U Podgorici svi slave. Srpski narod – zato što je njegova koalicija osvojila više glasova nego ranije. Premijerova stranka, zato što je i dalje središna i najmoćnija stranka tridesetoavgustovske pobedničke većine. Stranke oko predsednika Crne Gore radosne su što su postale tas na vagi. DPS što se pokazao kao najpopularnija stranka u glavnom i najvećem gradu države. To što je pre dve godine, takođe kao opozicija, isti taj DPS uspeo da osvoji osam posto glasova više slavljenike ne može da uznemiri – oni su srećni to su na slobodi i dovoljno moćni da postignu bilo kakav, a kamo li, ovakav rezultat. Raspevani u euforičnoj mržnji prema Srbima i Srbiji oni ne razmišljaju o tome kako su se sveli na delove gradova i opština gde žive najimućniji i za tranzicioni kriminal u najvećoj meri vezani građani, kao što zanemaruju činjenicu da su vrh DPS-a od pravde u većoj meri spasili SAD i saveznici, nego li sramotno delovanje Zdravka Krivokapića i Jakova Milatovića.
Posledice ovih izbora više su nego jasne. „Lajt Crnogorci“, ili kako ih ja zovem Ratluci, jesu nova nacija ali nemaju još mnogo vremena da se opredele – ili da prave novu naciju (recimo Crnoslovene, Jugocrnce ili slično) ili da se priklanjaju jednom od dva dominantna identiteta. Ovako će njihova opcija propasti sa zavodljivim sjajem šampionata dodvoravanja Evropskoj uniji – istorija nas uči da takve opcije, definisane tuđim petogodišnjim ili desetogodišnjim ciljevima, propadnu sa istima (bilo da su postignuti ili ne). Kad je reč o DPS-u, trebalo je da promeni telo. Zabrinjavajuće je mali broj običnog sveta, naroda iz predgrađa, koji glasa za ovu partiju. Neobično je da oko sebe nije politički okupila crnogorsku naciju, a i dalje je simbolizuje. Za razliku od Nove srpske demokratije i srpske koalicije, ona zato nema istorijsku dubinu. Opredeljena za jedan tuđinski, prohrvatski, identitet negativnog dokazivanja, DPS nije sama stvarala opoziciju – kao Milošević, Jeljcin…- pa zato nema SRS-a da mu svojom organizacijom i članstvom, izuzetim iz stvarne politike, omogući produženje života. Da je neko stvarno uveo set zakona protiv korupcije (tzv. RIKO zakone) u Crnoj Gori i kada NATO ne bi sprečio njihovo sprovođenje, hapšenje svih onih koji su pokrali milion i više evra preko plate dovelo bi do pada DPS-a na 5%, stvaranja nekih novih populističkih i jačanja postojećih („socijaldemokratskih“) nacionalističkih crnogorskih stranaka. Ovako će avnojevski koncept crnogorstva opstajati i možda jednog dana nestati sa DPS-om.
Milatović i Spajić postigli su nešto retko u savremenoj crnogorskoj istoriji. Ponovili su, istina ubrzano, istoriju Srbijinog DOS-a. Niti jednu pouku nisu izvukli i sada su, posle svega tri godine od stupanja na političku scenu i nepune dve godine od dolaska navlast, tamo gde su ostaci DOS-a bili posle punih sedam godina vladavine – u 2007. godini. Jakov Milatović, koga su iz opskurnosti nedavno izbacili na mesto prvog čoveka države, već je postao ono za šta je Koštunici sve pod opterećenjem Kosova i Metohije, zajedničke države i NATO-a trebalo sedam godina. Od stižera postao je tas, a u sledećem koraku bi mogao da postane upravo ono što je bio pre 2020. godine.
Ideologiju je na ovim izborima imala samo Koalicija za budućnost Podgorice. Jasni oko političkog, reformskog, ekonomskog i socijalnog programa, oni sa sobom nose istinske crnogorske i srpske tradicije. I zato su bili u stanju da politički prežive sve one rasističke napade i klevete o terorističkoj „prosrpskoj“ „posrbičkoj“, „proruskoj“, „toksičnoj“ ili kakvoj sve ne opciji. U budućnosti svi će morati da traže uporišta u identetu, ko nije učio od Jugoslavije svakako će imati prilike da se pouči od od halapljive a trule Evropske unije. Da li iko zaista misli da će oni koji razaraju osnove evropskih nacija (koje su nekada osvajae i naseljavale Svet) negovati avnojevsko crnogorstvo? Dvedesetih i dvehiljaditih da, ali sutra… U EU… teško.
Vlasti u Srbiji su, nažalost, mnogo naučile od DPS-ovskog režima. Sada bi bilo dobro da svi nauče ponešto od njih. Gušeći višestranački pluuralizam one su stvorile marketinškim razlozima nadahnut privid unutrašnjeg pluuralizma. Odatle su za njih svetinja i Josip Broz Tito, veliki političar koji je naneo Srbima ogromne i nesnosne nepravde, ali i Dragoljub Mihailović, poraženi general Jugoslovenske vojske. Da su DPS-ovci makar toliko poštovali građane Crne Gore, mnogi problemi danas ne bi postojali ili kakar ne bi bili ovako teški. Ali, oni su odabrali da grade neagtivni identitet dokazujući da nešto nisu. Zato su nama branili da podignemo grobove našim junacima i mučenicima, a na drugoj strani su slavili naciste. Takva politika dolazi na naplatu.
Mišljenja i stavovi izneseni u rubrici kolumne nisu nužno stavovi Portala 083
