Пише, Данило Лекић , На страни истине

У сваком граду, у свакој вароши, на свакој раскрсници између духа и материје, постоји једно свето место. То место није храм, мада му је тишина слична молитви. Није ни школа, иако у њему човек учи о животу. То место је библиотека. Она треба да буде не само ризница књига, већ срце културе, дом разума и жариште просвећености. У граду Пљевљима, та идеја је дуго била само сан, све док 2023. године, када је једна жена, са визијом и срцем већим од зграде у којој ради, преузела кормило градске библиотеке.
Од тог тренутка, као да су странице саме животне приче почеле да се исписују новим, сјајним словима. Библиотека више није била само збирка полица и прашњавих књига. Постала је светилиште културе. Организована су бројна предавања, књижевне вечери, промоције, сусрети са писцима, дечје радионице… У само две године, у том здању се одиграло више догађаја него у претходне две деценије. Сви који воле реч, знање и уметност знали су — библиотека у Пљевљима живи пуним плућима. За многе, то су златне године културе у овом граду.
Али, као што увек бива, кад светлост засија, сенке се продубе. Неки људи, они што не виде лепоту у књизи, већ само интерес у функцији, нису могли да поднесу ту нову енергију. Људи навикли на мртвило, на фотеље као тврђаве личне користи, почели су да опструишу. Уместо да се радују, они су штрајковали. Уместо да стварају, они су закључавали. Да, буквално су закључавали људе у просторије библиотеке — симболично и стварно. Трулио је систем, али су се гнили делови највише бунили кад су покушали да се замене.
Ја, Данило, нисам могао да ћутим.
На друштвеним мрежама, под својим именом и презименом, остављао сам коментаре. Да, подржавао сам директорику. Не зато што сам био њен „шпијун“ или „адвокат“, како су ме неки називали, већ зато што сам бранио истину. Истину коју сам видео, чуо, доживео. Истину која није могла да се сакрије. Али кад човек стане на страну истине, увек ће се појавити они који живе у сенци и хране се лажима.
Профили без слика, имена без лица, људи без образа. Упирали су у мене прстом, покушавали да ме ућуткају. Али како ћете ућуткати некога ко пише искрено? Како ћете обуздати глас који не тражи ништа за себе, већ говори у име свих који немају храбрости?
Нисам се освртао. Смејао сам се. Не зато што је било лако — већ зато што нисам хтео да им дам задовољство да виде да су ме погодили. Али њихова мржња није ту стала. Тражили су међу мојима. Копали по мом животу. И нашли су један контакт. Познанство са једним чланом моје породице. Зауставили су га, онако случајно, па „пријатељски“ рекли: „Види, богати, реци му да не коментарише више…“ Као да ће један поглед, једна реч, сломити моју вољу. Као да је Данило човек који слуша наређења.
Нису ме познавали.
Данило је човек који слуша истину. И нико нема утицај на мене, осим моје савести.
Писаћу. Коментарисаћу. Нападаћу — не људе, већ лаж, не појединце, већ неправду. Не због директорице, мада је она доказ како једна жена може да промени град. Не, писаћу због истине. Због свих који желе да се библиотека чује, да култура говори, да правда живи. И сваки пут кад будем писао, осећаћу да нисам сам. Са мном је сав тај труд, сва та љубав унесена у књиге, у сусрете, у вечери под светлом лампи, где се стихови читају као молитве.
И зато им поручим, јавно, гласно, без страха:
На Данила нико не може да изврши утицај.
Никада. Никад нисте ни могли.
Ја сам борац за реч, за вредности, за културу.
А како пишем —
Тако ми Бог помогао.