Објављујемо најзанимљивије исјечке из књиге ирског романописца Џојса Керија, „Сјећање на Боботе“. Ово је најбољи, најдетаљнији и најаутентичинији опис борби за Скадар 1912/13. године. Кери се на том фронту обрео из знатижење, заједно са екипом Црвеног крста Енглеске
Три дана су трајали преговори са Есадом око предаје – главни услови предаје били су да се његовој војсци допусти да оде медовским путем са пољским батеријама; да сваки Турчин треба да понесе осмодневни следовање хране, коју ће у тој количини да обезбиједе Црногорци; да сви тешки топови буду остављени исправни са својом муницијом.
Уколико би он одбио ове услове, одмах би се преузео општи напад, и пошти је Есад знао да би град пао, речено му је да би он лично био одговоран за све губитке у људству у једном таквом нападу.
Гурнић је поткопавањима напао и последње утврђење на Тарабошу, Вукотићеви ровови били су на мање од сто педесет метара од шанчева у равници. Турцима је остало мало муниције, и то углавном обичних граната, са храном најгорег квалитета која би трајала највише недељу дана.
Турци су се коначно предали…
Турски официр био је уредан мали човјек у униформи зелене и златне боје. Умјесто калпака носио је тамно зелени турбан као знак жалости. Његова стража од шест низамија у пуној парадној опреми стајала је иза. Мартиновић се са њима руковао и они кренуше наниже према првом топу. Ја се нађох и групи турских војника која се спотицала преко камења и разбијених парчади гранате, за дугим кораком Црногорца и живахним корачањем малог Турчина.
Низамији се поново постројише иза топа, онда њихов десетар скину покривач са лежишта затварача. Црногорски тобџија се савио, погледао завртње, отворио и затворио лежиште гранате, одмакао се и салутирао.
Турски официр је плакао. Сагао се и пољубио топ, 5 сваки од његових војника га је наизмјенично слиједио.
Вриједно је помена да су када је топ предат, неке од чета које су долазиле уз брдо почеле да кличу, а истог тренутка се пет-шест људи поред мене окренуло да их утиша. Није било клицања. Барјаци су били једини знак побједе.
Попели смо се на Мали Тарабош у 13:30 је и последњи ров био прегледан и турски официр оде журно према граду са својих шест људи. Они су вјероватно били одабрани људи, јер су упркос исцрпљеном изгледу били згодни војници.
Сви батаљони су сјели на округлом врху Малог Тарабоша и јели своја сљедовања.
Са Малог Тарабоша могла су се видјети обадва Скадра, стари и нови. Стари је мјесни базар. Налази се на самој обали и спојен је Тарабошем дугачким гвозденим мостом преко Бојане. Нови град је око миљу и по даље. Он заузима велики дио простора, зато што је свака кућа, осим продавница у главној улици, окружена својим вртом.
Између старог града и новог простиру се градски пашњаци и добар пут.Док смо сједјели на Тарабошу, посматрали смо турске јединице како се полако крећу путем, ишчезавају на базару и поново се појављују у великој гомили на страни гдје је срушен мост за Брдицу. Одатле су превожени преко у малим чамцима, и могли су да се виде како се удаљавају низ пут поред Брдице и Барбалуша према Медови и мору.Двије трећине њихових редовних војника погинуло је у овој опсади, и три четвртине официра.
Барјак је кренуо у два и ми смо га слиједили са батаљоном до мостобрана. Ту је био штаб и гомила других угледних личности.
Поново смо сјели на зид моста да чекамо. Неколико циганчади је тумарало међу војницима, који су их хранили. Ова дјеца су била сама кост и кожа, као и сва сиромашнија дјеца у Скадру.
