Пише, Данило Лекић, Гледам у очи, гледам у душу, јер она је једина истинска вера

У једном малом месту, где се звона са цркве и мујезинов позив на молитву свакодневно укрштају као две испреплетене мелодије, одрастао сам носећи у срцу лекцију коју ми није пренела само породица, већ и само тло на ком сам никнуо: човек се не мери по томе у шта верује, већ по ономе што од себе даје, по томе што сија из његових очију, по томе колико доброте носи у своме срцу.

Још као дечак, нисам разумео зашто неки људи гледају преко зидова које нису сами подигли. Ти зидови нису били од камена, већ од страха, незнања и предрасуда. За мене, вера никада није била нешто што те раздваја од другога, већ нешто што те учи да га разумеш. Носили су људи различите обичаје, клане различите жртве, палили свеће или пружали чела ка ћибли, али кад би ми неко пружио руку, нисам гледао откуд му молитва, већ откуда му срце.

Научен сам, не речима већ примерима, да се добро не препознаје по имену, већ по поступку. Нисам бројао празнике, нисам гледао који је коме светац, ни коме се клања. Гледао сам како дели ужину, како подиже палог, како ћути кад је лакше викати, и како загрли кад је најпотребније.

Имао сам и имам другове различитих вера. Неки су постили рамазан, неки славили Божић, неки ишли у џамију, неки у цркву, а неки можда ни у једно ни у друго. Али никада нисам гледао ту разлику као нешто што се броји. За мене су они били људи — они што су делили са мном сенку дрвета, клупу у школи. Били су моји. Њихова вера ми није била важна, јер њихова душа говорила је јаче од сваког светог писма.

Сећам се и професорице праксе, увек насмешене, строге и праведне. Њене речи су биле као молитва која не зна за разлике. Њена правда није била вера, већ љубав. Њено знање није било само у уџбеницима, већ у начину на који нас је гледала — све исто, све своје, све људски.

Зато и данас, кад ми живот постави питање — ко је човек испред тебе? — ја не гледам у његово име, не питам ком се Богу моли. Ја гледам у очи. Гледам у душу. Јер она је једина истинска вера.

И тако ћу увек — гледаћу срцем, као што се надам да и други гледају мене. Јер брат је мио, ма које вере био.

0 komentara
Najviše glasova
Najnovije Najstarije
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare