У првим временима сукоба у Украјини, у једној од својих анализа сам предвидио да ће као највећи губитник из њега изаћи Европска унија. Посљедња дешавања, која проистичу из спектакуларног „ресета“ у сфери међународних односа, дају за право мојим, за ЕУ суморним прогнозама. Поновни долазак Трампа на власт у Америци, уз претходно афирмисање мултиполарности – као и политикама, ресурсима, економијама и војним потенцијалима Русије и Кине – означава темељите промјене у глобалној прерасподјели моћи, у којој је ЕУ остала кратких рукава, искључиво сопственом кривицом, рекао бих.
Један од показатеља дате ситуације је и одлука Трампа и Путина да ЕУ буде искључена из мировних преговора о Украјини, коју је јуче и званично саопштио амерички изасланик Келог. Да понижење за Европу буде веће, таква одлука је саопштена управо у Минхену; у Саудијској Арабији мировне преговоре ће водити искључиво Руси и Американци, док за највеће европске државе, које су захтијевале учешће, неће бити мјеста за столом.
За овакав сопствени пораз ЕУ сноси искључиву одговорност, тако што се одрекла минимума самосталних, одговорних и државничких политика у оквиру руско-украјинског сукоба. Она је одабрала да слијепо слиједи погубну ратнохушкачку линију претходне америчке администрације, иако дубоко свјесна да ће јој таква политика у перспективи донијети огромну штету, прије свега у економској сфери. Многе европске земље су у таквим политикама покушавале да се докажу и да су „већи католици од папе“, те су у својим антируским санкцијама и апсурдним русофобним мјерама превазилазиле прекоокеанског покровитеља.
Погубност таквих мазохистичких политика најбоље се очитава у случају Њемачке. Једна од некада највећих свјетских економских сила је у украјинском сукобу у потпуности занемарила сопствене интересе, ставила се у службу САД не у улози лојалног партнера, већ вазала, нијемо посматрајући разарање стратешких привредних релација са Руском Федерацијом, које је стрпљиво градила годинама уназад (терористичко уништавање гасовода Сјеверног тока тек је симбол такве њемачке пасивности и немоћи). Њемачка је датим политикама трајно угрозила сопствену привреду и њен опоравак. Колико нова америчка администрација цијени такав однос Њемачке према својим националним интересима, показује и одбијање америчког потпредсједника Венса да се у Минхену сретне са одлазећим њемачким канцеларом Шолцом.
Да је Европа од почетка двадесет и првог вијека имала политичаре калибра Де Гола, Митерана, Ширака или Кола, који су првенствено водили рачуна о интересима сопствених држава и о европском континенту – до рата у Украјини вјероватно не би ни дошло. Овако су нове европске технократске политичке класе, уљуљкане у излизаној фрази о „ЕУ као економском џину и војном патуљку“, пропустиле да примијете да ЕУ више није ни економски џин. А до тога је дошло јер им је недостајало храбрости, одважности и одговорности приликом заштите сопствених држава и грађана, а на концу и саме Европске уније.
Нека оваква судбина Европске уније пружи драгоцјену лекцију за грађане њених држава (а и код нас, на Балкану): претјерану сервилност у слијеђењу туђих политика не воле ни покровитељи. Она је, по правилу, не само неисплатива већ и погубна.
Ипак, у Европи постоје снаге које су се од самог почетка супротстављале оваквим мазохистичким и деструктивним политикама европских елита у украјинском сукобу, а и у неким другим кључним ситуацијама. Такве снаге, између осталог, воде рачуна и о очувању породичних вриједности које су угрожене, а на којима је заснована наша цивилизација. Оне константно јачају и преузимају власт у многим државама Европе. Њих треба подржати. Make Europe Great Again!
