Пише: Владимир Ђукановић
Свачије мишљење уважавам, али формирам сопствено. Простим језиком речено, не може ниједна јавна личност да утиче на оно што је моје мишљење и баш ме брига што је јавна личност. Посебно уколико се ради о глумцима, певачима, спортистима, заправо онима чије резултате у њиховој области свакако прихватам и уважавам, али њихов ниво образованости ми ипак не дозвољава да ми баш они формирају мишљење.
Супер Милош Биковић глуми и волим да гледам серије и филмове у којима он глуми, али његово мишљење не може да утиче на моје. Посебно ако се оно тиче општих друштвено-политичких прилика. Коначно, једном би морали да се отарасимо тог одвратног синдрома који нам је још остао од Брозових времена где смо се клањали глумцима као да су божанства, једнако као и спортистима. За Лепу Брену је читава Југославија била спремна да скаче са мостарског моста да је она којим случајем рекла како је то супер здраво.
Дуги низ година у вишестраначју партије су се утркивале која ће да има што већу подршку познатих јавних личности, што је по мени апсолутно бесмислено. Далеко ме више занима мишљење обичног српског геџе, сељака, који муку мучи шта ће му бити са њивом, хоће ли посејати на време, хоће ли бити суше и који разуме као прави домаћин како би морала држава да функционише, јер је и сам први спреман свој живот и живот својих синова да жртвује за отаџбину. Већина тих јавних личности које живе углавном на државној сиси у свили и кадифи питање је да ли би се икада жртвовали за било шта, осим за личну корист. Сами себе су прогласили елитом, омеђили су тај простор и сваком ко макар мало мирише на српског националисту забранили су му приступ у том простору.
Мораш да будеш углавном пљувач по свему српском, да се дивиш Хрватској и да си југоносталгичар. Тада можеш да добијеш улазницу за то лажно елитно друштво. Отуда, као неко ко је београдско дете, мада не сматрам да је то нека претерана предност, одувек сам их презирао и никада нисам ни пет пара давао на то што они изјављују и што они мисле. Лажни елитизам ми се увек гадио. Нити су они елита, нити ту има неке претеране памети, а најмање има патриотизма.
Заправо, углавном су то потомци Титових кадрова који свој лажни елитни простор не дају још од 1945.године.
Но, није та појава само везана за Србију. Утицај јавних личности је био прилично снажан и у западном свету, све до доласка Трампа на власт у САД. По први пут се догодило нешто феноменално за америчко друштво, а то је чињеница да нема која музичка и глумачка звезда, ма читав холивудски елитни састав, није пљунула по Трампу дајући подршку Камали Харис. Ипак, без обзира на ту чињеницу, Трамп је победио, јер обичан човек, фармер у Тексасу или онај сељак у Ајдаху, није много марио за њихов гламур. Тражио је човека који ће Америку поново подићи на ноге и омогућити обичном човеку да искаже сопствено мишљење, запослити га, дати му право да се чује његов глас. Читавом човечанству смучили су се лажни елитисти, односно они који читав живот живе на државним јаслама, а пљују ту исту државу.
Лично замерам Александру Вучићу што су државна предузећа немилице финансирала идиотске филмске пројекте разним ликовима који су данас ултра блокадери. Сви ти глумци највише су зарадили и живе као бубрези у лоју баш под тим ”злобним” Вучићем. Но, они желе и моћ. Хоће да одлучују о нашим судбинама. Хоће да управљају системом, па самим тим рушење власти им дође као посао.
Ваљда мисле да је њихово мишљење страшно битно и да ћемо сви похрлити за њима само ако нас они позову. Обичног човека занима да ради, да му деца се запосле, да се школују, да има за одмор, да може нормално да живи, да функционише привреда, да има путеве, железницу, да буде свој на своме и да има отаџбину која га уважава. Лажна елита, пројугословенски оријентисани типови, нису оно што овај народ уважава. Њихово мишљење је небитно и неважно.