Piše: Zoran Ćirjaković, novinar
Neki od profesora na fakultetima društvenih i humanističkih nauka, pa čak i celi odseci, aktivno proizvode samoporeknute Srbe i autošoviniste. Ipak, glavni problem nije Dinko koji nije Šakić. On je oličenje učinka i agende „protiv doma spremnih“ Srba. To nije ni Dubravka Stojanović, koja je, kao Srpkinja, mnogo veći problem od ne-Šakića.
Jedan od razlog zašto smo svedoci umnožavanja srpskog samoporicanja, koje u Srbiji danas postoji u tre varijante, jednoj, malignoj, na levici, i dve, defetističke i omamljujuće, na desnici, i bujanja srednjeklasne kulture autošovinizma, tiče se učinka profesora u čijem pogledu na Srbe i Srbiju antisrpstva i samomržnje nema ni u tragovima.
Fakultet političkih nauka oblikuje mlade umove koji su skloni da, na studijama ili kasnije, „sami“ izaberu samoporicanje i neko antisrpsko stanovište. Autošovinizam ili, mnogo češće, autorasizam, koji je manje ružan ali je, baš zato, društveno destruktivniji.
Suštinu problema sa ovim fakultetom oličavaju profesori koji su vrhunski predavači. Štaviše, što su bolji i ubedljiviji, veći su problem. Na njihova predavanja se može staviti samo par povezanih primedbi, vezanih za jednu manu koje ili nisu svesni ili veruju da to ne može biti mana. No, ona je veoma važna za razumevanje uzroka otuđivanja visokoobrazovanih staleža od Srbije i samoprezira kojim je često praćen.
Ti profesori kao univerzalno validne uvide, na primer, u demokratiju, građansko društvo i tranziciju, izlažu pristupe koji sugerišu zaključak da je moderne političke norme, procese kojima bivaju rekonstituisane i njihove ishode, moguće razumeti i vrednovati bez uvažavanja činjenice da je reč o partikularnim odrednicama političke modernosti i dinamike njenih promena, vođene i usmeravane zapadnim provincijalnim iskustvima i morama koje je ono proizvodilo.
Institucionalni okvir u kome funkcioniše moderna politička sfera nije konstruisan i razvijan po merama svih Evropljana već samo prema mustri zapadnih društava i zapadnih ljudi – kakvi u Srbiji ne postoje, iako mnogo ličimo na njih. Zato ovde malo šta može da funkcioniše kao tamo, na Zapadu. Mi smo drugačiji ljudi, i zato su i izrazi naše modernosti drugačiji.
Realno postojeća demokratija nije oblikovana uz uzimanje u obzir nas, našeg istorijskog iskustva i društvenih i ličnih mora koje je to iskustvo proizvodilo, i zato je ona u Srbiji uljez
Mereno samo prividno univerzalnim, zapadnim aršinima – a to je ono što vas tokom studija „treniraju“ da radite, pri tome bez svesti da to radite – (skoro) sve političke institucije i norme uvezene u Srbiju sa Zapada delovaće kao manje ili više „neispravne“, „loše“, „patološke“, „antirazvojne“… Ako nemate svest da nisu univerzalne, postaćete skloni da, pre ili kasnije, počnete da posmatrate Srbiju ili srpstvo kao „patologiju“.
Demokratija je najbolji primer pošto njena stvarnosti ima samo tanušne veze sa idealom demokratije, antičkim ili nekim kasnijim, i njenim zdravorazumskim ili „naučnim“ shvatanjima. Reč je o složenoj modernoj političkoj normi, sastavljenoj od mnogo pomoćnih normi, koje su decenijama, neke vekovima, krojene samo po zapadnim merama. Takve, praktično gotove, demokratija i podnorme koje je konstituišu, unete su u srpske zakone.
Realno postojeća demokratija – zapadnolika liberalna demokratija, jedina o kojoj redovno govorimo kao o „demokratiji“ bez relativizujućih prideva i ograda – ovde je strano telo. No, to ne znači da su Srbi, srpstvo ili Srbija nespojivi s demokratijom. Mi smo teško spojivi, možda i nespojivi, s njenim, nama tuđim, zapadnim inkarnacijama.
