Пише, Бошко Вукићевић , Чија је примарна одговорност за украјинску трагедију!

На самом почетку рата у Украјини, када је још увијек могла бити избјегнута трагедија колосалних размјера, руско и украјинско руководство су у Истанбулу фактички постигле договор о дугорочном миру. Потписивање споразума је у посљедњем тренутку осујетила агресивна интервенција неких западних лидера, који су заступали тезу да Русију треба стратешки поразити, а да Украјина то може учинити уз њихову баснословну војну и финансијску помоћ. Такву интервенцију Руси су накнадно називали издавањем наредбе о „рату до посљедњег Украјинца“.

У издавању наредби украјинском руководству како би одустало од примирја с Русима нарочито се истицао тадашњи британски премијер Џонсон, који је инсистирао на вођењу рата по сваку цијену. Карикатурални Џонсон је себе замислио у улози Черчила, превиђајући чињеницу да је Винстон позивао Енглезе на одбрану од Хитлера и нацистичке агресије, док је његова маленкост агресивно наређивала туђој младости да гине у братоубилачком рату Словена. Нити је Борис Џонсон Черчил, нити је данашња Русија нацистичка Њемачка; енглеском државнику из Другог свјетског рата никада на ум не би могла пасти сулуда теза да највећа нуклеарна сила – Русија – може бити војно поражена у свом дворишту.

Како би оправдали стратегију безусловног вођења рата против Руске Федерације, неки од западних моћника су измислили тезу која и данас преовладава у званичним политичким круговима – иако у њу не вјерује нити један озбиљан политичар или аналитичар – о „ничим изазваној агресији Русије на Украјину“. Таква ступидна теза представља неке врсте contradictio in adjecto, јер: ако су планско украјинско кршење споразума из Минска, систематски напади на рускојезичку заједницу, агресија на православну цркву, инсталирање НАТО-наоружања уз границу са Русијом, спаљивање живих цивила у Одеси – баш ништа! – онда је руска интервенција одиста била „ничим изазвана“. Како год, ступидна теза је западним земљама послужила за увођење санкција Руској Федерацији – незапамћених у историји човјечанства – којима се придружила и наша држава.

У међувремену – тј. од Џонсоновог спречавања постизања мира – у рату је настрадало милион украјинских војника (убијених и рањених). Милион живота, господине Џонсоне! Имају ли господин Џонсон и њему слични икакву грижњу савјести што је изгубљено или упропаштено тих милион живота њиховом кривицом? Кају ли се? Не бих рекао, јер грижња савјести нити кајање нијесу својствени природним ратним хушкачима. Осим тога, што би рекао један од њих – „проливање словенске крви је win-win комбинација“.

И Русија је имала велике војне губитке у рату против тридесетак замаља у Украјини, али се већ сада може рећи да она из овог сукоба излази као побједник. Уосталом, то је имплицитно признао и новоизабрани амерички предсједник Трамп. Модалитет ратне економије омогућио је Русији да тренутно вишеструко надмашује западну војну производњу у ракетама, артиљерији и много чему другом. Њен примат у производњи јединствених хиперсоничних пројектила – а „Орешник је посљедњи примјер – додјељује Русији мјесто примарне свјетске војне силе. Осим тога, изузетна руска отпорност на економске санкције и прилагодљивост новим условима омогућили су њен солидан економски раст током рата и заузимање првог мјеста међу европским економијама (Русија је већ претекла Италију, Француску а одскора и Њемачку). Иако ћемо на разрјешење украјинске кризе сачекати још мало, већ сада можемо констатовати да је Русија побиједила у бици за успостављање мултиполарног поретка.

Но и поред наизглед мазохистичких ратнохушкачких и антируских политика већине европских лидера (који су доживјели страховит пас популарности) – у Европи су почели да дувају неки нови вјетрови. Талас промјена у Европској унији предводе мађарски и словачки премијери – Орбан и Фицо – као и неки други који тек треба да се наметну. Суштина тих политика је у инсистирању на што хитнијем достизању мира у Европи, праведном рјешењу у Украјини и одустајању од непријатељских политика према Руској Федерацији, које Европској унији могу само проузроковати штету. Такав курс и мировну иницијативу треба да подржи и Црна Гора, као и сви слободни грађани.