Па, једино што је било чисто је јасна порука да је све остало нечисто. Поготово логика.
Испада да у овој земљи постоје две врсте бића:
- они који се национално изјашњавају као Срби — а који, по нечијој „узвишеној филозофији“, ваљда престају бити грађани оног тренутка кад изговоре своје име;
- а онда и они који се национално другачије изјашњавају, па самим тим аутоматски добијају статус „грађана“, „грађаниста“, „надљуди“, „моралних чистунаца“ и шта све не.
Јер, ако слушамо ту елиту самопроглашених просвећених, Срби су ваљда неки мањи облик постојања, нешто између статистичке грешке и сметње у програму док су ови други, по тој истој матрици, створени су од финијег материјала, блистави, готово етерични, па самим тим неизбјежно „ближи човјеку“.
Парадокс:
све је дозвољено свакоме, само је Србима забрањено.
Други могу да буду национални, ма колико хоће.
Могу да бране своје интересе, да говоре ко су, шта су, одакле су и то ће бити проглашено за демократско право, израз идентитета, напредни дух.
Али ако то исто изговори Србин е онда је то, пазите сад, „ретроградно“, „опасно“, „подривање грађанске идеје“, „напад на цивилизацијске вриједности“ и шта већ та школа измишља кад јој понестане аргумената.
И тако, у земљи у којој се преко 33% становништва изјашњава као Срби, по некима испада да та трећина уопште није реална. Као да су статистичка грешка, случајно исписан број у пописној табели, нешто што треба прећутати да не би кварило слику идеалне „грађанске“ библије.
Проблем није у Србима.
Проблем је у двојним аршинима који је постао норма у Црногорском друштву. У тој питомој дискриминацији упакованој у фолију „грађанства“.У томе што неки мисле да су њихова права — права, а права Срба — пријетња.
Срамота?
Јесте.
Али не за Србе, него за оне који су успјели да се у 21. вијеку врате на логику: „једнакост за све… али не баш за баш све“, па и на један подужи ред величанственог понижења за демократију.
Браво за текст!