Piše: Nenad Kecmanović
Etničko čišćenje i bošnjačka mržnja predstavljaju dve najznačajnije tekovine građanskog rata u BiH jer su dovele do relativnog mira i stabilnosti. Da, deluje morbidno, ali… Etničko čišćenje je najpre važilo kao srpski specijalitet, ali je popis stanovništva iz 2013. pokazao da je, u odnosu na predratno stanje, nestalo više Srba u bošnjačko-hrvatskom entitetu (Federacija), nego nesrba u manjem entitetu (Republika Srpska).
A otkad je tako egzaktno ustanovljeno da za etničko čišćenje nisu krivi samo Srbi, nego da su čak najmanje krivi, utišane su priče o „povratku na svoja ognjišta” i presahlo je finansiranje NVO „komisija za istinu i pomirenje”. Još jedan nacionalno-verski rat u BiH nije bio rat do uzajamnog istrebljenja, niti rat za teritorije, nego rat za teritorijalno-etničku homogenizaciju na onim delovima BiH koje su i pre rata većinom naseljavali Srbi, Bošnjaci ili Hrvati. S obzirom na negativno kolektivno iskustvo opasne blizine drugog, nasuprot iskustvu komšiluka, koji je bio izuzetak, a ne pravilo, deluje čudno da se narodi u BiH u intervalima mira nisu koncentrisali da bi bili sa svojima na svome. Ali, Osmanlije su osvajale utvrđene gradove, u kojima su ostavljale domaće begove i islamizovanu raju, a hrišćanski kmetovi vezani za zemlju, gde su pali, tu su i ostali.
Austrougarska je izgonila Srbe iz Podrinja na granici sa Srbijom u pripremi da zarati. Karađorđevići su pravili banovine. Komunisti su prekrajali granice opština i srezova da bi razbili monoetničke delove BiH u prilog zajedništvu i suživotu. Razumevajući logiku bosanskog bermudskog trougla, Karington i Kutiljero su mirovni plan zasnovali na unutrašnjoj podeli na kantone, a pošto su ga SAD opstruisale, posao su na terenu obavili sami narodi i njihove vojske. Da je BiH pre rata bila teritorijalno-etnički podeljena, kao danas, do rata ne bi ni došlo. ABiH, VRS i HVO izašle bi na granice svog entiteta i zajednice kantona i branile status kvo. Elem, rezultati teritorijalno-etničkog čišćenja su osnova entitetsko-kantonalne podele na kojoj su nastali Dejtonski sporazum i mir. Obnova nacionalno-verske mešavine u jedinstvenoj BiH vratila bi BiH u predratno stanje devedesetih, ne samo istorijski, nego i politički. Ponavljanje krvavih lekcija iz prošlosti 1914, 1941. i 1992. valjda nikom ne treba i po četvrti put.
Bošnjačka mržnja takođe se pokazala kao funkcionalna. Da zbog ratnog poraza nema osvetničke mržnje u „dobrih Bošnjana”, Srbi bi im opet sve oprostili i zaboravili. Kao što su im halali versku konverziju i kolaboraciju s Osmanlijama tokom četiri stoleća. Kao što su i 1918. časnike neprijateljske austrougarske vojske prevodili u iste činove Vojske Kraljevine SHS. Kao što su im i 1945. pravili naciju i republiku. I sada bi ih opet i jedne i druge preveli s poražene strane globalnog Zapada na pobedničku stranu višepolarnog sveta. Nema im ni u EU, sem udrobljenim među hrišćane. Brisel neće Turke, pa neće ni poturice. Sreća pa zbog srbomrstva neće, inače bi srpski oslobodioci opet doživeli nezahvalnost, razočaranje i ogorčenje. Zato je otvorena mržnja, bez ketmana, blagotvorno otrežnjujuća. Poruke „loš narod”, „genocidaši”, „sve zlo Bosni je uvek dolazilo iz Beograda”, „Bosna će biti mirna kad Srbija bude dovoljno slaba”, „Srpska je privremeno okupirana teritorija”, „12 genocida”, već same po sebi sigurno ne znače pružanje komšijske ruke za jedinstvenu BiH, nego, naprotiv, poziv na razlaz, više nego sve što govori Dodik i što ih toliko ljuti.
Umesto da slede najveće među sobom – Kustu, Mešu, Skendera i frabega Ivu – koji su u Srbima videli pretke i prijatelje, a u Srbiji i Srpskoj nalazili toplo utočište od bošnjačkog pasjaluka i bosanskog kijameta. Osećali se Srbima, neki i pravoslavcima, govorili ekavski, pisali ćirilicom, a proslavili BiH u svetu više nego Alija, robijaška halka, Mladi muslimani, svi zajedno. Umesto da čuvaju i brane najvrednije što imaju, oni ih mrze i psuju. Jedan je izdajnik, drugi „fratarsko kopile”, trećeg je u srpstvo otela voljena kći „četničkog generala”.
