породични живот, дом и преписку.(7) Слободу мисли, савјести и вјероисповести.(8) Слободу изражавања.(9) Право на мирно окупљање и право на удруживање с другима.(10) Право на брак и заснивање породице.(11) Право на имовину.(12) Право на образовање.(13) Право на слободу кретања и становања.(14) Уживање права и слобода предвиђених у овом члану или у међународним споразумима наведеним у Анексу овог устава без дискриминације на било ком основу као што су пол, раса, боја, језик, вјероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, припадност националној мањини, имовина, рођење или други статус.Анекс Седми предвиђа да ако нека страна наруши Међународне уговоре супротна има право на Референдум и излазак из Ентитетске БиХ као и проглашење међународне независности коју гарантују потписници споразума САД-е ,Русија ,као и Француска ,земље ОЕБСА ( по класификацији земље ЕУ ) ,Србије и Хрватске . ( наставиће се )