Други свјетски рат представља једну од најконтроверзнијих историја-локалних периода албанске историје. Наслеђе јако идеологизованих и политички прописаних наратива социјалистичког доба наставља да баца
његове сјенке до данас. Управо ове изманипулисане интерпретације историјског писање је довело до дуге фазе послије 1990.године у којој су албански историчари, у сред
жустрих јавних расправа ревидирали до сада важеће главне тезе о Другом свјетском рату. Тек недавно су научници почели да се окрећу темама које су биле
остављене потпуно празне. Дакле, писање историје после 1990. је наставило да се фокусира углавном о политичким питањима. Упорна подјела албанске политике на десницу и љевицу допринијела је преношењу расцјепа социјалистичког периода с обзиром на
значење ратних догађаја за постсоцијалистичку политику и контроверзе о томе какве би биле поменуте праксе везане за Други
свјетски рат.Тек од 2000-их полако почиње да се проширује низ истраживачких тема , иако још без много методолошких иновација. Формулисање новог истраживачка питања, присвајање међународних методолошких стандарда и истраживање извора мимо званичних докумената у подржаној буквално забарикадираној администрацији,институције окупатора и покрета отпора би помогли да се боље проучи ратно друштво у Албанији.Дакле констатовали смо да прије оснивања Комунистичке партије Албаније ,која се врло брзо претворила у Албанску радничку партију није било организоване политичке групе на тлу Албаније. Одокативно се види да је Комунистичка партија Југославије одлучила да формира ту партију .Бали Комбетар- Национални фронт била је албанска националистичка антикомунистичка организација основана 1942 . године као друга партија у Албанији . Ова организација је мобилисала своје чланове на територији Албаније , Косова и Метохије , Црне Горе , Србије , Македоније и Грчке . Њени чланови су се звали Балисти .Чланови ове организације залагали су да су се и борили против окупатора, али су са Њемцима сарађивали против албанских партизана . Политички програм ове организације састојао се од заузимања територије на Балканском полуострву и стварања Велике Албаније .У септембру 1943 године, када је најављена капитулација Италије , Бали Комбетар је склопио споразум са Њемцима и прогласио Албанију јединственом и независном, правдајући се да је њемачко привремено присуство неопходно за борбу против англо-америчко-совјетско-српске коалиције. Овим споразумом балисти су се ставили у служби њемачких окупационих снага и прихватили своје старјешине као претпостављене или као инструкторе.Бали Комбетар је своју организацију дефинитивно основао 4. 1943 . године. Сједиште Централног комитета било је у Тирани , окружни комитети су постојали у свим окружним штабовима, а сеоски комитети су постојали у селима. Окружни комитети у великим градовима били су подијељени на обласне комитете (пододборе) који су имали своје групе од 10-15 људи који су се бавили мобилизацијом кадрова.У оквиру обласних комитета организоване су омладинске групе, наоружане и обучене за дејства у ратним условима.Британски официрФицрој Меклејн у мемоарима „Други светски рат на Балкану “ – Лондон -Београд 1979.г. стр 16 наводи :Балисти избегавају да се боре и са Италијанима и са Немцима. Њихова основна политика у раним данима била је „нека се савезници боре у нашим биткама. Сада када је АНП (Албански Народноослободилачки покрет) ојачао своју позицију до те мере да је сасвим могуће да ће до краја рата бити доминантан у земљи, балисти постају нервозни и позивају Немце да бију своје битке, покушавајући да збришу сами себе, а да се то не деси. како их зову, они ће вероватно ту и тамо извршити неколико софистицираних ликвидација, а биће људи који ће то назвати грађанским ратом, али неће устати и борити се у том правцу .
