Piše: Nenad Kecmanović
Možeš Bošnjacima reći da su šovinisti, islamski teroristi, zapadni čankolisci, otvoreni hegemonisti, da su kusi i repati, pa čak i negirati „genocid” u Srebrenici, samo im ne diraj u celovitu i jedinstvenu građansku državu BiH, koje nema.
Građanska nije, jer je BiH društvo strukturisano na nacionalnoj, a ne na građanskoj osnovi. Jedinstvena takođe nije, jer to, sem malog procenta izuzetaka, neće ni Srbi ni Hrvati. Najzad, nije ni celovita jer je iznutra podeljena na entitete i kantone, a spolja su joj granice celom dužinom polupropusne prema Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj, pa se i sami Bošnjaci ljute što BiH više liči na fri-šop nego na državu. Elem, dohvatili su se kao pijan plota najslabije tačke u svom nacionalnom programu, možda baš zato što je najslabija, pa fikcijom hoće da namire stvarnost. Većini ozbiljnih istoričara i politikologa, ne samo evropskih, nego i američkih, bilo je jasno da je raspad Jugoslavije odsvirao kraj i njenoj bosanskoj minijaturi. Nekim domaćim autorima šansa da preživi bio je ostanak BiH u krnjoj Jugoslaviji, bar kao prelazno i privremeno rešenje.
U svakom slučaju, spas u poslednji čas bio je Kutiljerov plan potpisan u Lisabonu uoči rata, pa opovrgnut od Izetbegovića. Svi evropski mirovni planovi tokom rata zasnivali su se na visokoj autonomiji teritorijalno-etničkih delova i slaboj centralnoj vlasti koja bi funkcionisala po principu konsenzusa i prava veta. Holbrukov Dejton na kraju je bio samo plagijat Kutiljerovog Lisabona, zaliven krvlju, plus ukupno više od 100.000 žrtava, koji su definitivno potpisale sve tri nacionalne strane. Kao što su, prema naknadnom svedočenju Kutiljera, Karingtona, Vensa, Ovena, Stoltenberga, SAD preko Alije opstruisale evropske planove, uz „obećanje budali radovanje” da će dobiti multi-kulti BiH pod dominacijom muslimanske većine, tako su kasnije nastavile revizijom Dejtona u prilog jačanju zajedničkih nadležnosti, na račun entitetskih.
Kršenjem dejtonskog osnovnog sporazuma i deset aneksa, masovno su rušili ustavnost i zakonitost u BiH i davali loš primer domaćim akterima da se i sami tako ponašaju. „Ako tako mogu oni koji su zaduženi da garantuju Dejton, zašto ne bismo i mi?!” A oni: „Mi smo ga pisali, pa jedini imamo pravo da ga i menjamo!” Preciznije, visoki predstavnik (v. p.) i Bošnjaci su pravili ustavne i zakonske prestupe, a Srbi odbijali da poštuju revizije. Tako je sistematski kreirano stanje bezakonja i anarhije iznad kojeg je uzdignut v. p. naoružan bonskim ovlašćenjima s pravom da tumači Dejton, ne po slovu, nego u duhu. Inicijalno zadužen samo „da podstiče, ohrabruje, savetuje implementaciju Dejtona, v. p. je postao diktator koji o svemu odlučuje u BiH, a nikom ne odgovara u BiH. Ali sve to opet nije dalo željeni rezultat: institucionalne promene drumom (prenošenje nadležnosti, nametanje zakona, smene izabranih političara), a faktičko stanje na terenu – šumom, jer BiH nikad od 1995. nije bila toliko podeljena, posvađana, nacionalni lideri Dodik i Čović, odnosno SNSD i HDZ, praktično i nemaju masovniju opoziciju.
Pravna država i vladavina prava ne stanuju u BiH čak ni kao podstanari. Kada su u socijalističkoj BiH ukinuti platni razredi i uveden zakon o nagrađivanju prema rezultatima rada, odnosno prema učinku, u sarajevskim mahalama su ovaj zbrinjavajući sistemski novum objašnjavali: „Zakon o nagrađivanju prema ućinku ti znaći – ućiniš ti meni – ućinim ja tebi i sve ostaje po starom adetu.” Sad se stari komšiluk tumbe preokrenuo pa funkcioniše po sistemu: „Ne daš ti meni, ne dam ja tebi!”. Ili – nećeš jedinstvenu državu, ne dam ti hidroelektranu „Buk Bijela” na Drini, ne dam aerodrom u Trebinju, neću auto-put Beograd – Srpsko Sarajevo. A Sarajevo više gleda da obuzda Beograd i Banjaluku nego da unapredi svoju avliju i ne benda ni Ustav ni zakone.
