Кад проведеш два, три мјесеца у купатилу, јер је у средини стана и не може упаст граната. Немаш струје, ни воде, па лупаш шаха с буразом или читаш уз кандило. Ходник испред купатила ти дјелује као рукометни терен. А одлазак у дневни боравак или собу попут праве авантуре, те ме је више пута коштао замало живота и двосатног мајкиног звоцања.
Ручку је рижа, вечери је рижа, доручку је рижа, додуше једном је ђед Гавро однекуд донио теглу киселих паприка, па смо пресјекли. Онда и стари погура кад сиђе с линије Икаром или ланч пакетом. По воду идеш с мајком рано ујутру или с првим мраком и то од зида до зида, а знало се десит да се залегне по десетак пута. Јер врело нам на крају града. Некад и цистерна дође, али точиш брзом брзином, јер као на длану је виде кад долази. Једном је и осамдесет-двојка спуцала, на десетак метара, али срећом на кров зграде, а гелер ми је тад косу запалио и морап сам се ошишат.
Главне игре су ти са оружјем и миницијом. А брзо научиш нишанит и добро погађат. Касније постанеш експерт за ексползив свих врста. Јесте да нам фали прста, али, јбг, дешава се. Онда одмакне срање и на њега свикнеш. Осилиш се и не јебеш никог. Јер, смрт је ту сваки дан и некад не дјелује као лоша опција.
А како врјеме одмиче суза и страха је све мање и сви смо чини ми се постали прави војници. Те ми се чини да смо одрасли прије, већ су нам бркови никли.
Никад нећу заборавити прве контакте са вршњацима у Србији послије рата. Они су за нас били клинци и тек смо након неколико година почели да их озбиљно доживљавамо и дружимо се са њима.
И већ сам писао, да је сва та генерација постала јако успјешна и скоро сви смо добри и поштени људи.
Данас гледам и читам по овим јадима, ове, што за некаквим народом у Украјини жале. А исти мене сматрају агресором и крволоком с брда. Мене, који сам сав јад очима видио и којем су најближи провели и по 1335 дана у казаматима. Кажу, да сам некакав геноцидаш, најгори од најгорих у историји човјечанства. Још кажу, да су и они Срби, али, ето, имају мало шире погледе и жале жртве. Жале оне жртве, што на зло шуте и што су исти као и они који су мени јебали дјетињство.
Отпадници какви су и ови што жалопојке слажу и осуђују све гдје осјете да правде и истине има. Такви су ваљда против рата, а ја сам за рат и призивам га. Некад их жалим, а некад Господа зовем да ми помогне, да их не пљунем и не ударим, кад их већ сретнем. А вјерујте ми, лакше би ми било опет 4 године у рату провести, већ сат бит за столом гдје би такви слово држали.