О устанку Балиста Ђоко Слијепчевић у дјелу „Српско- арбанашки односи “ – Минхен 1979 ,стр.59-66 пише : На Косову и Метохији као и у Албанији у нашим крајевима где су Срби већина , крајем 1944 .г. и почетком 1945 . г. избила је побуна балиста великих размера. Том приликом одметници су покушали да заузму новоослобођене градове. Космет, како је рекао комунистички пропагандиста Благоје Нешковић , 8.маја 1945 .г у свом осврту на оснивачки конгрес Комунистичке партије Србије имао је још 1.200 одметника, и балиста, и око хиљаду дезертера. Како су се кретали у већим групама, за обрачун су углавном коришћене војне јединице.Одве Нешковић изједначава четнике и Балисте по рецепту његовог ментора Јосипа Броза. Нешковић ,Љубичић ,Мамула и Стамболић не само да се не баве историјским истинама ма колико болна она била већ имам утисак да су им били ближи балисти од самих албанских комуниста у које су се толико заклињали . То је трагична збиља Српских комуниста ,која ће српски народ скупо коштати у будућности .“
Благоје Нешковић у извјештају од 8.маја 1945 .године на оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије Архив КПС 99/45 зап.12 износи : У том тренутку је 20.000 балиста подигло побуну и против њих је било ангажовано више од 40.000 партизана, односно скоро пет дивизија. У жестоким обрачунима до 21.фебрзара 1945 .године .Језгро побуне, односно вође балиста Шабан Полужа и Мехмед Градица, су ликвидирани. Средиште побуне било је у рејону Дренице.Партизанске јединице су имале 700 погинулих и више од 1.300 рањених. Губици балиста, који су били неупоредиво већи, нису забележени. Крајем јуна 1946 . Војна управа је престала да постоји.У другој фази ове операције одређене су и формиране оперативне групе од бораца 3. бригаде 6. дивизије КНОЈ-а , припадника Народне милиције и два оперативна радника УДБЕ. Имали су задатак да прогоне Балисте док не буду елиминисани. Те године на Космету је убијено седам одметника, а 25 ухваћено и осуђено на затворске казне. На терену је развијена веома жива пропаганда против балиста, што је створило повољну климу за учешће албанског становништва у прогону одметника на Косову и Метохији. Грађани су чак и сами излазили неколико дана у потеру за балистима. То је дало добре резултате, јер је број балиста преполовљен, а почетком 1947 . Године 1946. било је само 395 . У 1946 . години на територији Србије, према званичним подацима УДБЕ за Србију, убијено је 355 одметника, 138 је заробљено, а 41 се предао. За разлику од 1945. године, када су одметници убијани у директној и суровој оружаној борби, према досијеу УДБЕ, 1946. године многи четници и балисти су ликвидирани добро осмишљеном и изведеном оперативном комбинацијом изв.Архив Југославије 11-49/Ф 2 .
Ратко Парежанин у књизи „Моја мисија у Црној Гори “ -Искра ,Минхен 1969 .године стр .11-16 каже : Балисти су потајно сарађивали са црногорским и македонским комунистима у циљу стварања нових нација .То је јавна тајна коју смо сви знали .
Албанци с Косова и Метохије као и дела Албаније где су били насељени Срби масовно су се укључивали у све окупаторске војне и полицијске јединице и верно служили немачке и италијанске окупаторе, не само на Косову и Метохији, већ и у Албанији, Црној Гори, Македонији и другим крајевима где су владали окупатори. Народ у Албанији је по злу памтио Албанце са Косова и Метохије, који су као окупаторски војници 21. СС брдска дивизија Скендербег 1. албанска и балисти гушили устанак против окупатора који је избио у Скадру ,Враки и Љешу .Од друге половине 1943. године, јужно од Крушевца и Алексинца, ни у једном месту у Србији није се смела проговорити на улици нека ружна реч о Немцима, или нешто добацити у пролазу поред њих као до тада. Разлог је био у томе, да су се у немачким СС униформама кретали српским улицама и Албанци из Космета, старости између 25 и 30 година. Албанци су говорили српски и били немилосрдни непријатељи Срба. На улицама се никад није знало да ли је есесовац Немац или Албанац. Поред њих у цивилу су се кретали и Албанци шпијуни, који су били у служби Немаца. За цело време Другог светског рата кретали су се Албанци у униформи и цивилу. На Косову и Метохији Албанци су узели масовно учешће у служби окупатору, као шпијуни или припадници војних формација, балисти, жандармерија или полиција.Један део есесоваца и шпијуна је одступио с Немцима а многи од њих су остали после одступања и постали партизани. Све им је опроштено с образложењем да су заостали, необразовани и да су били угњетавани у трулој Југославији. Албанци који су били у партизанима су често вршили злочине над истим партизанима. За време окршаја са балистима, 23. децембра на такав начин је убијен Петар Слијепчевић, командант 4. чете 3. батаљона 5. Косовско-метохијске бригаде, ког је убио његов борац Албанац Зефрим Лулашка. На саслушању је потврђено да је био фашистички шпијун.Много од ових немачких слуга су се нашли у албанским партизанима, које нису хтеле да иду на Сремски фронт, већ су се одметнуле и сручиле у Дреницу, после много злочина извршених за кратко време над Србима од Подујева до Дренице“. Војни историчар Маренглем Касуми објавио је монографију Албанија у другом свјетском рату у издању историјског Института Академије наука Албаније 2001 .