Realno postojeća demokratija nije oblikovana uz uzimanje u obzir nas, našeg istorijskog iskustva i društvenih i ličnih mora koje je to iskustvo proizvodilo, i zato je ona u Srbiji uljez. Zato je „demokratija“ ovde – ostaviću na trenutak po strani antidemokratsko zapadno mešanje, vođeno shvatanjem da je, iz ugla Brisela, za Srbe nezavisno Kosovo jedina relevantna „evropska vrednost“ – sklona da bude „hibridna“, žalosna i jako klimava. Ona teži tome da se uruši ili obesmisli ubrzo pošto se javi iluzija da je „konačno“ zaživela.
Deo problema je „univerzalan“, i tiče se činjenice, rečima Šabala i Daloza, da su političke nauke, stalno tragajući za „čvrstim konceptima“ i „univerzalnom relevantnošću“, ostale nedovoljno osetljive prema kulturalnim faktorima i prirodi njihovog uticaja
Ako nemate svest o tome da smo različiti, da smo suštinski, ontološki drugačiji od Zapada, i kao ljudi i kao društvo – a nisam siguran da će vam to sugerisati iko od profesor FPN-a – onda vam naša dubinska različitost, ili neke od njenih identitetskih i mentalitetskih odlika, može početi da deluje kao ne samo neizlečiva već i fatalna „bolest“. Činjenica da ideja o prirodi i posledicama naše „duboke“ unutarevropske različitosti nema među predavačima, rekao bih ni u tragovima, omogućila je da ovaj fakultet, ne jedini, počne da funkcioniše kao „fakultet autošovinističkih nauka“.
Nigde u programima, u spisku literature koja se sugeriše ili zahteva, nisam našao knjigu Nevolje s kulturom, dragoceno štivo o uticaju lokalne, „duboke“ kulture odnosno kulturnog obrasca na politiku i politički razvoj, koju su napisali francuski politikolozi Patrika Šabal i Žan-Paskal Daloz. Nema, rekao bih, ni uvida iz srodnih akademskih radova. U nastavi se sve svodi na različitosti koje se mogu svesti na veoma uski, uglavnom deskriptivan i siromašan, pristup „(srpskoj) političkoj kulturi“.
Deo problema je „univerzalan“, i tiče se činjenice, rečima Šabala i Daloza, da su političke nauke, stalno tragajući za „čvrstim konceptima“ i „univerzalnom relevantnošću“, ostale nedovoljno osetljive prema kulturalnim faktorima i prirodi njihovog uticaja. Ali, ta činjenica nije podjednako relevantna svuda van Zapada. Razlozi zašto je ona u Srbiji izuzetno važna neodvojivi su od razloga zašto ovde postoji autošovinizam – kojeg u Bosni, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Makedoniji nema ni u tragovima.
Upisana socijalizacijom, „duboka“ kultura stanuje u svima nama i u svim institucijama. Ona ništa ne ostavlja po strani, ali teško je prepoznati gde, kako i kada sve utiče, i zato su politikolozi skloni da je ignorišu. Ta tendencija je nevažna u zapadnim društvima, dok naša istorijska iskustva sa Zapadom, koliko i naša oblikotvorna nezapadna istorija, čine da ona budu važnija u srpskom društvu nego u mnogim drugim nezapadnim društvima.
Studenti postanu skloni, čak i ako su nacionalisti koji ne vole Zapad, da reprodukuju iluzije svojih profesora, koje miluju elitni ego, i poveruju da (samo) zapadno proizvodi univerzalno. Mnogi od njih vremenom zaključe da je prepreka da ovde zažive tako shvaćene „univerzalnosti“ ono što je u nama srpsko, što, obično ne eksplicitno, biva uokvireno kao manjkavo, zaostalo, neevropsko…
Ako ovome dodamo svest o tome da najbrži putevi prema uspešnoj karijeri vode preko poklonjenja zapadnoj moći, i njenim lokalnim transmisijama, postaje jasnije zašto je FPN postao nešto mnogo razornije od „mašine“ koja proizvodi udarnike neokolonijalizma i autokolonijalizma okrenutog ka Briselu. Podsećam, najveći problem Srbije nisu „plaćenici“ i karijeristi već oni koji su, sasvim iskreno, dakle, ne iz koristoljublja, poverovali da je problem u nama. FPN je jedna od „crkava“ te vere.
