Петокрака је забрањена код наших „посестрима“.
Злочини се не могу осуђивати у рукавицама. Само битанге и незналице осуду комунистичких злочина доживљавају као повампирење фашизма. Заправо, фашизам је када злочине и злочинце подижемо на ниво патриотске части и заслуга.
Владика Јоаникије и Владика Методије говоре о ономе што је срамота вијека на нашим просторима.
Нико не спори антифашизам партизанског покрета, али је срамно да само у Црној Гори, од свих некадашњих комунистичких и социјалистичких држава, ни данас нема интелектуалне и моралне снаге да се кроз званична државна акта осуде злочини комуниста учињени у рату и посебно након његовог завршетка.
Сатрапи једног времена држе душу и сјећање Црне Горе у најдубљој јами.
Наши наводни антифашисти скоро листом поричу чињенице које је Европа давно прихватила осуђујући оне који су у име комунизма и стварања „новог човјека“ учинили злочине, масакре и геноцид.
Са таквим појединцима и групама нема прећутне историјске кохабитације и колаборације.
Саврмена Словенија је више пута званично осудила комунистичке злочине. Посебно су осуђени злочини учињени након Другог свјетског рата – ликвидације без суђења и пресуде, над заробљеницима, цивилима, политичким неистомишљеницима и припадницима поражених покрета.
Словенија је донијела Закон рехабилитацији оних који су осуђени из политичких разлога у комунистичком периоду.
Откривено је на стотине масовних гробница, међу њима и једна од највећих у насељу Худа јама – Барбарин ров, гдје су пронађене хиљаде људских скелета. Претпоставља се да је тамо више од 12.000 страдалих.
Словенија је уредила и учинила доступним стратишта у којима су комунисти затрпали на десетине хиљада невиних због десетина или стотина „кривих“.
Данило Тирк, бивши предсједник Словеније, присуствовао је обиљежавању злочина у Худој јами, без обзира што си протестовали бивши словеначки комунисти и привилегована каста оних који су од комунизма направили франшизу некажњивих и непогрешивих. Његов наследник Борут Пахор, потврдио је оно што је урадио Турк. Словенија је и потписница Прашке декларације (2008), која позива на једнак третман свих тоталитарних режима – нацизма, фашизма и комунизма – и на осуду свих злочина без изузетка.
Словенија је била дио наше заједничке државе, али је осудила комунизам и подигла споменике невино страдалим – није у међувремену постала профашистичка или нацистичка због тога, а имали су се на кога угледати и то по сред Европе.
Рекло би се, међутим, да је у Словенији владао тврђи комунизам него у Црној Гори у којој је крозратна и послератна послатица било убиство најближег, или најближих, у славу Партије и Тита.
Комунистичке злочине осудиле су бројне европске земље, „посестриме“ у међусобном уважавању данашње Црне Горе.
Нашим садашњим и пређашњим политичкиим структурама заједничко је: непоштовање невиних жртава, презирање колективних јама и гробова, али и гуљење последњих банана благостања наслијеђених од Брозовог тоталитаризма.
У Пољској, комунистички режим проглашен је криминаланим, а у Мађарској злочиначким.
Постоји и Кућа терора у Будимпешти посвећена злочинима комунизма. У Уставу Мађарске јасно је осуђен комунизам. Чешка је још деведесетих осудила своју комунистичку партију, за убиства. Словачка је урадила исто.
Чак и у Њемачкој, због свог „источног дијела“, постоји Закон о рехабилитацији жртава политичког прогона од стране комунистичке власти. Имао сам прилику да посјетим Музеј Штазија и Меморијални центар у Берлину: за страдања наших антикомуниста, али и комуниста од стране суоеркомуниста, у периоду од 1941- 1948, то су дјечје игре.
Наше непоправљиве битанге из осебујног „јавног интереса“ посебно воле да упоређују Црну Гору са Балтичким земљама, али прећуткују да су у Естонији, рецимо, комунистички злочини прецизно и јасно осуђени као геноцидни.
У Литванија се и даље подносе тужбе против бивших комунистичких званичника.
Некадашњи предсједник Румуније Трајан Басеску својевремено је званично осудио комунистички режим као злочиначки. Исто је раније учињено и у Бугарској.
За све ове године наши „антифашисти“ у Црној Гори, који здушно подржавају и оправдавају фашистичке гнусобе Брозових комуниста, говоре како „наш комунизам“ није био просовјетски него „наш“; питом, човјечан и праведан!
То је најгора лаж и о томе су листом лагали комунистички историчари од 1945. па до 2025. Лагали су из користољубља као апологете једног звјерског поретка надајући се да ћемо сви вјечно ћутати и стидјети се страдања невиних породица, појединаца, јунака и патриота.
На нашем пестолном Цетињу, локални функционери и групе људи, давали су несебичну подршку Зеленском и Украјини у минуле три године. Неки, успут, желе Брозов споменик на Цетињу, а Украјина је порушила, у међувремену, све комунистичке споменике ,осудила комунизам и забранила комунистичке симболе још прије девет година. Комунизам је осуђен и у Грузији и у Молдавији.
Европски парламент (2009) осудио је тоталитарне режиме – нацизам, фашизам и комунизам.
Црна Гора, она званична, Милова или ова „наша“, још не брије „последњи комунистички брк“ у Европи, али би се радо дохватила туђих брада, несрећних мајки, сестара и породица, које су комунисти добрано истријебили по Црној Гори у четири године рата и толико још поратног дивљања и сијања пролетерске праде.
Стиди ли се ико те и такве историјске срамоте? Вође су нам од државе направиле пудлицу која би да се некако непримјетно уфуља у дружбу европских држава.
Наравно, на крају, лако је закључити да су и европске државе у осуди комунизма биле лицемјерне, по навици. Суштински, оне су осуђивале Русију, једначећи комунизам и нацизам. Тако је било најлакше изједначити себе и своју отворену наклоност према фашизму са совјетским комунистима који су им донијели слободу. Након тог „неријешеног резултата“ сви су могли да одахну и да репарирају своја нацистичка издања из тридесетих и четрдесетих година прошлог вијека.
Европљани су то урадили подмукло, онако „енглески“ једначећи Хитлерове нацисте и Стаљинове комунисте. Ипак, разлика је огромна; Руси су бранили слободу, а мултинационалне, европске дивизије марширале су на Москву.
Наши овдашњи и свевремени комунисти нису се, ипак, никад одрекли „совјета“, њихове Коминтерне која нам је родила Јосипа Броза, Ђиласа, Саву и Блажа, али су маљевима дотуцали све друге антифашисте који нијесу хтјели под капу са петокраком. Да су, многи од њих, икад имали герилски отпор и антифашистички покрет какав је био Југословенска војска у Отаџбини, наредили би Шуману послије рата да на њему сагради архитектуру нове Европе. Ми, смо међутим, лицемјерни и лажави какве нас је Бог дао, мученицима пришили издају, и стали иза Маршала који је од војне школе имао предвојничку и војничку код окупатора.
Никада се као држава нисмо постидјели срамоте коју смо учинили према својим невиним прецима. Сигурно је, ипак, да ће се наше потомство стидјети нас: нашег колективног лагања над мрачном прошлошћу, наше превртљивости, наших „академских заједница“ у којима се лажирала истина и из партикуларних интереса гурала у колоне, низ и уз колоне.
Горан Даниловић