године са сагледавањем националних оквира њемачке окупације у Албанији, заснован претежно на немачким документима.Његов рад се наставља на претходним студијама о „Њемачком окупационом систему“ и ,“Њемачким офанзивама у Албанији ,Југославији и Грчкој , Тирана 1999/2000 .година попут оних Бернарда Кимела и Хуберта Неувирта.Неувиртова новија студија узима у обзир сложеностратних дешавања у Албанији. Оно што је важно, он наглашава „да је сукоб измеђуКПА и Балли Комбетара била заснована на њиховим различитим политичким циљевима, али да супротстављање комунистима није аутоматски значило и сарадњу са италијанским окупаторима“ .Да је објављена убрзо након завршетка 1997.године и шестомјесечног грађанског рата у Албанији Нојвиртова докторска теза можда би имала јачи утицај.Једанаест година касније,потенцијали његове књиге били су умањени чињеницом да су у међувременумноге од његових теза изнијели и други научници. Могло би се додатида неколико његових аргумената у контексту објашњавања сарадње или/и отпор разних историјских фигура са социо-културолошким карактеристикама од феудалног Албанског друштва, као што је породична организација или крвна освета (беса), остајупоједностављени, ако не и културолошки,недорађени и недоречени а по нама заслужују више диференциране разраде.Срж постсоцијалистичке историографије се, дакле, односи на ревизијураније пропагираних тумачења. Али албанска и неалбанска школа-историје је такође поставила неколико нових истраживачких питања. Међу истакнутијим,намеће се питање да ли су оне и заиста такве каквим их представљала и представља ондашња и данашња албанска историографија или се уочавају јасне разлике од вјерских до националних заједнице у Албанији ,?Сасвим је историјски нејасно да се ови аутори баве историјом током ратних догађаја са нагласком на оне о положају етничких мањина, посебно оним у југословенско-албанским и грчко-албанским пограничним регионима,гдје Албанци не само да нису имали већину ,већ су имали дискурс мањине .О томе Маркус Петерс има више монографија о историји католичке цркве.У једној „Римски Католицизам и Албанско питање „- Конгрегација за источна питање Рим 1977.г . по нама наширој и најупечатљивијој он се бави албанским вјерских питањем између 1919.године до 1996.године укратко тумачећи разна питања у вези са преиспитивањем мјеста Другог свјетског рата као што су: мисионарска дјелатност католичких свештеника ујужна Албанији у апстрактним појавама међу хришћанско православнимм становништвом идејом унијатске цркве Албаније; ангажовањем албанских католичких свештеникапротив комунизма; службом католичких духовника италијанском окупатору и односом католичких духовника према Бали Комбетару. Међутим,и овај аутор износи неколико пристрасних и упрошћених тумачења. Докправдајући сарадњу католичких свештеника са италијанским и немачким окупатором „наводним куповањем времена са нејасном административном сепарацијом коју представљају комунисти“ , овај аутор тврди да је „католичка црква национално питање ставила изнад вјерске припадности,али за узврат није добила никакву подршку од муслиманског становништва.Шта више,Петерс уопште не сматра Немце окупаторском силом, а гледиште изричито у наслову одговарајућег потпоглавља, „Терор над Црквом уНезависнон Албанији између њемачког протектората и комуниста (1943-1944)“ У својој студији „О националности и вјери у Албанији између 1920. и 1944.г.Роберто Мороко Дела Рокатоверди тврди: Да су поглавари свих албанских вјерских општина одобравали италијанску окупацију, примјећујући, међутим,јасно видљиво неслагањеизмеђу антизборова свештенослужитеља и њихових парохија.Што се тиче челникакатоличке заједнице она је била забринута,нарастањем све жешћег и јачег присуства и комунистичких утицаја у Албанији “ Морозо дела Роко је утврдио да док „званично они који су изразили своје одобравање према Зогуовом режиму исказивали су према Италијанима неповјерење и видјели више муке него друге вјерске заједнице, барем на почетку окупације, управо због постојеће националистичке оријентације међу албанским католицима иза које је стајало свештенство. И ако је знатан број католичких појединаца је сарађивао са Италијанима, Морозо делаРоко тврди, они то нису учинили из неког религиозног аспекта или афинитета . Многи су имали користи или су били политичари у међуратном државном апарату, а њихова вјера није била њиховапримарна брига. Тачније, њихова политичка атитира је зависиле од њиховог менталитета, локалне традиције, друштвене прилике, племена, идеологија као и њихове регионалне припадности “ Што се тиче прегледа муслиманских заједница у Албанији, био је драгоцен, иако кратак осврт на , Бекташијски ред,а посебно на једног муслиманског бекташијског свештеника,Баба Фаја Мартанешија, који је био активна у оружаном отпору Италијанима а касније и Њемцима .Чињеница коју износи Генцијана Кера.
Значајан број Јевреја нашао је уточиште у Албанији током Холокауста,
а већина их је преживјела, изазвао је научни интерес и у том погледу изгледе , како би се овим феноменом из прошлости бавили новији научници превасходно у смислу емпиријског истраживања. Даниел Перез
објавио одличну анализу сјећања на Холокауст међу елитним Албанцима
елите, фокусирајући се и на историографију након пада социјалистичког режима
и на атитудова и јавних иступа припадника политичке елите.