Treba imati u vidi i one profesore, čini se dobre, da nisu dobri problem bi bio manji, koji „evropeizaciju“ i „pridruživanje“ predaju po programima u koje nije uzidano samo samoporicanje već i autorasistički odnos prema onome što jesmo – od čega, inače, svi, pa ni oni sami, ne možemo da pobegnemo. Jedna od njih jeste profesorka Maja Kovačević, čiju je borbu da (p)ostane dekanka Radar, koji je nasledio Peščanik na medijskom „tronu“ autošovinizma, smestio ispod autoorijentalističkog naslova „Tamni vilajet na FPN-u“.
Danas sva najveća zla u Srbiji – sem jednog, elitizma – imaju prefiks „samo“ ili „auto“.
Iz mog ugla, zaljubljenika u Orijent, uključujući, naravno, i naš Orijent i Orijent u nama, ovde se za sve što postoji može reći da je „vilajetsko“. Ako već treba da tražimo tamu u našem „vilajetu“, mislim da ona nema mnogo snažnijih izvora od Radara i FPN-a.
Studenti postanu skloni, čak i ako su nacionalisti koji ne vole Zapad, da reprodukuju iluzije svojih profesora, koje miluju elitni ego, i poveruju da (samo) zapadno proizvodi univerzalno
Pristup političkoj sferi skoro svih profesora FPN-a, ideološke razlike su tu nevažne, odaje „mentalno robovanje“ zapadnom – i zato oni stalno rastežu zapadno preko „univerzalnog“. Oni mlade ljude „truju“, nema bolje reči, tako što im ono što je rođeno na Zapadu uokviravaju kao nešto što je nastalo nezavisno od oblikotvornog konteksta, i što je, navodno, kasnije stizalo u Srbiju oslobođeno od te svoje konstitutivne zapadnosti.
No, sve što je razvijeno na Zapadu, moderna država koliko i (liberalna) demokratija, ima u sebi utisnut zapadni pečat. Smislenost i primenjivost svega toga van Zapada uslovljene su razlikom između zapadnog konteksta i posmatranog nezapadnog, na primer srpskog, u koji biva preneseno – što su studenti FPN-a, tako ih uče, skloni da vide kao puku „transplantaciju“ ili rastezanje „univerzalnog“ preko ne-Zapada, koji „zaostaje“.
„Kopiranje“ modernih zapadnih političkih normi i institucionalnih okvira u Srbiji je obeleženo sajantifikovanom iluzijom da će, ako smo „zdravi“, „ispravni“ Evropljani, transplantacija biti praćena internalizacijom. Ova iluzija izgurava studente iz srpstva ili ponosa zbog srpstva, i tek tu ideologije postanu važne. Ona je utemeljena na ignorisanju temeljnih implicitnih pretpostavki demokratije i drugih modernih političkih normi.
Te pretpostavke su podrazumevane u originalnom, zapadnom kontekstu, i zato uglavnom ne bivaju izrečene u kanonu političkih nauka, koji je zapadnocentričan, baš kao i norme i institucije koje preispituje. Te pretpostavke su u svakom zapadnom kontekstu ne samo nevažne već i neprimetne. U Srbiji njihovo ignorisanje postaje generator samoporicanja.
Umesto razvijanja svesti da nisu pravljene po našoj meri, i da njihove „kopije“ i „imitacije“ u Srbiji ne možemo vrednovati bez uzimanja u obzir njihove kontekstualne uslovljenosti – što znači i da njih treba prilagođavati nama koliko i nas njima, dobili smo „akademsku“ mašinu koja, ne samo na FPN-u, sondira teren za samoprezir i samoporicanje kao, naravno, samo prividno, sasvim „slobodan“, lični izbor.
Iako se mnogima čini da tu najveće „zlo“ predstavlja Filozofski fakultet u Novom Sadu, koji jeste najgori, društveno je mnogo korozivniji učinak Fakulteta političkih nauka. Zato sam sklon da o „fakultetu autošovinističkih nauka“ govorim u jednini.
(Mišljenja i stavovi iz rubrici Kolumne nisu nužno stavovi redakcije portala083)