Mržnja im ne da da integrišu ni pola BiH, odnosno Federaciju, jer Hrvati, „šaka jada”, hoće, sram ih bilo, da budu ravnopravni. Neće, kakav bezobrazluk, da im Bošnjaci biraju nacionalnog predstavnika u Predsedništvu BiH. I već zinuli da progutaju i dva puta veću Srpsku, a Dodik im se zaglavio u grlu pa ih guši, kao što je 1990. tamjan gušio Nijaza Durakovića, poslednjeg predsednika CK SKBiH. Herceg-Bosnom odjekuje: „Nikad više s Muslimanima, nikad više protiv Srba”, „dajte nam Dodika na lizing”. Čak traže privremeni izlaz u formalnoj federaciji sa Srpskom da bi se oslobodili Federacije s bošnjačkim kantonima, a onda krenuli svojim putem. A Bošnjaci bi uza sve to mržnjom hteli da reintegrišu i RS i brojčanom većinom dominiraju celom BiH.
Evo kako je Alija formulisao tu strategiju u „Ljiljanu” 1993:
„Na ovoj slobodnoj teritoriji po kontrolom bosanske vlasti i Armije treba stvoriti jedan prostor na kojem vladaju zakoni na kojima je spasena civilizacija, na kojem će vladati demokratija i na kojem će vladati onaj osnovni zakon koji kaže da niko na toj teritoriji ne može biti progonjen zbog vere, nacije ili nekog političkog uverenja. Onda bismo snagom tog modela postepeno pobedili ovaj mrak na jednoj i na drugoj strani u kojem živi i u kojem će još dugo živeti delovi BiH i tek će tada biti otvoren put da se BiH ponovo integriše.”
Dakle, „u Republici Srpskoj i Herceg-Bosni vlada mrak”, a njegova „bosanska vlast i Armija” prostiru se na 10 odsto „slobodne teritorije” BiH, gde sija svetlost. Ali, i na tom prostoru „vladavinu zakona, demokratiju i civilizaciju tek treba stvoriti”, što znači da je još nema. Najzad, toga čega, biće njegovom zaslugom, nema ni na „slobodnoj teritoriji” trebalo bi da „snagom primera” obasja mrak u kojem žive Srbi i Hrvati, odnosno Hrvati. Iako to ne kaže, uzmimo da Alija ovaj svoj cilj nije mogao da ostvari tokom rata, ali šta bi posle rata? U izvornoj verziji Dejtona bilo je predviđeno da Sarajevo bude multi-kulti distrikt pod ino-nadzorom. U prestonicu bi se vratio veliki broj srpskih i hrvatskih izbeglica i snagom primera model bi se širio. Muslimani bi se vratili u Banjaluku, ali i Srbi u Sarajevo, što se Aliji već nije dopadalo. Hteo je iznad svega čisto muslimansko Sarajevo s Baščaršijom, Begovom džamijom, Sahat-kulom, Gazihusref-begovom bibliotekom, Islamskim fakultetom, medresom, s šetnjama do Sebilja i natrag, usputnim eglenima na pola usta, i susretima sa ahbabima – penzionisanim imamima, bivšim šerijatskim sudijama, hodžama, hadžijama i hafizima, koji su se prepoznavali po francuzicama nabijenim do ušiju.
Treba pročitati Latićeve poetske zapise o prvom dolasku u Šeher da bi se shvatilo koliko im znači Sarajevo kao regionalna islamska metropola, čiji ambijent je poput pozorišne kulise dočaravao generacijama prenošene sentimentalne uspomene na „pusto Tursko”. U svojoj veri na svojoj zemlji, a kauri koji su ostali ili se pojedinačno vratili, bili su izloženi „sitnom teroru” (psovke komšija u prolazu, preteće poruke na kućnim vratima i poštanskim pretincima, medijska satanizacija sunarodnika), a ni policija ni OHR ne mogu to da spreče. Bio je to mirnodopski alat etničkog čišćenja, pa je iz Sarajeva otišlo više Srba posle rata nego uoči i tokom rata, a da mržnja ne bi jenjala ni sedam godina nakon rata, pojavio se „genocid” u Srebrenici. Haške presude su samo dolile ulje na vatru bošnjačke mržnje, jer ni za „genocid” nije bilo predviđeno javno nabijanje na kolac na Baščaršiji. Jedina Alijina realna procena glasi da će „mrak još dugo trajati i u Srpskoj i Herceg-Bosni”, pa su i „pretpostavke za reintegraciju BiH” na dugom štapu. Slikovito: kad Miljacka postane plovna od Bembaše do luke u Neumu.
Ali, uprkos svemu, Zapad hoće reintegraciju? Kako to da „međunarodnoj zajednici” ne pade na pamet da reintegriše Jugoslaviju, a toliko je zapela za reintegraciju BiH? Jugoslavija je kao suverena država postojala 20 plus 45 godina, a BiH niti jedan dan. Jugonostalgija ima nekog osnova, jer velika džava je neosporno imala izvesne prednosti, ekonomske, spoljnopolitičke, kulturne. Ankete godinu uoči rata pokazivale su da je većina naroda u svim republikama bila za njeno očuvanje. Njena agonija je trajala godinama. Slovenci i Hrvati su, navodno, hteli labavu konfederaciju. Bošnjačka bosnonostalgija je, pak, apsurdna, jer je osećaju samo muslimani u BiH koji se pozivaju na kontinuitet sa srednjovekovnom hrišćanskom Bosnom, u kojoj nisu ni postojali. Da ne beše čišćenja i podele, i sad bi bila u građanskom ratu.
(Politika)
Stavovi izneseni u rubrici kolumne nisu nužno stavovi Portala 083