Isto je i s demokratijom u BiH, koja je, naravno, nespojiva s inostranim protektoratom. Negde u vreme kad je istekao desetogodišnji dejtonski rok upotrebe v. p. bilo je došlo na dnevni red pitanje ukidanje OHR-a. Govorilo se i o dislokaciji iz Sarajeva u Beč, kao prelaznom rešenju. Ali dok su Evropljani i Rusi, uz podršku Srba i Hrvata, tražili konkretnu formulu, SAD su smislile nekih pet–šest uslova koje bi BiH trebalo prethodno da ispuni da bi joj priznali političko punoletstvo. Poslednji od tih uslova glasi da v. p. sam treba da proceni kada treba da ode. I same Sarajlije, koje inače v. p. grčevito drže za nogu, sprdale su se: „Neće nikad, pa nije pomahnitô da sam ode iz ovakog bosanskog rahatluka, sve se pita, niko ga ništa ne pita, plaća mu 30.000 evra, stan i hrana đaba!”
Tako su zapadni učitelji demokratije Bosancima objasnili da OHR treba da ostane što duže da bi što pre otišao. Biće po onoj lenjinističkoj da „država mora da jača da bi odumrla”. I „minimalna demokratija”, kako politikolozi zovu ponavljanje slobodnih i fer izbora, smeta im, jer koliko god ulažu u opoziciju, sponzorisane NVO i preuzete medije, vazda pobeđuje Dodik. Optužuju ga za korupciju, za kršenje „Dejtona”, za nepoštovanje v. p., za secesiju, a birači reaguju po principu „što je više kleveta i laži, Mile nam je miliji i draži”.
U međuvremenu, „Međunarodna zajednica” je postala „kolektivni Zapad”; v. p je postao samozvani Šmit; u Ustavnom sudu odlučuju stranci i Bošnjaci; izmišljen je Sud BiH koga nema u Dejtonu; haška presuda o genocidu u Srebrenici Bošnjacima se toliko omilila da su izmislili još 11 i tako devalvirali i onaj jedan sporni; prilikom nedavnog glasanja u SB UN moralno je poražena viktimizacija Bošnjaka i satanizacija Srba.
Najzad, posle srčanog navijanja za Palestince i bliskoistočnu braću po islamu, što za Izrael, SAD i ostali kolektivni Zapad znači navijanje za Hezbolah, Fatah, Hute, sarajevski Jevreji su odlučili da demistifikuju omiljenu baščaršijsku žvaku kako bošnjačka multikulturna otvorenost i tolerancija potiču još od vremena prihvatanja Jevreja prognanih iz Španije. Istorijski, međutim, Jevreje su tokom rekonkiste u Španiji u Bosanski vilajet primili Osmanski Turci, a bosanski muslimani su ih 1941–1945. za NDH istrebili, a njihovu pokretnu i nepokretnu imovinu poharali i nikad im ništa sem sinagoge nisu vratili. Amerikanci su u aranžmanu s Titom posle rata, onima iseljenima u SAD to namirili, a kad je SDA dolaskom na vlast krenula u reprivatizaciju, bila je šokirana otkrićem u zemljišnim knjigama da su dućani na Baščaršiji bili mahom srpski i jevrejski. Legalizaciju ratnih dobitaka blokirala je Svetska jevrejska zajednica preko Beča primedbom da je američka nadoknada bila neadekvatna, ali je postignut sporazum. A muslimani su zauzvrat Jevrejima u ratnom Sarajevu dali privilegiju da mogu bezbedno da napuste grad kad god žele i da će im SDA uprava sačuvati nekretnine. Mogli su da povedu i „jevrejske prijatelje”, a to nisu bili ni Bošnjaci i ni Hrvati, nego bezmalo isključivo Srbi. Možda i zato što je na prvim izborima 1990. SDS na srpsku listu za sedmo mesto u Predsedništvu BiH, rezervisanu za ostale narode, kandidovao Jevrejina Ivicu Čerešnješa, a SDA „jugoslavena” Ejupa Ganića.
U martu 1994. na konvenciji SDA Alija Izetbegović je izjavio: „Zajednički život je lepa stvar, ali ja mislim da slobodno mogu reći da je laž da naši vojnici ginu za to. Naime, ako je iko gajio neke iluzije o zajedničkom životu onda smo to bili mi. A ne mogu se na laži zasnivati stvari i ne možemo mi našem narodu lagati.”
Neprikosnoveni muslimanski/bošnjački lider je pre toga najpre tvrdio da nema osećanje za naciju i da mu je jednako blizak svaki musliman, bio iz Bosne ili Sudana, a nije ga imao ni za državu jer je smatrao da bosanski muslimani pripadaju svetskoj islamskoj ummi od Maroka do Indonezije. Kasnije je postao građanin i predsednik svih Bosanaca i Hercegovaca, po zapadnoj meri, da bi, čim bi gubio nadu u intervenciju NATO-a, otkrivao da se politika, kao i država, ne može zasnivati na lažima.
Ali sledbenici i naslednici nastavljaju njegovo delo i krive vratove prema dalekom Zapadu i Bliskom istoku, samo ne gledaju preda se i oko sebe. Ne shvataju da EU i NATO u njima vide islamske teroriste, a u Srbima maligne rusofile i da im BiH treba baš takva kakva je ili kao nikakva država koja vodi nikakvu spoljnu i unutrašnju politiku. Kako bi inače mogli da objasne zašto sede u BiH već 30 godina, a rezultati protektorata – takođe nikakvi.
(Politika)