Страшно је колико смо огрезли у заборав!
Чини се као да ништа осим њега и немамо.
Љубоморно чувамо заборав од заборава.
Неуморно, да случајно шта не заборавимо да заборавимо.
Сетимо се само онога што треба да заборавимо,
па пожуримо да се не сећамо…
Заборави и праштај!
Заборависмо шта треба да опростимо.
Праштамо све и свакоме да некога и нешто не заборавимо.
Лако је бити душман Србинов- Србин заборави ко су му душмани!
Благо душманима- они памте да ми заборављамо.
У знаним јамама незнане кости.
Ко папрат никли над њима, ко телад загледани у бездан,
да ако нешто рекне..?
Куку костима- они знају ко смо…
Да ако хоће да нам опросте и забораве, па да смо једнако.
Ко да живи с толким сећањима, аман?!
Ослепесмо загледани у будућност.
Да нам је прогледати у прошлости али шта је прошлост кад све зборавиш?
Све се преметне у прошлост у којој прошлости нема.
Живимо туђа сећања.
Живуљамо.
Ваљамо колико нам одреде да ваљамо.
Ваљамо и мање од тога ако треба, само да никог не увредимо што ваљамо!
Славимо подвиге молећи се да нам не западну.
Славимо страдалнике плашећи се пострадања.
Певамо јунаштву преклињући да нико о нама не запева.
Најбоље нек нас заборавне забораве, ми већ јесмо.
Заборавих зашто сам ово и писао.
Тешко ли је памтити, лакше је нек нам се понови па ћемо знати шта да заборавимо.
Благо нашим крвницима- њихово је само да чекају, заборавићемо- запамтили су!
Куку мртвима са нама…
Мало је јама, вртача, потока, вешалних гора колико ми можемо да заборавимо.
Лакше је тако, слепи у јуришу на будућност туђим ногама…
Не понавља се нама прошлост но ми њој.
Досадисмо јој, вала, вазда ко скитнице на прагу с истим питањем: „Извините, ми заборавили…“
Ножеви и јаме памте- вратови заборавише.
Будућност је лепа кад је слепа.
Дивно је праштати.
Ваљда зато лако и опростисмо себи забораве.
Ваља нам их чувати да се не заметне шта да запамтимо.
Благо српском душманину- вазда у челу трпезе, блажен, памти да Србин заборавља.
Првоме му наздравимо, његово је само да мало сачека…
Заборавићемо, то сам упамтио