Спреми се, Црна Горо, јер овогодишњи 21. мај неће личити ни на шта што смо до сада видјели. Заборавите на уобичајене говоре, укочене ставове и махање барјацима уз војничку озбиљност. На бину стиже Рики Мартин. Човјек који је свијет научио да кукови не лажу, долази да провјери колико су заправо „флексибилни” наши најтврђи Црногорци.
Замислите ту сцену на Тргу. С једне стране, стамени момци са погледом који „сијече” облаке, у мајицама на којима се истичу мишићи и патриотски симболи. С друге стране, креће интро за „Livin’ la Vida Loca”. Биће то историјски тренутак и највећи испит за наш менталитет и „хиљадугодишњу државност”.
Биће истински интересантно видјети ко ће се најбоље снаћи у салси док се изнад глава вијоре заставе. Има неке космичке правде и врхунског апсурда у томе да док славимо независност, музичку подлогу даје човјек који је „икона” поп културе коју би многи наши традиционалисти најрадије заобишли у широком луку, али, ето, ред је, празник је, а Рики је „бренд”.
Хоће ли наши домаћини, који иначе плешу само „два корака лијево, два десно” на свадбама под шатром, или пак ђипају с једне на другу ногу ојха, одједном открити латино крв?
Замислите тог функционера који покушава да задржи државничко достојанство док га Рикијев ритам „ломи” на „She Bangs”. То више није само прослава; то је тест координације , како махати заставом, а не испасти из ритма!
Ове године, умјесто дима бакљи, очекујемо облаке шљокица. Јер, ако већ славимо, хајде да славимо са пуним гламуром. Док је Рики својевремено храбро изашао из свог „ормара”, ми се и даље гурамо у својим политичким фотељама и дуговима, али барем ћемо имати најбоље костимирану прославу у региону.
Можда је ово заправо генијалан стратешки потез? Ако нас ритмови Порторика толико омаме, можда на тренутак заборавимо на све подјеле. Тешко је некога гледати као политичког непријатеља док обојица покушавате да ухватите онај тешки прелаз у рефрену „Un, Dos, Tres”.
Посебна прича је преговарачки процес. Ако Рики зацрта накнадно цифру коју наш буџет не може да испрати ни уз најкреативнију акробатику, мораћемо да примијенимо стару дипломатију, мало да се „курчимо”, а ако зацијепи превише, онда брже-боље да се „откурчимо” док не буде касно.
Међутим, сви знамо да Рики има двије слабе тачке: једна је чврста валута, а друга су… па, рецимо, специфични естетски квалитети мушке атлетике. Ако нам зафали који евро у државној каси, можда ће преговарачки тим морати да пошаље неку нашу „делегацију” момака са Трга.
Замислите ту сцену, Министарство финансија шаље допис у којем објашњава да тренутно немамо за цијели хонорар, али имамо „ресурс” у виду кршних момака који су спремни да зањишу куковима у име државног интереса. Била би то права патриотска жртва, ако Рики тражи доплату, ми му испоручимо пар синхронизованих покрета из паса и окрет око своје осе.
Ко зна, можда нам Рики на крају и прогледа кроз прсте, фасциниран чињеницом да у Црној Гори кукови не раде само ради плеса, већ и ради дефицита у буџету. Била би то прва „трансакција” у историји гдје се дуг враћа салсом, а камата плаћа добрим изгледом.
На крају дана, 21. мај ће проћи, Рики ће отићи, а нама ће остати упала мишића , некима од стајања, а некима, надамо се, од покушаја да докажу да су већи латино плесачи од самог Мартина. Па, нек’ је срећно и нека побиједе најбржи кукови!
Мишљења и ставови изнесени у рубрици колумне нису нужно ставови портала083