Некад давно, кад су дипломе постале свете, појавило се ново божанство — партијска књижица.
Мала, црвена, плава или зелена — није било важно које је боје, све су мирисале исто: на страх, интерес и подаништво.
Њоме се отварају врата запошљења, не знањем, не трудом, не људскошћу — него покорношћу.
Тако је настала нова класа Црногораца — административна каста.
Један ради, а осам их потписује.
Један се труди, а остали провјеравају његов труд.
Један производи, а остали обрачунавају његов порез.
Истраживања кажу — сваки осми Црногорац ради у администрацији.
Сваки осми грађанин служи папиру, не човјеку.
И сваки осми глас у овој земљи припада онима што су плаћени да ћуте, а не да мисле.
То није више држава, то је бирократски термитњак.
Ту људи не стварају, већ се размножавају по потреби власти.
Партије их рађају, хране и сахрањују.
И сви личе једни на друге — као умножени обрасци са печатом који је исто толико бесмислен колико и трајан.
Кропоткин је говорио да држава убија радника у човјеку.
Бакуњин је додао да бирократија није позив, него болест.
Али ође — у земљи ђе свако зна некога — та болест је постала национални идентитет.
Нема више стида што не радиш; стид је што нијеси „уљега у систем“.
Мајке чиновници и очеви писарци данас уче ђецу да не прљају руке.
„Зашто у поље, кад можеш у општину?“
„Зашто у фабрику, кад се у министарству пије кафа и прима плата?“
И тако су и ђеца постала чиновници прије него људи.
У свакој згради управе чује се исти глас — тишина од страха.
Ту нико не мисли својом главом.
Један телефонски позив мијења конкурс, једна препорука постаје закон.
Свако ново радно мјесто не отвара се знању, већ нечијем гласу.
И све што је некад било народна воља, сада је постало породична веза.
Ко није ничији, тај не постоји.
А ко јесте — тај не мора знати ништа, довољно је да клима главом у правом смјеру.
И тако је држава постала као велика канцеларија без излаза,
у којој се сваки потпис плаћа тишином,
а свака истина одлаже „до сјутра“.
Једног дана, кад се овај папирнати свијет сруши под тежином сопствених плата,
остаће само они који су знали нешто радити и делати.
Сељаци, занатлије, радници — они што нијесу имали књижицу, али су имали душу.
И тад ће се Црна Гора можда поново родити —
не као држава чиновника, већ као земља људи који опет знају шта значи створити, а не потписати.
Јер боље је бити сиромашан и слободан,
него запослен у систему што гута себе — као змија што гута сопствени реп.
Преузето са фејсбук профила Крста Цицварић