Пише, Мишо Вујовић
На тлу тишине, где шуме Камнишке Бистрице чувају оно што људска савест деценијама није смела ни да шапне, стоји једноставан камени стуб. Није то само споменик — то је молитва урезана у гранит, исписана на два језика, за два света: за мртве који чекају да буду чути, и за живе који морају да не забораве.
Овде почивају војници, цивили, свештеници, мајке и очеви, доведени из других крајева Југославије, из Црне Горе, из Србије, из Хрватске. Њихове кости нису тражиле освету — само гроб. Ни суд нису имали, ни адвоката, ни последње речи. Њихов једини грех била је истина у коју су веровали. Стрељани без суђења, сахрањени без имена, годинама заборављени под државном и идеолошком шутњом.
А онда се појавио глас. Потомак. Истраживач. Сведок. Српско-словеначко братство удружено у истини. Јер, како каже плоча: „Мртвима за спомен — живима на опомену“.
Ово место није само географија жртве. Ово је морална географија. Овде почиње карта савести једног народа, једне државе и свих нас који желимо да знамо – шта се заиста десило након рата који су звали „ослобођење“, а који је за многе значио ново ропство и тиху смрт у туђој шуми.
Moj đed i još 39 mojih rođaka, čije prezime s ponosom nosim, stradalo je u tim predjelima Slovenije.
Bez suda i osude, bez prava i zaštite, mnogi vraćeni iz Italije od Đavoljih ,,saveznika“.
Moja baba, ka i sve ostale u Bjelopavlićima nosile su uvijek crninu.
Mi deca, mislili smo da to tako treba, da je to nošnja, ne znajući da su žalile najmilije u tišini. Da se ne vidi. Da ne špija ko.
A špijali su nesoji.
Crna naša Goro, nema ništa ni od tebe, ni od nas sa tobom, do god šutnja počiva u tvojim gorama.
No! Rodiće se Neko, dovoljno mudar, veran Krstu i narodu da promeni to.
A onda će i nas sunce ogrejati, a pretke umiriti.
Тско је, желкмо само истину!