Пиш: Бећир Вуковић
Док је на власти био диктатор Мило Ђукановић, за тридесет година, нико, ни просветари, ни поред просветара, није смио писнути, ни зубом шкринути. Сада, кад је стигла слобода послије пада Ђукановића, и његове једноумне партије, сви су дигли главе, и изашли на улице, штрајкују, пишу пароле, просто све оживјело, пренуло се, освјежило, и траже своја праве, траже више, што је у реду. Јер, државом кормилари демократиски изабрана власт, што ће рећи живимо у демократском систему…
Док је на челу полиције био ага Веско Вељовић, полицајци су имали плату у износу од 432 евра, и нико да скине шапку и почеше се по глави, или прислони прст на чело. Али, чим је Вељовић допануо робије а полицији синуло сунце слободе, и полиција тражи још својих права којих нису имали во вријемја аге Вељовића од Подбишћа помало и равнога. Иако, сада, имају плате преко 800 евра, да ће и тридесет евра више…
За вријеме Ђукановића, Вељовића, Меденице, Катнића, Синђелића, нико није умио ни описати како изгледају штрајкови. У школама лекције о штрајковима, и радничким протестима, нико није ни предавао, а ако је успут и предавао тој се појави исмијавао, међутим, послије – паденија – диктатора Ђукановића, и стрмопизда његове партије, која је више личила на партијску полицију него на демократску партију социјалиста, протести, илити штрајкови постају све редовнија појава. На челу штрајкача испредњачи одбор синдиката, и напријед уз улицу. Од кад се пише новија историја, и како смо се сјетили да имамо право и на штрајк, нема здраворазумног човјека који са терасе не маше штрајкачима.
Погледајмо Европу, и водеће државе ЕУ. Погледајмо Брисел престоницу ЕУ. Погледајмо Јелисејска поља како их шприцају стајским ђубретом. Ослушнимо тракторе како рокћу европским метрополама. Ако ћемо у Европу морамо увести у праксу штрајкове.
Само у државама гдје су диктатори на власти, нико се не смије помаћи са мјеста, нико не зна шта значи – на мјесту вољно – а диктатор се по ципцијели дан чешља, и турпија нокте.
Само, кичма штрајкова да поприпази на главне људе из синдиката. Не бих баш до краја вјеровао вођама синдиката. Боље сумњати него вјеровати. Штрајкови радника нису литије па да не сумњамо. Ето, слободан сам и на такву интерпретацију…
Прије неколико ноћи, на неком од бројних дневника, опет видим једног предсједника синдиката, заколутао очицама, и опет даје неку изјаву. Ево, тридесет и кусур година, а тај тип је на челу извјесног синдиката. И, не умије за појас зађенути. И Мило паде, а он остаде…
Што реко један – знамо се – знамо се кад је тај исти прикупљао сигурне гласове за ДПС, и био онај који мотрио да који глас не умакне опозицији, све помно биљежио и свакодневно реферисо у бункере газде Мила. И, сад се он бори за нечија права. Ма, немој…
Скројени од неког комунистичког штофа, извјесни типови никако да се сјете на коју адресу живе…
