Gradeći svoj nacionalni projekat, Crnogorci su iskopirali Hrvate: U ovdašnjem javnom mnjenju morate biti nac(ional)isti celih dvadeset četiri časa sedmodnevno, da biste „državotvornim“ medijima, sa njima uvezanim strankama i NVO, bili poželjan igrač.
To je generisalo jedno paranoidno stanje, čiji epicentar je u takozvanoj prestonici, odnosno podlovćenskoj selendri. I njemu su podložni svi delatnici nacionalnog projekta, gde god se nalazili u zemlji, Evropi ili svetu. Jednako o okupaciji pišu handžarlijske divizije iz Luksemburga, Obren Medenica iz Nemačke ili Vesko Karadžić iz Kanade, kao što pišu ili govore Đurašković, Radomanka ili Šofranci.
To paranoidno stanje je najbolje sinoć oslikala gubitnička ekipa rukometne reprezentacije i njen „je li se puca na Cetinje“ Borozan. Slavlje sa navijačima Islanda, premda dozvoljeno, samo je pokazatelj onoga što Crnogorci i njihova država zapravo jesu i šta mogu da budu, sa svojim konačnim dometima: Kočničar, neprijatelj Srbije i srpskog naroda.
Inače nabeđene veličine, to imponije njihovoj predstavi o sebi. Oni, potomci bogova, vode svoj sveti rat protiv Srba – i, u tom džihadu je sve dozvoljeno. Od banalnih, ali teških uvreda; preko skrnavljenja i otimačine do nasilja, i ubistava.
Zbog toga srpske inicijative moraju, a od prvog dana je za pametne ljude poput Petra Lubarde to bilo jasno, da budu usmerene ka totalnom političkom, kulturnom i duhonom „srbijanstvu“. Ne postoji policentrično Srpstvo, postoje samo – sluge i slobodari.