Он је идентификован као један од хипотетичара концепције албанске елите о холокаусту
да је „спасавање Јевреја од стране Албанаца укоријењено у велику вриједности које су наводно својствене Албанцима “ У свом раду он се позива На манифестовану и вјековно утврђену албанску култура, као што су верска толеранција, гостопримство и част
и беса’.Едмонд Малај из Центра за албанске студије у Тирани, у својој
недавна студија о ‘Јеврејима у албанским земљама’,Тирана 2019 .године кратко је оцијенио наклоност Свих
Албанских влада према Јеврејима за вријеме италијанске и њемачке окупације у годинама Шое .Он истиче да је главна улога у заштити Јевреја да била атрибут
државним структурама и функционерима који су дозволили приступ и боравак
Јеврејима који су побјегли у Албанију. Оснивањем логора они су им
понудили уточиште хиљадама јеврејских избјеглице, претежно из Њемачке,
Аустрији и источне централне Европе.
У Малајевом заиста обимном истеаживању ни једне ријечи о логору Пуке .Оба сажета истраживања траже даље,дубинско истраживање.
Што се тиче положаја етничких мањина у рату, конкретно албанске
мањине у сјеверној Грчкој (Чамерија) посебно је изазвала научне полемике
укључујући и општа истраживања грчко-албанских односа. Бекир
Мета се у својој монографији о грчко-албанским тензијама из 1940-их фокусира на политичка питања, као што су: Краљ Зогу и његов одлазак у Грчку након инвазије Италијана на Албанију ,даље
земља у октобру 1940; британска и америчка политика; атрибити о
албанске политичке организације према грчком отпору; и масовни грчко православни покрет отпора ‘Национална републиканска грчка лига’ на челу са Наполеоном Зервасом, на почињена убиства против албанског муслиманског становништва у северној Грчкој између јуна 1944 .и марта 1945.године .
Сонила Бочи, у својој монографији „Мањине у Албанији између идентитета и
интеграција“ – Тирана Академија наука 2019.г .износи нам своје закључке о проучавању четрдесетих година 20.вијека .Она се фокусира на то како су Италијани настојали да инструментализују
национална осјећања албанског становништва у Чамерији да би придобили подршку њиховим војним акцијама против Грчке. Бочи налази да су „од априла 1940.године
Италијани гурали албански иредентизам у три главна правца: пропагандни
дистинктивно , наглашавајући верске и културне разлике између Албанаца и њихових сусједа “ Њена монографија о васпитној пракси током рата анализирала је: Мјере
коју су предузеле италијанске окупационе власти у циљу фашизације школа;
успостављање албанског школског система у делу Косова који је
припојен Албанији 1941; напориза образовање на албанском језику за
мањина у Чамерији (Грчка); отпор према окупацији у школама; као
као и мјере против неписмености у оквиру Народног ослобођења Албаније ма која струја да побиједи у будућности „
Арбен Мука је анализирао медијски пејзаж током италијанско-њемачке
окупације фокусирајући се на фашистичку штампу као и на антифашистичку штампу дифер политичке групе, као што су новине које издаје КПА,Бали Комбетар,
и треће демократске партије Легалитети, фокусирајући се на њихов различите пропагандне агенде.Мука ће записати : С обзиром
на питања мирења из рата и са наслеђем његове социјалистичке
инструментализације, научници су се заинтересовали за: политичке употребе
рата у индоктринарне сврхе током социјалистичког периода, као што су високо идеологизоване партизанске пјесме, приче и бајке као средство за ширење комунистичке идеологије;
Наравно све то замијешено и са актуелним политичким ангажманима у сјећању на ратне догађаје
и подизање споменика, и њихово мијењање или изгубљено значење од године ослобођења до пада социјалистичког режима.
Дакле, у синтези, историографије о ратној Албанији у великој мери је изостао
приступ друштвеној историји и иновативној методологији. Теме које траже даље истраживања су, на примјер: друштвени, вјерски и породични мезо- и микроразмјерни контексти; импликације политичких констелација током рата на
свакодневни живот народа; умијешаност обичних људи у политички
покретима; и мотиви који стоје иза политичких атитуда и мијењајући се од случаја до случаја . Такве нове и проширене перспективе, као и подстакнута интеграција
Албански научници у међународним дебатама, довели би до би
извођење албанске ратне историје и њених импликација на јаснији политички развој.Свакако то нас је превасходно потакло да се бавимо овим крупним питањима Српског Устанка у Албанији .У завршним поглављима изнијећемо нека наша историјска виђења а закључке ћемо оставити за научни симпозијум ,који се мора организовати у циљу откривања истине о Србима у Албанији како новијег доба тако и наше цјеколупне историје у тој земљи .
( наставиће се )
