Пише: Хаџи Миодраг Перуновић, боксерски шампион
ПЕРУНЕ, УМРО ЈЕ КЛЕЈ!
Овако је гласила порука коју добих од једног свог пријатеља...Послије неколико тренутака празнине, у којима као да и сам ишчекујем какву ће последицу код мене изазвати прочитана вијест, рекох у себи: Ето, послије Парлова оде и он…
Боже, колико би ове године одлазака познатих, значајних људи, великих по својим остварењима и достигнућима. Просто имам утисак као да нам се шаље порука, о којој треба да размислимо?Све њих јавност испраћа сличним коментарима и констатацијама: отишла је легенда, ненадокнадив губитак, обезбиједио је бесмртност, вјечно ће живјети… Несумњиво да је тако – што се тиче историје, предања, статистике, архива, и укупног људског памћења
. А, да ли су та њихова (наша) остварења уједно и остварење правог циља и испуњење смисла постојања? Но, о томе и мојим размишљањима на ту тему, не бих више овом приликом…
Клејова (Алијева) смрт и његов одлазак, слични су одламању велике камене громаде од планине савременог свијета.
Планина се затресла, застењала и остала окрњена, посебно је тај потрес осјетио онај њен дио који припада свијету естраде, и који је везан за њу учествовањем или праћењем. И сви су констатовали значајну празнину: неки на планини, а неки у личним животима. Ја сам још једном препознао ненадокнадив губитак за позорницу којом је он владао, као и додатно гашење једног дијела мог живота, који се звао бокс! Рекох, још једном – јер први пут, врло сличан доживљај сам имао када је отишао наш Мате Парлов.
Док ово пишем лежим у својој соби и враћам се на сам почетак:
Ријека Црнојевића – јануар 1964 године; играјући се на улици са својим другарима чујем дјелове живе расправе групе старијих: „Ма, нема никакве изгледе против Листона!… Убиће га!… Два пута је јачи од њега!… Мишка (Бицепс) му је педесет сантиметара… Јак је камеђед! - А, греота је, Клеј је млад, фин, лијепо боксује… – Па добро, Листон је јачи, има јачи ударац, али Клеј је бржи, бољи техничар, добро избјегава нападе противника, можда би могао да га надмудри?
Тада сам из разговора са друговима сазнао, о чему причају ови људи. Сазнао сам да је у питању борба двојице људи „на шаке“! Само што имају некакве рукавице, и да се боре у неком „рингу“ који је ограђен конопима (да ниједан не може да утекне), а да ће онај који побиједи бит најачи чојек на свијет! Неки боље обавијештени другови су ми објашњавали: „Листон ти све побјеђује накаутом, а то ти је: кад га удари – па овај пане у несвијес! Тако ће сигурно и овога Клеја… А, и он је добар, млад, брз, само да је мало јачи мога би можда да побиједи…“
О, како сам од тог тренутка почео да стрепим за тог Клеја, и да свим срцем навијам за њега, желећи да се догоди чудо – и он побиједи! У нашој малој варошици нико још није ни чуо за телевизор, једини прозор у свијет био је радио.
Када сам послије неколико дана сазнао да се догодило чудо – да је Клеј побиједио, мојој срећи није било краја! Тада је посијано зрно боксерског сјемена у моју душу!…
Сјећам се како сам по нашем пресељењу у Подгорицу (тадашњи Титоград) 1966 године, био у могућности да добијам више информација, и будем у току дешавања која ме занимају. Како ми је било тешко кад сам чуо да Клеј није хтио да иде у војску, и да су га због тога осудили на четири године (тада сам мислио да је он у затвору) и да неће моћи да боксује… Па онда опет, среће – кад су му дозволили да поново боксује (1971).
У то вријеме сам често стајао пред великим огледалом (комода, коју смо звали“Психа“) и у самоћи имитирао Клејове гримасе, које изводи приликом задавања удараца, као и његов плес по рингу којим сам био очаран. Оно што је на мене још од дјечачког доба (када сам га први пут гледао) па све до данас учврстило у увјерењу да је Касијус Клеј (Мухамед Али) јединствена појава у боксу, је чињеница да је својом личношћу и цјелокупним чињењем у рингу и изван њега уздигао боксерски спорт на ниво на коме никада прије, а ни послије није био.
Он је боксу дао елементе умјетности, како у самој борби кроз свој начин њеног вођења, тако и комплетним понашањем уочи мечева које је требао да боксује, правећи праве „позоришне представе“ у најавама тих борби. А што је побудило интерсесовање мал` те не читаве свјетске јавности за те мечеве, и бокс уопште.
Био је боксер раскошног талента, обдарен многим посебностима: брзим, експлозивним ударцима, феноменалном кординацијом својих покрета, разноврсношћу комбинација удараца, изванредним осјећајем за ескиваже… Али један дар који је имао био је изнад свих, и давао је смисао и пуноћу вриједности свима које сам побројао. То је био дар посебног начина кретања у рингу – његов ПЛЕС! У том плесу је било толико сигурности, толико самоувјерености, доминације и љепоте, да се он претварао у лепршаву симфонију покрета. То његово кретање у рингу је била права умјетност!
О његовој антологијској борби са Фрејзером, о устајању у 3 – 4 сата ујутру, стрепњи и навијању поред телевизора, могло би се много тога рећи. Но, ја ћу све то свести на констатацију: да свијет никада прије ни послије није био тако усредсређен на један спортски догађај, сем у случају када је опет он био главни актер, а то је меч против Џорџа Формена (1974). Исто тако, по мом мишљењу (а и многих боксерских експерата), најбољи меч у историји бокса је његов трећи меч против Фрејзера, који је касније назван: „Трилер у Манили“. Био је први боксер који три пута освајао свјетску титулу… Дакле, кад се све сагледа, тачно је оно што је увијек у свом хвалисавом стилу говорио: – Ја сам највећи, најбољи, најбржи, најљепши, најинтелигентнији…!
Опет, себе и тај свој начин бокса, у коме се плешући креће истовремено задајући прецизне, брзе ударце лијевим директом, најбоље је сам описао говорећи: „Кружим око противника као лептир, а убадам га као оса!“
