Мишо Вујовић
У многим породицама данашњице понавља се исти образац: родитељи, у страху да њихова деца не пролазе кроз тешкоће које су они имали, чине све да им отворе пут без препрека. Купују им станове и аутомобиле, обезбеђују послове преко познанстава, испуњавају жеље пре него што их деца искажу. Мисле да граде сигурност, а заправо граде зависност уништавајући самопоуздање . Уместо снажних личности које ће знати да створе и одбране своје место у свету, стварају генерацију паразита.
Ови млади људи живе у уверењу да им све припада само зато што постоје. За њих живот није борба, већ бескрајна потрошачка авантура. Не познају захвалност јер никада нису искусили цену труда. Не познају емпатију јер никада нису морали да деле хлеб или да помажу ближњем у оскудици. Њихова улица је једносмерна: они узимају, други дају. А оно што им се даје, уместо да граде, само троше.
Парадокс је у томе што се све то враћа родитељима као бумеранг. Уместо захвалности, они добијају презир. Наследници почињу да мрзе и саме родитеље, јер сматрају да су им дали „премало“. Шта год да добију није довољно. Како и би било довољно када никада нису научили да се неке ствари стичу, а не поклањају? Тако се љубав претвара у мржњу, а добротвор постаје злотвор.
Познавао сам човека чија је породица пет генерација живела у самом епицентру Београда. У наследство је добио четири салонска стана у кругу двојке – богатство о ком већина може само да сања. Ту је било довољно капитала да се обезбеде и деца и унуци, да се створи основа за озбиљан посао или бар сигуран и миран живот.
Уместо тога, за двадесет година раскалашног живота – све је проћердао. Станови су претворени у кеш, кеш у луксуз, а луксуз у слепило. На кратко је блистао по кафанама, путовао, возио скупе аутомобиле и куповао лажни статус. Данас, после свих тих „златних година“, живи у уџерици на периферији Калуђерице. Пад са салонских плафона од три и по метра у импровизовану бараку на ивици града – то је метафора једног живота без мере.
Тај човек је доказ да богатство није довољно ако га не прати култура и одговорност. Оно што је генерацијама стварано, један наследник је уништио. И управо ту је суштина проклетства паразитског менталитета: онај ко није научио да добија, не зна ни да чува.
“ Јеси ли је направио или ти је татко оставио?”,пита у Врању купац продавца куће, да би знао како да се погађа око цене.
Ово није само породични проблем, већ симптом једног већег друштвеног обољења. Култ лагодности и брзе потрошње, медијски модели „успеха“ без рада, политика која награђује послушност а не знање – све то подгрева менталитет паразита. Када је важније ко је чији син него шта је научио, када је битније имати везу него имати знање, онда ни породица ни друштво не могу да изнедре људе са интегритетом.