Академска заједница у Србији поново пролази кроз својеврсни тест морала и логике, а резултати су поражавајући. Сведоци смо чудног феномена, део професора и студената, као највећи проблем академског образовања види у оснивању Факултета српских студија у Нишу, тврдећи при том како тако бране науку, док им у стварности највише смета једна једина реч, префикс СРПСКИ. Оснивање Факултета српских студија у Нишу постало је црвена линија за оне који деценијама на државним јаслама негују култ сопствене небитности и националне дезоријентације.
Оно што овај отпор чини дубоко лицемерним јесте чињеница да ти исти људи са великим дивљењем гледају преко границе. У Загребу већ годинама постоји Факултет хрватских студија. Тамо нико не доводи у питање право једног народа да има институцију која ће се бавити његовим идентитетом. На страну то што је тај идентитет заснован на измишљеној историји и машти коју су вешто претворили у „чињенице“.
Али је интересантно да наши професори, који у Нишу виде „диктатуру“, у Загреб, на такав факултет одлазе као најуваженији гости. Тамо им префикс „хрватски“ звучи европски и достојанствено. Тамо је национална свест, која је у пракси тежак облик болесне усташке идеологије, знак зрелости, док је у Србији, по њиховом мишљењу, знак назадног национализма. Ништа боље од тога не осликава у каквом тужном стању инфериорности је свест тих самопрокламованих „елита“, где је све туђе боље, само зато што није наше.
Тај дух паланке којим су оковани наши академски кругови не дозвољава им да виде да се велике нације, којима тобоже теже, управо тако понашају, чувају своје. Али наша елита пати од хроничног комплекса ниже вредности у односу на Запад. Они се плаше да ће, ако подрже српске студије, испасти „мање модерни“ у очима својих иностраних ментора.
Радије би да универзитет остане безличан и испражњен од идентитета, него да признају да је Србији потребна снажна институција која ће чувати наш језик, културу и традицију.
Посебно је мучно посматрати како ти исти „борци за аутономију“ ћуте када су у питању приватни факултети. На тим местима, где се знање често купује, критеријуми не постоје, многи од њих имају додатне тезге. Тамо им не смета недостатак транспарентности, нити им смета што те школе не доприносе никаквој науци. Проблем настаје само када држава покуша да направи ред и институционално заштити српску србистику и историју. Тада излазе на блокаде, спречавајући већину студената да уче, док сами своје новчанике пуне на приватним „фабрикама диплома“.
Дебело се касни са оснивањем ове институције, па није ни чудо што смо се поново нашли у преломном тренутку када се бира између опстанка и потпуног идентитетског утапања. Факултет српских студија јесте један од одговора на ту претњу. Он није усмерен ни против кога, већ служи као темељ на којем ће расти генерације које немају комплекс пред светом. Нама требају млади људи који своју земљу неће гледати кроз паланачку визуру кривице, већ кроз призму самопоштовања. То је управо оно што ФСС треба да пружи, повратак вредностима које чине суштину нашег постојања.
Али то неком смета! Зашто и коме смета или још боље коме заправо служе ови протести и блокаде? Студентима сигурно не.
Они којима је „српско“ у Нишу превише, а „хрватско“ у Загребу баш по мери, заправо показују да им је паланачки комфор важнији од државног интереса. Време је да престанемо да се извињавамо због сопственог имена. Повратак традицији и оснивање националних институција једини је пут да излечимо ову академску инфериорност и коначно постанемо народ који држи до себе, баш као што то раде они којима се наши блокери тако снисходљиво диве.
Аутор: Софија Марић / Васељенска